Са словенским неопаганизмом, тачније родноверјем (како се
романтичарски назива), сусрео сам се пре неких десетак година, у време своје
средње школе. Та, можемо слободно рећи идеологија, тек је узимала маха код нас.
Иако нисам упао у клопку својих вршњака који су почели да се изјашњавају као
родновери/неопагани, сматрао сам сасвим легитимним неговање словенске митологије
као део народног фолклора и наслеђа. У свему томе помагало је што група која је
то промовисала, није била радикално окренута против православља и нашег
„јеврејског Бога“, што често није случај. Прилично неутемељен у својој вери,
нисам схватао да се не може „служити Богу и мамону“ (Мт 6, 24), и да је пут од фолклора до служења мамону (демону) врло танка. Знам да би се сада сваки
просечан симпатизер родноверја (било религиозни или фолклорни) нашао увређеним и
рекао да оно нема никакве везе са окултизмом, већ служењем својим прецима и (на)родним
боговима, али замка и јесте у томе што се мамону може служити и свесно и несвесно.
Но, о томе нешто касније...
Оно што савремени родноверци не схватају је да ни у XVIII
ни у XIX веку нису постојала никаква
неопаганска удружења или задруге, нити је запамћено да се било ко од знаменитих
Словена – од Балкана до Урала – изјашњавао за многобошце (први такви случајеви забележени су тек у периоду између два светска рата). Ствар постаје јаснија уколико погледамо време настанка
идеологије модерног јазичества[1].
Тек 80-тих и почетком 90-тих година прошлог века, појављују се прве регистроване неопаганске
организације и самопроглашени жречеви (пагански првосвештеници), најпре у
Совјетском Савезу, у време када бољшевичка атеистичка пропаганда попушта, али
се рат против Бога на ширем плану настављао, у пуном јеку. Зато се широм Старог
континента у оквиру идеологије Њу ејџа (енг. Новог доба) оживљавају духови
прошлости, и формирају култови око изумрлих митова и паганске историје – попут вике, одинизма или у
нашем случају родноверја – у циљу коначног пораза хришаћске Европе и
хришћанских вредности на којима она етички и законодавно почива. Ни у
једној од поменутих струја Новог
религиозног покрета (енг. new religious movement), не постоје ни заповести, нити посебно дефинисана морална и етичка
учења која би човека одвајала од дивље звери. Ваљда се то подразумева или би било најлакше преписати их из јудео-хришћанства. Акценат је на обожавању прошлости и практиковању ритуала у славу „наших богова“ (па чак ни око тога не постоји концензус међу неопаганима). Две главне групе (издељене на мноштво подгрупа) деле се на традиционалне које се држе искључиво словенског наслеђа (или бар онога што се под тим подразумева) и отворено синкретистичких које уносе елементе хиндуизма, зороастризма и личних доживљаја карактеристичних за све секте (попут украјинске РУНвере).
Као носилац неопаганске
пропаганде, био је и настанак врло сумњиве литературе попут псеудонаучне „Удар
руских богова“ и сличних књига које за своје изворе или упућују на „изгубљене“
веде, контроверзну „Велесову књигу“ или не дају никакве референце. Заправо, осим етнологије и сујеверних обичаја и навика (у чему се паганска прошлост најбоље огледа), немамо никаквих веродостојних писаних доказа. Ово нам све говори да је оживљавање старословенског
незнабоштва или плод нечије маште, зарад храњења егоа или добити разно-разних
гуруа и врачева, или да је та идеологија са намером подваљена
словенским народима коју су после деценија богоборства природно кренули у
потрагу за Истином. Резултат тога јесу стотине хиљада заведених младих људи,
најпре у Источној Европи, који у потрази за смислом у родноверју препознају оно
исконско, традиционално, (на)родно, нешто што је недостајало
словенској души у деценијама бољшевичког сивила. Наравно, само привидно. Па још
ако поставимо да је то религија наших предака и словенских, а не туђих и
„пустињских“ богова (алудирање на Палестину где настаје хришћанство), све
постаје још примамљивије.
Главна парола ове идеологије јесте „слава Роду, помен
прецима“. О каквим прецима је реч, када већ више од 10 векова Словени
исповедају Христа – стварају, побеђују, страдају и напредују у свакој науци и
уметности именом Његовим. Словени и јесу, а на првом месту Срби и Руси, на
хришћанском наслеђу изградили свој национални идентитет, каквим га данас
познајемо. Сви наши симболи, хералдика, сва уметност – од поезије до
архитектуре – имају хришћански предзнак. Све оно што је вредело из старих
времена, попут славе или бадњака, охристовљено је и усађено у православну
веру, која грли а не одбацује локалне обичаје народа које преобраћа. С друге стране, по речима проф. Ненада Милошевића, „упорно истицање паганског порекла славе, бадњака и других елемената хришћанског живота православних Срба, од стране неких „учених“ умова, не представља резултате њихових научних сазнања, већ заправо патолошку жал за паганским, као и жељу за неопаганизацијом сопственога народа.“[2]
Да ли ћемо зарад „помена прецима“ о
којима једва да имамо неког сазнања, магловите историје и још магловитијег
наслеђа, одбацити хиљадогодишњу историју хришћанске Европе, све величине који
су је подизали и себе у њу уграђивали, и о којима нам је све доступно. И нисмо
ли овим пређашњим одужили помен тиме што смо одржали славу и све друге (делом
поменуте) обичаје који су православним хришћанством добили још дубљи смисао и
значење? Наши преци не могу бити криви што су као и остали пагани својим
незнабоштвом заправо служили демоне, практикујући оно што су до Јеванђеља
једино познавали; али морамо кривити и упозорити оне који уз сво доступно знање
на мала врата враћају угашене и опасне култове словенског многоверја.
