Пређи на главни садржај

Абортус (децоубиство)

Абортус или чедоморство (децоубиство) је један од најстрашнијих друштвених и моралних проблема са којима се сусреће наша нација данас. Зашто је то тако? Зашто се све чешће прибегава побачају? Који су аргументи мајки чедоморки, који могу да буду оправдање за тако страшан грех и знају ли оне уопште да је то грех? Као разлози за намерни побачај често се наводе: женино право на приватност и контролу онога што се дешава у њеном телу, право родитеља да „планирају“ породицу. Мишљење да у првим месецима трудноће ембрион није људска личност, материјални моменат и многи други разлози. Но запитајмо се сада да ли су то заиста прави аргументи или је у питању: самољубље, саможивост, жеља за уживањем и бољим стандардом или можда збуњеност и уплашеност временом у коме живе сви учесници у чедоморству, а све опет као последица неверја и маловерја?
Уопште, сви аргументи за абортус могу да буду оправдани једино за људе за које Бог не постоји и за које је човек само тело, а не и бесмртна душа. Шта они могу тражити од живота сем уживања у јелу и пићу и свему другом као што каже Св. Ап. Павле: „Ако мртви не устају, да једемо и пијемо, јер ћемо сутра умрети.“ (1 Кор 15,32). Такви људи просто немају ни осећање дужности, а камоли осећање служења ближњима која извире управо из осећања љубави према Богу и ближњима. „Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје.“ (Јн 15,13). Они једноставно имају осећање љубави према себи, која и није љубав већ самољубље.
С друге стране за оне људе за које Бог постоји и за које је човек сем тела и бесмртна душа, а еванђелске Христове речи јесу: „речи живота вечног“ (Јн 6, 68), живот представља најдрагоценији дар од Бога. Због тога се и убиство још нерођеног живота сматра за велики грех пред Богом, Који даје апсолутну заповест: Не убиј! (2 Мој 20,13). Христова Црква је од првих дана свог постојања абортус сматрала за убиство, јер је по учењу Цркве: „Плод“, људско биће, индивидуа – је људска личност са свим елементима човека од момента зачећа. Са оваквим учењем Цркве потпуно су истоветни и савремени научни резултати из области антропологије, биохемије и биологије, који данас воде закључку да је побачај убиство, јер се њиме прекида живот који постоји у пуном смислу. Но, на жалост и поред оваквог оглашавања савремене науке и сталног апела Цркве, која је једини носилац истине коју је проповедио Господ Исус Христос, многе мајке, очеви и лекари сматрају да је побачај социјално прихватљив и нормалан и да се уопште и не ради о убиству.
Разлог за многе је, као што је већ наведено, женино право на приватност, односно њена тзв. „слобода“. Какве ли заблуде, каквог ли слепила! Очигледно је да је демонологија, која се све више пропагира у целом свету, помрачила ум чак и жене-мајке, којој је матерински дар од Бога дат да она своја права и своју слободу остварује насиљем и над својим и над детињим животом, који су Божији а не њени. Таква „слобода“ жене је лажна и пре свега би се могла назвати неслободом, јер се састоји само у самољубивом задовољењу страсти и робовања греховном животу. Права слобода коју сваки човек има као дар Божији јесте могућност да бежи од свега што је грех и да га увек препознаје. Не чинити грех је истинска слобода. Осим тога, слобода коју је човек добио од Бога и која је једна од особина које га чине личношћу, бићем вишим од свега живог на земљи, неминовно укључује и одговорност. Слобода без одговорности била би недостојна човека а одговорност без слободе недостојна Бога. То значи да је прави човек онај који употребљава на добро оно што му је Бог на добро даровао, а нечовек онај који то што му је Бог на добро даровао употребљава на своје и опште зло. Зато су све оне жене и мужеви који живе у браку само ради телесне насладе и избегавају пород било абортусом било контрацепцијом, а тиме претварају брак од светиње у блудилиште, осуђени по речима Св. Ап. Павла: „Говорећи да су мудри, полудеше: Зато их предаде Бог у жељама њихових срца да се бешчасте и телеса њихова међу њима самима.“ (Рим 22,24). Што се пак саме жене тиче, њена истинска слобода да располаже својим телом, заправо и није угрожена забраном абортуса. Слободу свога бића она би најбоље остварила управо заштитом детињег живота. Тако би она штитила оно божанско одређење женског тела од Бога дато жени, да рађа и тиме иде еванђелским путем спасења. „Али ће се спасити рађањем деце, ако остану у вери и љубави и у светињи са честитошћу“ (1 Тим 2,15).
Још се једна демонска замка нашироко пропагира преко мас-медија и узима врло велики данак у целом свету па и код нас. То је планирање породице, односно унутар породично регулисање рађања у погледу броја деце и времена њиховог рођења. Овде може одмах да се примети: обзиром да су деца дар Божији, такво људско планирање је опасно, јер Бог регулише и брине о свакој травци а камоли о човеку. Код жена постоји период рађања - плодност жена је дар Божији. Уопште кад би људи били господари живота и смрти могли би да буду сигурни у остварење својих планова. Овако смрт увек може да дође изненада и поквари све планове па и оних који одлажу зачеће. Тако су запустели многи домови родитеља у Србији и у најскоријој прошлости када је ратни вихор однео оно што је остало иза беле куге, када су изгинула планирана деца. Осим тога, родитељи ма колико били самоуверени никако не могу да знају када је моменат да роде боље, здравије, отпорније и интелигентније дете. Но поред непобитних чињеница увек ће се можда наћи неко ко ће и даље тврдити да нико нема права да одређује број деце у једној породици сем супружника, али онда ту најбоље пристају речи Св. Ап. Павла: „Све ми је слободно, али све не користи, све ми је слободно али све не изграђује“ (1 Кор 10,23). Начини популарног планирања породице су као што је познато абортус и контрацепција. У случају абортуса врши се једноставно убиство и све оне родитеље који на то пристану мора неминовно кад тад да мучи савест због учињеног недела. Зато они да би лажно умирили своју савест, или избегли разне неугодности при абортусу, прибегавају контрацепцији или коришћењу разних средстава против зачећа. Таква средства се обично шире као средства против зачећа, али то у ствари нису јер приликом њихове употребе врло често се дешава да до зачећа ипак долази тако да је разлика само у начину убијања и узрасту убијеног детета. Што се тиче друге групе контрацептива, који заиста онемогућавају зачеће, опет се пада у богохулништво, јер се тим посредним убиством изопачава Божија замисао о човеку и браку. Са етичке стране посматрана, метода контрацепције је неморална јер спречавањем рађања деце људима се гарантују права без дужности. Даје се на вољу њиховим телесним страстима без обавезе да рађају и чувају децу.
Врло често нажалост можемо да чујемо и заваравање типа: ако се абортус изврши у прва три месеца не убија се људска личност, јер ембрион наводно тада нема душу, њу тек добија касније. Могли бисмо овде са правом да запитамо када то касније плод прима душу и који је то „магични тренутак“ у развићу ембриона када од телесне „каше“ настаје оживотворено људско биће?

