Како ме је свети Платон спасио депресије

У животу сваког човека појаве се периоди у којима му се чини да је све(т) против њега. Тако и они који су у Цркви, који верују у Господа и Његову промисао и деловање у нашем животу, у таквим периодима лако доживљавају падове. Тешко је касније схватити оно што осећамо у тим тренуцима, али када очајање, чамотиња, безнадежност обузму нашу душу, више не контролишемо себе. Демони тада преузимају конце наших живота, често нас наводећи на поступке због којих се касније дубоку кајемо, ако дочекамо шансу за покајање.

Данас постоје много модерних термина за овакве врсте падова – депресија, анксиозност, социофобија, дистимија... У црквеном предању, све ове болести могу да се подведу под једну заједничку категорију – униније (чамотиња). Црквено предање, такође, осим дефиниције, оставило нам је и начин за лечење ове болести. Оно што нам Црква још даје као помоћ у овој борби су – Светитељи Божији! Јер, оно што имамо „записано“ у теорији, они су својим животима доказали и као такви они директно постају и наши лекари. Верујем да у тренуцима оваквих падова свако ко верује у Христа на неки начин долази до неког од мноштва светитеља чији му пример баш у тим тренуцима помаже у тој борби. Тако готово да нема хришћанина који нема неког или неколико светитеља који су му нарочито блиски срцу, оних чијим се примером надахнуо у преломним тренуцима живота.

На почетку тог врелог августа заиста као да је све ишло против мене. Све оно што се гомилало месецима уназад као да је кулминирало са почетком тог месеца. Претходних месеци, на парадоксалан начин, упао сам у проблеме због својих особина које сам увек сматрао као добре и које у себи нисам желео да гушим, већ сам дубоко веровао да их треба сачувати. Из немарности, лењости или жеље да будем аутентичан, заборавио сам да поред „безазлен као голуб“ у овом свету треба бити и „мудар као змија“. Онда, када ми се то обило о главу и када сам покушао да на силу себи наметнем ту „мудрост“, она се претворила у свој други екстремни облик. Уместо идеализовања и фанатичне љубави према људима, почео сам да их сагледавам онакве какви јесу, а уместо љубави према њима осећам – фрустрираност и мржњу! Осећао сам да постајем оно што никад нисам желео, а неодлучност између две стране моје личности није могла дуго да траје, и кренула је да даје резултате. Одједном, све се срушило! Оно што сам годинама уназад муком градио и око чега сам се трудио, све се полако распадало. На сваком пољу живота доживљавао сам поразе, који су долазили под сплетом мени невероватних околности. Не знам да ли је те околности креирао Бог или Његов супарник, али верујем да је овај други, и да, судећи по неким догађајима, заиста има истанчан смисао за хумор!

Пар месеци раније, налетех на неке старе белшке у којима је било записано име светог новомученика Платона (Јовановића). Пар интернет „линкова“ са подацима о њему које сам извукао и никад нисам погледао. Искрено, о светом Платону тада нисам знао ништа. Једини разлог зашто ми је био занимљив било је – име! Волим философију, и монашко име Платон једноставно није могло да не привуче моју пажњу. Тек када сам се упознао са његовим животом и страдањем, схватио сам колико је ово велики светитељ. Оно што ме је још јаче дирнуло, било је то да је овај Светитељ извесно време живота провео у мом граду. Ходао је истим овим улицама и стигао до Царства Небеског – а куда ја идем ходајући њима? – често сам тако размишљао дангубећи по улици. Одговори су стизали мало касније, са појачаним налетом искушења, а „случајан“ улазак светог Платона у мој живот тада је добио смисао.

Врели августовски дани све више ме притискају. Врућина, глад, очај, фрустрираност и дубока повређеност. Емотивни потреси, али и егзистенцијална питања која уздрмавају темеље свега у шта верујем. Поново сам на дну – то није ништа ново – али овај пут је различито. Овај пут нисам ту својом кривицом. Та чињеница највише ме погађа у целој причи. Са својим (и)рационалним кривицама за погрешне животне одлуке сам се саживео. Сада не могу против себе да наметнем кривицу себи. Криви су други, претрпео сам низ неправди, из мене куља мржња а не желим да буде тако. Ипак, не могу да је спречим! Немоћан сам!

Свети Платон је ходао овим улицама сведочећи Христа. Ја ходам сведочећи бол и хаос који носим у души. Свети Платон трпео је неправду уз молитву. Ја трпим неправду уз бес и мржњу. Свети Платон се молио за оне који су га неправедно гонили и клеветали. Ја сам проклињао оне због којих неправедно патим.