Друга, једна од популарнијих крилатица, јесте да „мој бог
мене слугом (робом) не назива“, алудирајући на хришћанско учење да смо ми слуге
тј. раби Божији. Реч слуга долази од глагола служити. И свештеник служи Богу. Војник отаџбини. И сваки човек
служи својој породици. Има ли шта узвишеније него служити Онога који смрт
победи, пакао разруши, који „није дошао да му служе, него да служи, и да даде
живот свој у откуп за многе.“ (Мк 10, 45). А ако идемо даље Јеванђељем, ни
Господ не инсистира на том термину: „Више вас не називам слугама, јер слуга не
зна шта ради господар његов; него сам вас назвао пријатељима, јер све што чух
од Оца својега, објавих вам.“ (Јн 15, 15). Ипак нису се једино неопагани бунили
против служења Богу. Управо тим речима се према предању Луцифер (Сатана) побунио против Бога:
non serviam тј. „нећу да служим“. И
сви они који су му поверовали, тражећи тобоже достојанство, пали су у бездан и
постали они које данас називамо демонима.
А да словенски паганизам није демонослужење само у речима,
цитираћемо део о поразу кијевског кнеза Владимира Свјатославича (потоњи Св. Кнез Владимир) 971. године. Изгубивши
битку под Доростролом, ноћу тог дана његови војници су „изашли на равницу и
почели да прегледају своје мртваце. Нагомилали су их пред стеном, запалили
много ломача и спалили, заклавши притом, по обичају предака много заробљеника,
мушкараца и жена. Приневши ову крваву жртву [боговима], угушили су неколико
беба и петлова, давећи их у рекама Истра.“[3]
У студији оца Георгија Максимова наводи се: „Наши далеки преци нису сами
налазили задовољство у проливању крви, већ зато што су их на то принуђивали они
којима су се клањали.“[4]
 |
| идол Перуна (окружен демонима) подигнут по наређењу кнеза Владимира, минијатура из Радзивиловског летописа, крај XV века |
Није тешко закључити, које су то духовне силе поднебесја и
какви су то „богови“ захтевали да проливамо крв и чинимо зло. Томе у прилог
сведочи житије св. Јована Богослова: „Једном се у Ефесу веома свечано
празноваше празник Артемиде: народ у белим хаљинама светковаше и ликоваше код
храма Артемидиног; а преко пута храма стајаше идол те богиње. Тада свети
апостол Јован попе се на једну узвишицу близу тог идола и громогласно изобличи
слепило незнабожаца, како они не знају коме се клањају и место Бога почитују
демона. (...) Свети Јован се помоли Богу, и храм идолски паде изненада, али не
повреди никога. И свети апостол рече демону који обитаваше тамо: Теби говорим,
нечисти демоне, реци ми колико година ти живиш овде, и јеси ли ти подигао овај
народ против нас? Демон одговори: 249 година ја пребивам овде, и ја подигох
овај народ против вас.“[5]
Према томе, ни „мирољубиви“ словенски богови природе, чији се идоли поново дижу
широм словенских земаља[6], нису ништа друго до места у којима обитавају демони.
Тога треба да буду свесни и сви они који држе њихове фигурице (мини кумире) по
својим домовима, или их продају по књижарама у виду сувенира.
На крају постављамо питање, да ли је родноверје
тек идеологија, култ, демонопоклонство или део Њу ејџ преваре – у
коју су ухваћени сви неопагани, спиритисти и мистици, једном речју – заведени
боготражитељи Европе?
„Чувајте се да вас
ко не превари.
Јер ће многи доћи у име моје говорећи:
Ја сам Христос. И
многе ће преварити.“
(Мт 24, 4-5)
[1]
(рус. язычество) како се у Русији према црквенословенском језику родноверје
назива
[3] Лав
Ђакон, Историја, Москва, 1971, стр. 89
Више о култу смрти и жртвоприношењу код Словена: https://bit.ly/2V6XUlr
[4] Г.
Максимов, Православие и неоязычество: где правда?, Москва, 2014.
[5] Јустин
Поповић, Житија Светих, књига девета, електронско издање Светосавља
[6] Први идол у Србији подигнут је 2011. године: https://www.rts.rs/vesti/srbija-danas/913944/kumir-na-ravnistu-.html
Коментари
Постави коментар