„Ја сам на своју тугу и жалост, урадио између 50 и 60 хиљада абортуса. Нас су учили да је дете живо са првим удахом. Када сам добио ултразвук у руке, видео сам да дете са два и по месеца мрда ручицама и сиса палац. После 15-20 минута иста та рука која сиса палац лежала је на мом столу у киретани, а дешавало се да живац из те истргнуте руке или ноге почне да се трза. Тада сам схватио да сам извршио убиство те сам аутоматски престао да радим абортусе и почео да се борим против тога.“ Др Стојан Адашевић

Постоје чак и неки који сматрају да ембрион добија душу тек у тренутку рођења. Овакве ставове ако ништа друго пориче и савремена наука, а Православна Црква учи да ембрион (плод) има душу од момента његовог зачећа, па је зато његово побацивање човекоубиство о чему сведочи и једно правило Св. Василија Великог по коме је плод самопостојећи живот од тренутка зачећа, јер човек настаје зачећем а не рађањем. И сам Господ Исус Христос, као што је познато поставши човек са изузетком бесеменог зачећа и безгрешности, прошао је све стране људске природе тако да све оно што важи за људску природу Исуса Христа важи и за све људе. У једној синодској посланици јерусалимски Патријарх Софроније када говори о овлапоћењу Бога Логоса каже да је: тело и душа настала самим зачећем ради ипостасног сједињења са Логосом.
У Јеванђељу по Луки, Јелисавета, рођака Маријина приноси славословље плоду од неколико дана: „благословен је плод утробе твоје!“ (Лк 1,42) и назива Марију „мати Господа мојега“ (Лк 1,43). Наиме, Вечнодјева Марија је одмах после Благовести тј. мало дана после зачећа посетила своју рођаку Јелисавету која испуњена Духом Светим слави Господа Који је само плод од неколико дана. То неоспорно доказује да у њеној утроби није била бездушна ћелијска маса, већ људска природа са разумном душом Бога Логоса. Међутим, злоба демона-човекомрсца не би била тако велика када он не би и на друге начине заводио људе. Тако се многи родитељи правдају тобожњим недостатком материјалних средстава за гајење деце као да је сиромаштво оправдање за убијање. Овакав аргумент прихватљив је само за оне родитеље који не верују у Бога Који је људима давао увек онолико колико је потребно да би опстали на земљи, већ у ђавола који каже: „што више деце, то мањи стандард“. Такви у ствари више воле стандард и уживања него децу. Колико само и наших Срба, нарочито по већим градовима више воле псе од деце (управо љубимци и добијају своју пуноту када деца одрастају заједно са њима прим. СмртСвету). То је заиста крајњи неморал да се због личног уживања избегава родитељство („рађајте се и напуните земљу“).
Црква се од самог почетка свог постојања борила против чедоморства којег је увек било али са далеко мањом заступљеношћу. Осим тога било је недозвољено и неизоставно је сматрано човекоубиством. Још су се Свети Оци и учитељи наше Цркве бавили проблемом чедоморства: „Она која намерно уништава (плод) подпада под кривицу убиства“ (2. канон Св. Василија Великог); „Оне које дају траве за побачај убице су као и оне које примају чедоморне отрове“ (8. канон Св. Василија великог). О великом значају овог проблема сведочи и то да су се чак и на Васељенским саборима доносиле одлуке о чедоморству: „Жена која прибавља напитке да би их искористила за абортус и оне које које употребљавају отров за убијање плода подлежу закону и кажњавају се за убиство.“ (VI Васељенски сабор 91. правило); „Жене које су се блудништву одале па убијају заметак у утроби или се баве прављањем лекова које га могу уништити наређујемо да такве издрже десет година кајања.“ (21. канон - помесни Анкирски сабор 315. год.).
