Пређи на главни садржај

Родно-верје у демоне

Са словенским неопаганизмом, тачније родноверјем (како се романтичарски назива), сусрео сам се пре неких десетак година, у време своје средње школе. Та, можемо слободно рећи идеологија, тек је узимала маха код нас. Иако нисам упао у клопку својих вршњака који су почели да се изјашњавају као родновери/пагани, сматрао сам сасвим легитимним неговање словенске митологије као део народног фолклора и наслеђа. У свему томе помагало је што група која је то промовисала, није била радикално окренута против православља и нашег „јеврејског Бога“, што обично није случај. Прилично неутемељен у својој вери, нисам схватао да се не може „служити Богу и мамону“ (Мт 6, 24), и да је граница од фолклора до служења мамону (демону) врло танка. Знам да би се сада сваки просечан поклоник родноверја (било религиозни или фолклорни) нашао увређеним и рекао да оно нема никакве везе са окултизмом, већ служењем својим прецима и (на)родним боговима, али замка и јесте у томе што се мамону може служити и свесно и несвесно. Но, о томе нешто касније...

Оно што савремени родноверци не схватају је да ни у XVIII ни у XIX веку нису постојала  никаква неопаганска удружења или задруге, нити је запамћено да се било ко од знаменитих Словена – од Балкана до Урала – изјашњавао за многобошце. Такође, ако услед недостатка писма, од прехришћанских Словена није остало писаних трагова, на основу чега данашње неопаганске групације врше реконструкцију „бескрвних“ обреда? На основу чега изводе догмате словенског многобоштва (тачан скуп празника, календар, правила вере)? Његови трагови налазе се тек у етнолошким налазима, бајкама и – сујеверју, које се од свега највише задржало у нашем народу.

Ствар постаје јаснија уколико погледамо време настанка идеологије модерног јазичества[1]. Тек 80-тих година прошлог века, појављују се прве регистроване неопаганске организације и самопроглашени жречеви (пагански првосвештеници), најпре у Совјетском Савезу, у време када бољшевичка атеистичка пропаганда попушта, али се рат против Бога на ширем плану настављао, у пуном јеку. Зато се широм Старог континента у оквиру идеологије Њу ејџа (енг. Новог доба) оживљавају духови прошлости, и формирају култови око изумрлих митова – попут вике, одинизма или у нашем случају родноверја – у циљу коначног пораза хришаћске Европе и хришћанских вредности на којима она етички и законодавно почива. Јер ни у једној од поменутих струја Новог религиозног покрета (енг. new religious movement), не постоје ни заповести, ни исповест као духовно очишћење, нити посебно дефинисана морална и етичка учења која би човека одвајала од дивље звери. А као носилац неопаганске пропаганде, био је и настанак врло сумњиве литературе попут популарне „Удар руских богова“ и сличних књига које за своје изворе или упућују на „изгубљене“ веде, контроверзну „Велесову књигу“ или не дају никакве референце.

Ово нам све говори да је оживљавање старословенског незнабоштва или плод нечије маште, зарад храњења егоа или добити разно-разних гуруа и врачева, или да је та идеологија са намером увежена и подваљена словенским народима коју су после деценија богоборства природно кренули у потрагу за Истином. Резултат тога јесу стотине хиљада заведених младих људи, најпре у Источној Европи, који у потрази за смислом у родноверју препознају оно исконско, природно, традиционално, (на)родно, нешто што је недостајало словенској души у деценијама бољшевичког сивила. Наравно, само привидно. Па још ако поставимо да је то религија наших предака и словенских, а не туђих и „пустињских“ богова (алудирање на Палестину где настаје хришћанство), све постаје још примамљивије.

