Сви ми који смо до милости Божије дошли тежим, трновитим путем, из своје прошлости можемо се сетити приче која се издваја из обичних доживљаја. Некад се такве ствари пребаце у подсвест, не јер су безвредне, већ јер људска природа у нама избегава да се присећа непријатних периода у животу, све док нас нешто не наведе да се сетимо неког таквог детаља, који нам из тренутне перспективе можда добије и другачију димензију.
Ова прича почиње са обичним изласком у град, пре четири године. Те вечери окупило се неко друштво, а међу нама је била и другарица чији је отац свештеник. Некако се прича због њеног присуства навела на ту страну, па смо вече провели махом у теолошким дискусијама. Између осталог дотакли смо се и теме крштења, а једна реченица која ми је, тада нисам схватао зашто, остала урезана у памћењу била је ''...ако видиш да неко умире пред тобом, само га прекрсти, ако не знаш да ли је крштен.''
Прошло је неко време од те ноћи, живот је ишао даље, а прича се наставља мало касније, у психијатријској болници, где сам провео неко време на лечењу од зависности. Пошто живим у мањој средини, на психијатрији су помешани пацијенти, од зависника до депресивних људи, пацијената са психозама, и разним другим поремећајима. Сви смо били у једном одељењу са само пар соба, што је приређивало нимало лепе призоре. Једног дана у моју собу је довезен декица, веома стар и скоро беживотан, видно примљен на ово одељење у ишчекивању да умре. Нисам знао од чега је боловао, али наредних дана соба је скоро непрекидно одзвањала од његовог стењања и јаукања. Трајало је тако данима, био је везан и није проговарао ништа осим крикова, на које сам се после пар дана већ навикао.
Тих дана, код мене у собу је дошао и један момак, мојих годинама. Нешто смо причали, а мени се током тог разговора, ''ниоткуд'', вратила реченица моје другарице ''ако видиш да неко умире, само га прекрсти''. Погледао сам у декицу везаног за кревет, био је осушен, полумртав, измучен болешћу која га није пуштала. Нешто пре тога примио је терапију и спавао је. Знајући да ми се она мисао није без разлога појавила, пришао сам његовом кревету и прекрстио га. Та ноћ прошла је без урлика које смо већ очекивали. Дека је само мирно спавао!
Следећег јутра позвала ме је једна сестра, којој сам неколико пута помогао око спремања пацијената или преношења када су непокретни. ''Мали, требаш ми, ако смеш, да пренесемо једног мртвака!'' Одмах сам знао ко је у питању!
Улазим у собу, а дека непомично лежи, са осмехом на лицу. Скидамо везива која су била на њему, прекривамо и пребацујемо на покретни кревет. Он јесте отишао из собе и са овог света, али из мог срца осмех тог покојника кога нисам ни познавао неће никада. Остаје ми да се надам да је сада у заједници са Христом, и да ћемо се једном у Вечности поново видети.
Ова прича почиње са обичним изласком у град, пре четири године. Те вечери окупило се неко друштво, а међу нама је била и другарица чији је отац свештеник. Некако се прича због њеног присуства навела на ту страну, па смо вече провели махом у теолошким дискусијама. Између осталог дотакли смо се и теме крштења, а једна реченица која ми је, тада нисам схватао зашто, остала урезана у памћењу била је ''...ако видиш да неко умире пред тобом, само га прекрсти, ако не знаш да ли је крштен.''
Прошло је неко време од те ноћи, живот је ишао даље, а прича се наставља мало касније, у психијатријској болници, где сам провео неко време на лечењу од зависности. Пошто живим у мањој средини, на психијатрији су помешани пацијенти, од зависника до депресивних људи, пацијената са психозама, и разним другим поремећајима. Сви смо били у једном одељењу са само пар соба, што је приређивало нимало лепе призоре. Једног дана у моју собу је довезен декица, веома стар и скоро беживотан, видно примљен на ово одељење у ишчекивању да умре. Нисам знао од чега је боловао, али наредних дана соба је скоро непрекидно одзвањала од његовог стењања и јаукања. Трајало је тако данима, био је везан и није проговарао ништа осим крикова, на које сам се после пар дана већ навикао.
Тих дана, код мене у собу је дошао и један момак, мојих годинама. Нешто смо причали, а мени се током тог разговора, ''ниоткуд'', вратила реченица моје другарице ''ако видиш да неко умире, само га прекрсти''. Погледао сам у декицу везаног за кревет, био је осушен, полумртав, измучен болешћу која га није пуштала. Нешто пре тога примио је терапију и спавао је. Знајући да ми се она мисао није без разлога појавила, пришао сам његовом кревету и прекрстио га. Та ноћ прошла је без урлика које смо већ очекивали. Дека је само мирно спавао!
Следећег јутра позвала ме је једна сестра, којој сам неколико пута помогао око спремања пацијената или преношења када су непокретни. ''Мали, требаш ми, ако смеш, да пренесемо једног мртвака!'' Одмах сам знао ко је у питању!
Улазим у собу, а дека непомично лежи, са осмехом на лицу. Скидамо везива која су била на њему, прекривамо и пребацујемо на покретни кревет. Он јесте отишао из собе и са овог света, али из мог срца осмех тог покојника кога нисам ни познавао неће никада. Остаје ми да се надам да је сада у заједници са Христом, и да ћемо се једном у Вечности поново видети.
Коментари
Постави коментар