Из ових одлука јасно се види да Црква осуђује и абортус и контрацепцију сматрајући их за убиство и спроводи врло ригорозне мере према децоубицама. У почетку су хришћани због чедоморства били одлучивани од Цркве и забрањивано им је Свето пришешће до краја живота. Касније је због све веће људске слабости Црква прописивала одређен број година кајања за које чедоморници се нису могли причестити. И данас у требнику у чину исповедања стоји: „Ако једе биље или нешто друго и затрује утробу своју и зато децу не рађа да јој се забрани причешћивање!“ Зато све мајке-чедоморке, очеви-чедоморци, лекари-децоубице и сви они који наговарају и наводе несретне мајке на чедоморство пре своје причести нека се искрено покају за то своје недело да се не би нашли пред огњеним и страшним Христовим Тајнама које очишћују и просветљавају покајнике, а спаљују и обарају непокајане грешнике.
Црква једино у случају када плод сам умре у утроби мајке због непредвиђених околности дозвољава побачај, боље речено очишћење. Данас је у већини земаља у свету, па и код нас, абортус дозвољен до трећег месеца трудноће. Међутим, ниједан тај закон не наређује лекарима да га врше јер не може да постоји такав грађански закон који наређује чедоморство. У лекарима чедоморницима завладао је дух пилатовски. Они попут Пилата чине хладнокрвна убиства заклањајући своју одговорност и савест иза грађанског закона. Питамо се само да ли и када ваде дете из утробе кажу: Крв овог праведника на нас и на децу нашу. Да ли се сећају Хипократа који у лекарској заклетви, етичком начелу лекарског позива, заступа енергичан став против абортуса? Оригинална Хипократова заклетва између осталог каже: „Исто тако, нећу дати жени средство за пометнуће порода.“ (Проф. др сци. мед. Јован Марић, Медицинска етика, Београд 1995, стр. 92). Чињеница је, међутим, да у Хипократовој заклетви која је данас у употреби нема ове ставке. Посебан апел желимо да упутимо лекарима хришћанима да се сете првих хришћана чији живот свих ових двадесет векова представља узор хришћанског живота. Они су се зарад чистоте и уклањања од греха одрицали од многих занимања и по цену живота а камоли по цену зараде.
У Србији има данас према званичним подацима 150 хиљада абортуса годишње! (Колико је само прилика уништено да на свет дође неки нови Свети Сава, Св. владика Николај, Душко Радовић, Паја Јовановић, Никола Тесла, Пупин, Мокрањац или Десанка Максимовић... )
Но то није сав данак јер својевољни побачај врло битно и често утиче на здравље жене. Прво, смртност жена је три пута већа код побачаја него код порођаја, тако да је својевољни пристанак на абортус просто покушај самоубиства. Осим тога као последица абортуса јављају се врло често разне болести гениталних органа, повећава се број спонтаних побачаја и неплодност у врло значајном проценту! Дакле, укупан данак који узима демон сладострашћа са Земље је врло велики. Зато, за све оне који се олако поводе за тим човекомрсцем, желимо да изнесемо визију Страшног Суда Св. Јефрема Сирина: „Оној грешници која је избацила у себи зачети плод да не види овога света, тај плод неће дати да види нови век. Као што се она решила да извргне превремено свој плод из утробе и да га сакрије у мрак подземни, исто ће тако она као мртви плод утробе бити избачена у таму најкрању.“ Нама најречитији и најмоћнији исповедник Православља од Св. Саве до данас Св. владика Николај о овом великом злу - чедоморству говори: „Знаш ли дете моје, зашто њиве понесу тешки плод у пролеће, а у лето дају јалову жетву? Зато што и кћери људске омрзоше на плод утробе своје и убијају га у цвету. Не плачи, дете моје, скоро ће Господ доћи и уредити све“ (Молитве на језеру).
Дакле, на нама је да одлучимо да ли ћемо да идемо путем спасења кроз испуњавање Божијих заповести људима да се рађају и множе на Земљи или ћемо нахушкани од ђавола да се предајемо самоуништавању и на овом и на оном - вечном свету.