Главна парола ове идеологије јесте „слава Роду, помен прецима“. О каквим прецима је реч, када већ више од 10 векова Словени исповедају Христа – стварају, побеђују, страдају и напредују у свакој науци и уметности именом Његовим. Словени и јесу, а на првом месту Срби и Руси, на хришћанском наслеђу изградили свој национални идентитет, каквим га данас познајемо. Сви наши симболи, хералдика, сва уметност – од поезије до архитектуре – имају хришћански предзнак. Све оно што је вредело из старих времена, попут славе или бадњака, христијанизовано је и усађено у православну веру, која грли а не одбацује локалне обичаје народа које преобраћа.
С друге стране, да ли ћемо зарад „помена прецима“ о којима једва да имамо неког сазнања, магловите историје и још магловитијег наслеђа, одбацити хиљадогодишњу историју хришћанске Европе, све величине који су је подизали и себе у њу уграђивали, и о којима нам је све доступно. И нисмо ли овим пређашњим одужили помен тиме што смо одржали славу и све друге (делом поменуте) обичаје који су православним хришћанством добили још дубљи смисао и значење?
Наши преци не могу бити криви што су као и остали пагани својим незнабоштвом заправо служили демоне, практикујући оно што су до Јеванђеља једино познавали; али морамо кривити и упозорити оне који уз сво доступно знање на мала врата враћају угашене и опасне култове словенског многоверја.

Друга, једна од популарнијих крилатица, јесте да „мој бог мене слугом (робом) не назива“, алудирајући на хришћанско учење да смо ми слуге тј. раби Божији. Реч слуга долази од глагола служити. И свештеник служи Богу. Војник отаџбини. И сваки човек служи својој породици. Има ли шта узвишеније него служити Онога који смрт победи, пакао разруши, који „није дошао да му служе, него да служи, и да даде живот свој у откуп за многе.“ (Мк 10, 45). А ако идемо даље Јеванђељем, ни Господ не инсистира на том термину: „Више вас не називам слугама, јер слуга не зна шта ради господар његов; него сам вас назвао пријатељима, јер све што чух од Оца својега, објавих вам.“ (Јн 15, 15). Ипак нису се једино неопагани бунили против служења Богу. Управо тим речима Луцифер (Сатана) се побунио против Бога: non serviam тј. „нећу да служим“. И сви они који су му поверовали, тражећи тобоже достојанство, пали су у бездан и постали они које данас називамо демонима.

А да словенски паганизам није демонослужење само у речима, цитираћемо део о поразу кијевског кнеза Свјатослава 971. године. Изгубивши битку под Доростролом, ноћу тог дана његови војници су „изашли на равницу и почели да прегледају своје мртваце. Нагомилали су их пред стеном, запалили много ломача и спалили, заклавши притом, по обичају предака много заробљеника, мушкараца и жена. Приневши ову крваву жртву [боговима], угушили су неколико беба и петлова, давећи их у рекама Истра.“[2] У студији оца Георгија Максимова наводи се: „Наши далеки преци нису сами налазили задовољство у проливању крви, већ зато што су их на то принуђивали они којима су се клањали.“[3]

Није тешко закључити, које су то духовне силе поднебесја и какви су то „богови“ захтевали да проливамо крв и чинимо зло. Томе у прилог сведочи житије св. Јована Богослова: „Једном се у Ефесу веома свечано празноваше празник Артемиде: народ у белим хаљинама светковаше и ликоваше код храма Артемидиног; а преко пута храма стајаше идол те богиње. Тада свети апостол Јован попе се на једну узвишицу близу тог идола и громогласно изобличи слепило незнабожаца, како они не знају коме се клањају и место Бога почитују демона. (...) Свети Јован се помоли Богу, и храм идолски паде изненада, али не повреди никога. И свети апостол рече демону који обитаваше тамо: Теби говорим, нечисти демоне, реци ми колико година ти живиш овде, и јеси ли ти подигао овај народ против нас? Демон одговори: 249 година ја пребивам овде, и ја подигох овај народ против вас.“[4] Према томе, ни „мирољубиви“ словенски богови природе, чији се идоли поново дижу широм словенских земаља, нису ништа друго до места у којима обитавају демони. Тога треба да буду свесни и сви они који држе њихове фигурице (мини кумире) по својим домовима, или их продају по књижарама у виду сувенира.

На крају постављамо питање, да ли је савремено родноверје тек политичка идеологија, култ, демонопоклонство или део Њу ејџ преваре – у коју су ухваћени сви неопагани, спиритисти и мистици, једном речју – заведени боготражитељи Европе?