Немоћ је најтежи осећај који познајем! Када га осетим, као да прокључа она гордост у мени, коју та немоћ ограничава, а душа јеца у боловима. Затворен у четири зида, опкољен својим демонима и најцрњим помислима, почињем да осећам страх од стварности. Очигледно да немам храбрости ни знања да јој се даље супротстављам. Поражен сам! Сви они темељи на којима сам градио односе са људима више од две деценије полако пуцају, стварност их је довела у питање. Не мучи ме само то што сам поражен због начина на који сам до сада играо, већ ме плаши то што знам да не могу да прихватим наметнутни стил игре који ми је нанео пораз. Да ли ја то немам снаге да се супротсавим овом свету? Да ли сам коначно поражен!?

Врх маказа све дубље пробада моју руку, чију све већу површину покрива крв. Лице је већим делом прекривено сузама, и тако је већ сатима.Тако ваљда изгледа пораз? Овим чином решио сам да га озваничим. Драже ми је да напустим терен него да прихватим правила игре која не желим, а против којих, очито, немам снаге да се изборим. Оправдавам свој кукавичлук, скупљам снагу за „завршни ударац“ док кроз сузе са терасе гледам свој град... Звони телефон! Није то био „позив који мења све“, само ме је другар позвао да види шта ћемо вечерас.
„Планирао сам да се убијем!“
У пар речи ми је реко да не глумим идиота, него да у 9 будем „доле“. Није то био излазак који ми је дао разлог да живим, али ми је одложио скоро сигурно самоубиство.

Следећег дана, након Литургије, сетих се светог Платона и неправда које су му наношене, сплетки, прогонства... Школовање у Русији, служба по Србији, помоћ народу током рата, све то је пало у воду због себичних и лицемерних сплетки у црквеном и државном врху. Од уваженог епископа, пада на то да преживљава радећи као шегрт у столарској радњи! Какво понижење! Ни тада, свети Платон не губи веру у Христа, наоружава се трпљењем и љубављу и без роптања, протеста и мржње проводи наредне године живота, све до каснијег повратка на епископско место.

„Кад би неко обележио моје гонитеље као убице, они би се бранили и доказивали да то нису, јер ме доиста нису убили ни пушком, ни ножем. Још сам жив. Ипак, шеснаест година савесног служења Цркви, народу и школи они су осветнички пребрисали и замислили као да више не постоји. Одузели су ми професуру, лишили материјалних средстава за живот, и ево већ две године наслађују се демонском осветом.“

Дуго, дуго сам у себи премотавао ове речи. Речи човека коме је неправедно одузето петнаест година посвећености Цркви, шеснаест година труда и жртве. Речи човека који ни тада није изгубио љубав. Речи човека из кога избија трпљење и вера да ће све доћи на своје. То је оно што сам ја изгубио! Чинило се тих дана да сам изгубио самопоуздање. Није тачно. Самопоуздање никада нисам ни имао. Сви они моменти у којима сам ја превладавао све проблеме, одајући утисак храброг човека, није било последица самопоуздања, већ – дубоке вере у Бога! Она ме никада није напуштала, и она ме чинила сигурним и у најбезнадежнијим ситуацијама. У овој сам је био изгубио, да би се онда вратила кроз пример светог Платона!

И тада се десило чудо! Вера је савладала страх, угасила депресију и склонила црне мисли. Само је толико требало – да се сетим да је Христос уз мене. Али уз мене није када мрзим оне који ми чине зло, већ кад се, попут светог Платона помолим за њих, када разбијање руку и главе од зид заменим бројаницом, када сузе очајања заменим сузама покајања.

И тако, све је дошло на своје. Животне борбе, наравно, нису престале, искушења су се појачавала и смањивала, али она најважнија одлука је остала. На зло се не одговара мржњом. На прљаву игру, одговара се још храбријом и чистијом. На неправду се одговара истинољубљем. Само тако се побеђује свет који у злу лежи. Све остало је предаја, макар нам се у том тренутку чинила као једино или достојанствено решење.

Данас, у соби ми стоји икона светог Платона, који ме подсећа да у борби против таквог света нема прадаје, и да наоружани трпљењем и љубављу на крају сваке битке излазимо као победници, само ако у њој истрајемо.

„Живот и рад твој, драги Платоне, побуђује да се човек мора задивити и осведочити се да Бог кроз наше људске немоћи и слабости заиста чини чуда. Много има поуке у твом случају, Платоне. Редак се наук пружа како Хришћанин треба да поступа када га обурвају немирни таласи живота. Када се све узме у оцену, сваки твој рад и свакојаке неприлике, мора се признати да су неисписани путеви Божијег провиђења. У твом дугогодишњем службовању Богу и Цркви, упадљива је карактерна црта твоја трпељивост, и једна бескрајна нада...“