Сестринство манастира Св. Стефана у Липовцу

Коментари

  1. Saglasan sam sa napisanim, s tim što bih dodao da je kod nas, nažalost, pobačaj jedan od najčešćih oblika planiranja porodice. Istraživanja koja se sprovode - istina, u pitanju su ankete, pa se uvek može postaviti pitanje reprezentativnosti uzorka, njegove veličine i načina na koji su formulisana pitanja - pokazuju da više od polovine žena koje se odluče na pobačaj to čine zato što (bilo one, bilo njihovi muževi ili partneri) ne žele da imaju više dece. Doslovno, ponašaju se kao da ne postoji kontracepcija. Dakle, osnovni problem je u neprosvećenosti (možda bi se mogla upotrebiti i teža reč - u zatucanosti), i verskoj, i zdravstvenoj. Podjednako zastupljenoj kod žena i kod muškaraca.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. и контрацепција спада у облик планирања породице, и као што је и речено, контрацепција није поуздана опција, нити 100% спречава трудноћу. Основи проблем је што се водимо своји страстима, и што лежемо у кревет само ради задовољења истих, а не зато што са датом особом видимо будућност.

      Избриши
  2. Kontracepcija JESTE oblik planiranja porodice, dok pobačaj to NIJE, u tome je suštinska razlika. Problem je u tome što ono što nikako ne bi smelo da bude oblik planiranja porodice, služi upravo u tu svrhu. Na našu žalost i nesreću, i sa potencijalno veoma teškim posledicama, i duhovnim, i medicinskim. Nije problem u tome što se "vodimo svojim strastima", niti što sa datom osobom "ne vidimo svoju budućnost" - naprotiv, veoma često se na pobačaj odlučuju udate žene, koje su ostale trudne "zbog želje muževljeve", a ne zbog svoje želje. U znatnom broju slučajeva, muževi ni ne znaju da su im žene ostale trudne, niti da su izvršile pobačaj. Što nipošto ne znači da su oni bez krivice. Nesreća je u njihovoj obostranoj neprosvećenosti. Ako govorimo o pouzdanosti kontracepcije, ona naravno nije 100% pouzdano sredstvo, iako jeste u visokom procentu, ali je znatno sigurnija od neprimenjivanja nikakve metode. I neuporedivo je bolja od pobačaja.