„Чувајте се да вас ко не превари. Јер ће многи доћи у име моје говорећи:
Ја сам Христос. И многе ће преварити.“ (Мт 24, 4-5)



[1] (рус. язычество) како се у Русији према црквенословенском језику родноверје назива
[2] Лав Ђакон, Историја, Москва, 1971, стр. 89
Више о култу смрти и жртвоприношењу код Словена: https://bit.ly/2V6XUlr
[3] Г. Максимов, Православие и неоязычество: где правда?, Москва, 2014.
[4] Јустин Поповић, Житија Светих, књига девета, електронско издање Светосавља

Коментари

Најчитанији текстови

Ијан Кертис (Џои Дивижн) - Бескрај говори

"Терет који носим, и поред унутрашњег склада, прихватам као проклетство, несрећну погодбу..."
Већина људи зна како је тешко носити у себи бол због нечега. Свако је носи на свој начин и на различите начине се бори са њом. Ретко ко на крају из те борбе изађе као победник. Како је онда тешко носити у себи бол целог света? Како је то када вашој личној патњи додате патњу сваког појединца на свету, када вашој личној борби додате борбу неког клинца са улице, деца из прихватилишта, радника треће смене, проститутке, затвореника... Како је када вас поред личне немоћи да утичете на свој живота разара и немоћ да утичете на свет за који видите да ''у злу лежи''? Како је када фанатично тражите љубав у свету из кога је она протерана? Такав је био Ијан Кертис. Тако је настао ''Џои Дивижн''.

Како је будиста постао светогорац

На мом последњем путовању на Свету Гору срео сам искушеника- монаха из Кине. 
Уствари, он ме је изненадио својим присуством. Православна раса (мантија прим. прир.) на кинеском човеку? Донекле сам се изненадио. Никада ово нисам видео раније изблиза, само у мисионарским сликама. Зар наследник велике културне традиције да прихвати Хришћанство? Моји пријатељи и ја радознало смо га питали о томе.

Андреј Тарковски - Борба за духовност у уметности

Aндреј Тарковски није најпознатији светски редитељ. Његови филмови не рекламирају се на великим билбордима, не најављују се данима и не приказују у ударним терминима на ТВ каналима. Његови филмови не служе да се опустите, уз храну и пиће убијете пар сати, насмејете се и забавите. Они нису храна за потрошачку културу данашњег друштва. Тарковски је остао становник Зоне из ''Сталкера'', зоне у коју се данас све више људи боји да уђе, јер им је светско шаренило и гламур много примамљивије. Филмови Андреја Тарковског не служе да на два сата заборавите на свет око себе, већ напротив, да преиспитате себе и сврху свог постојања.

Мистични мотиви у песмама ВИС Идола

За време СФРЈ, у домаћим књижарама могла се наћи литература од римокатоличког мистицизма па све до далекоисточних философија и религија. За православну мисао, није било места. Разлог јасан, највећи конститутивни народтребало је разграничити и поделити у сваком смислу, а православље је (бар традиционално) било већински вероисповедање у Срба. Отуда и пројекат Македонске Православне Цркве, црногорске нације, покрајинских граница из 1974. Управо у једној таквој атмосфери 1982. излази албум ВИС Идола под називом „Одбрана и последњи дани“, као својеврсна контрамера и истинска побуна.

Хришћанске панк химне за Сирију

НЕРАСКИДИВИ КРУГ
Духовни пут Џастина Марлера креће 1991. када се удаљио од обећавајуће музичке каријере са дум метал бендом Sleep, и након неколико месеци боготрагања, ушао у православни манастир надомак родног Чика у Калифорнији.

Док је Sleep започео своје музичко путовање са изненађујућим успехом - бенд је прошле године скоро распродао ACL Live - Марлер је провео седам година аскетског живота и тешког рада у служби Господа Христа.
Сада, у 43. години, са благословом своје цркве Светог Илије у центру Остина, Марлер је снимио албум са панк рок обрадама госпел песама под називом "Химне за Апокалипсу" (линк ка албуму). Сав приход од самофинансирајућег ЦД-а доступног на iTunes, Waterloo Records и преко Марлеровог сајта, иде пројекту Hauran Connection, који помаже својој сестринској епархији Босра-Хауран у Јужној Сирији, коју је грађански рат разорио протекле четири године.