Аскета у молитвеном стању сагледава ствари које за већину
људи остају мистерија, али након тога суочен је са немогућношћу преношења ове тајне
– преведено на разумљив језик, обично бива протумачено погрешно, па чак потпуно
супротно од стране онога који слуша. Људски језик, његове речи и појмови
ограничени су у могућности да пренесу и објасне унутарње стање једног човека
другом. Неопходан услов за међусобно разумевање јесте узајамно или идентично
искуство.
Имајући у виду сада не само неадекватност већ и мањкавост
језика као медијума, покушајмо да испитамо тај чудесни дијалог између Бога и
старца Силуана у молитви, који је завршен тако што је старац дубоко у себи
зачуо речи „држи ум свој у паклу и не очајавај“.
Испрва, чини се, нема толико тога значајног у овим
речима. Али ако бисмо разумели њихово дубље значење, и јачину откривења које је
дато оцу Силуану, били бисмо потрешени до костију.
Како разумети ово „држи ум свој у паклу“? Да ли то значи да
треба да користимо нашу машту како бисмо замислили себе у околностима сличним
оним описаним примитивним сликарским делима? У овом контексту не. Монах Силуан,
као и Велики оци – Свети Антоније, Свети Сисоје, Свети Макарије, Свети Пимен –
током свог живота заиста су се спуштали у таму и муке пакла. Они то нису чинили
само једном, већ изнова и изнова док њихова срца нису постала толико прожета да
су били у стању да пребаце ум у то стање када би то било потребно. У томе би
тражили заклон када би се страсти – посебно та најтврдоглавија страст, гордост
– почеле поново појављивати. Научен дугим искуством да гордост води ка губитку
благодати, подвижник свесно понире у пакао где свака страст бива „спржена
врелим гвожђем“. Старац је приметио да већина људи пада у очајање када се
приближи том стању, и предаје се. Али је такође разумео, када је зачуо речи „Држи
ум свој у паклу и не очајавај“, први део његове љубљене „песме“ урањавао га је у
пакао, а онда присећајући се Божје љубави измакао би очајању – дефинисаном у
оном делу „и не очајавај“.
Старац би говорио: „Сам Господ ме је научио како да
стекнем смирење. Држи ум свој у паклу и не очајавај. Тако непријатељ бива побеђен.
Али када се мој ум поврати из огња, страсти поново задобијају снагу.“
Тешко је разумети чудесан појам живота у ком је екстремна
патња савезник вечном блаженству, да једно прати друго на необичан начин.
Архимадрит
Софроније – Свети Силуан Атонски
Превод са енглеског: Смрт Свету
Коментари
Постави коментар