    ОдговориИзбриши
  3. Ako je abortus ubistvo, iz istih ovih argumenata sledi i da je pobačaj smrt deteta. Zašto se ta deca onda ne sahranjuju, gomila žena ima spontani pobačaj u 3. ili 4. mesecu?

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Побачај јесте смрт, дете је умрло логично, али једно је смрт (из нама незнаних разлога) а друго убиство о којем смо ми сами одлучили. Потпуно две различите ствари.

      Избриши

Постави коментар

Најчитанији текстови

Ијан Кертис (Џои Дивижн) - Бескрај говори

"Терет који носим, и поред унутрашњег склада, прихватам као проклетство, несрећну погодбу..." Већина људи зна како је тешко носити у себи бол због нечега. Свако је носи на свој начин и на различите начине се бори са њом. Ретко ко на крају из те борбе изађе као победник. Како је онда тешко носити у себи бол целог света? Како је то када вашој личној патњи додате патњу сваког појединца на свету, када вашој личној борби додате борбу неког клинца са улице, деца из прихватилишта, радника треће смене, проститутке, затвореника... Како је када вас поред личне немоћи да утичете на свој живота разара и немоћ да утичете на свет за који видите да ''у злу лежи''? Како је када фанатично тражите љубав у свету из кога је она протерана? Такав је био Ијан Кертис. Тако је настао ''Џои Дивижн''.

Како је будиста постао светогорац

На мом последњем путовању на Свету Гору срео сам искушеника- монаха из Кине.  Уствари, он ме је изненадио својим присуством. Православна раса (мантија прим. прир.) на кинеском човеку? Донекле сам се изненадио. Никада ово нисам видео раније изблиза, само у мисионарским сликама. Зар наследник велике културне традиције да прихвати Хришћанство? Моји пријатељи и ја радознало смо га питали о томе.

Андреј Тарковски - Борба за духовност у уметности

Aндреј Тарковски није најпознатији светски редитељ. Његови филмови не рекламирају се на великим билбордима, не најављују се данима и не приказују у ударним терминима на ТВ каналима. Његови филмови не служе да се опустите, уз храну и пиће убијете пар сати, насмејете се и забавите. Они нису храна за потрошачку културу данашњег друштва. Тарковски је остао становник Зоне из ''Сталкера'', зоне у коју се данас све више људи боји да уђе, јер им је светско шаренило и гламур много примамљивије. Филмови Андреја Тарковског не служе да на два сата заборавите на свет око себе, већ напротив, да преиспитате себе и сврху свог постојања.

Култура тетовирања у Православљу

Наше истраживање је покушај да се одговори на тему која заокупља све већу пажњу свих верника, а које неће садржати пристрасне и непоткрепљене закључке, што махом јесте случај. Намера овог чланка није ни промоција нити позив на неодмерено и непромишљено тетовирање (које овде треба да нађе своје утемељење). Наше мишљење не претендује да буде једино меродавно, али јесте сведочанство да православље није изолован случај када говоримо о култури тетовирања.

Мистични мотиви у песмама ВИС Идола

За време СФРЈ, у домаћим књижарама могла се наћи литература од римокатоличког мистицизма па све до далекоисточних философија и религија. За православну мисао, није било места. Разлог јасан, највећи конститутивни народ   требало је разграничити и поделити у сваком смислу, а православље је (бар традиционално) било већински вероисповедање у Срба. Отуда и пројекат Македонске Православне Цркве, црногорске нације, покрајинских граница из 1974. Управо у једној таквој атмосфери 1982. излази албум ВИС Идола под називом „Одбрана и последњи дани“, као својеврсна контрамера и истинска побуна.