Пређи на главни садржај

Постови

Приказују се постови за 2017

Где је Бог - пантеизам и Православље

Током претходног века дошло је до удаљивања великог броја људи од Цркве. Разлога за то је много, и нећемо их сада набрајати. Уласком у овај век, чија је одлика индивидуализам, матреијализмаи и брз живот, многи људи су осетили духовну глад. Црква, деценијама маргинализована, није у потпуности одговорила свом задатку у овом веку, па је стога велики број људи који су решење за унутрашњу празнину потражили у другим религијама или философијама.

Катакомбно Хришћанство у 21. веку

Помислили бисте да су прогони и ограничавање вероисповедања у временима борбе Римског царства са ранохришћанима. Или бар у веку иза нас, оличеног у совјетској тортури. Ипак то се дешава и данас. И то не мислим на терористичке групе на Блиском истоку, које нису под контролом својих држава. Прогон се дешава у сред Европе, плански, под диктатом државе — у сред цивилизованог друштва, које би требало да гарантује основна људска права.

Патријарх Порфирије - Божије заповести нису наредбе, већ путокази ка Вечности

Свако време носи своје бреме и поставља човеку нове теме и питања за размишљање. У ово наше време, време савремених технолошких достигнућа, намеће нам се веома важна тема коју, нажалост, све више и више савремени свет заборавља, а то је тема односа/обавезе према Богу и према човеку, а из тог односа проистиче, као сасвим природно, и наш однос према нама самима. У библијској причи о стварању човека стоји да је човек створен по слици и прилици Божијој. Он је створен на крају као круна Божијег стварања, а стварању човека претходило стварање природе. Човек, дакле, возглављује целокупну природу и даје смисао свему што постоји. Из овог извештаја се закључује да човек као последња карика има задатак да свет, сву творевину, доведе у заједницу са Богом. У томе се састојао првобитни план Божији о човеку у свету. Да вечно живе у заједници са Богом, својим Творцем. Бог, дакле, засигурно није створио свет и човека да би га потом оставио и дао човеку да га сам уреди, без икаквог промишљања, како

Свађа са Богом

Ако је, по Христовим речима, Царство Божије у нама, онда у нама можемо да пронађемо и сам пакао. Стања блаженства, која је вероватно сваки Хришћанин осетио у тренуцима када је заиста близак Богу потврђују Христове речи. Али сагледавање сопствених грехова - оних који вас највише боле и за које из садашње перспективе не можете да поверујете да су ваши - ако постоји осећај паклених мука у овоземаљском животу онда му је овај осећај јако близак. Размишљам о овоме док у смирај једног новембарског дана лагано корачам ка месту, где сам пар месеци раније - ратовао са Богом!

Највећи непријатељ Хришћанства су – Хришћани

„И да знате, ти религиозни које најчешће називамо ,,побожни људи'' најопаснији су у Цркви. Ти побожни људи, су веома опасни. Бог да нас сачува од њих. Када служимо Свету Литургију и кажемо: ,,Господе, спаси благочестивија...'', један Светогорац је рекао у шали: ,,Господе спаси нас од благочестивија'' тј. да нас Бог сачува од тих религиозних или побожних људи; јер побожан тј. религиозан човек претставља својеприродну личност, која никада није имала лични однос са Богом. Побожна личност пости, спроводи молитвено и разна друга црквена „правила“, просто испуњава задужења пред Богом, али нема никакав озбиљан однос са Њим и зато Бог, оваквој личности, никада не открива баш ништа. И ево, сведочим вам и признајем из сопственог опита и искуства, да се у животу нисам сусрео са већим враговима и опасношћу за Цркву од побожних људи.“ Митрополит Атанасије Лимасолски

Поновно стрељање Царске породице

У данима када се навршава сто година од крваве Октобарске револуције, сведоци смо продужетка јекатеринбуршког злочина. Нова остварења из света седме уметности циљно прослављају почетак крвавог пира, и уздизања богоборне идеологије.

Мати Ефимија - Од живота у уметности до живота у Христу

Мати Ефимија била је дугогодишња игуманија манастира Градац, док се данас подвизава у манастиру у Француској. Управо њен рад и залагање првенствено у манастиру Градац јесте инспирација и подстрек, пре свега младим девојкама, које су често кушане многим странпутицама и тиранијом моде. Урбана београдска девојка, рођена 1965. именом Јасна Тополски, одрасла на музици Лед Цепелина и Ролинг Стоунса била је одличан ђак, студент, увек омиљена, са обећавајућом каријером. Ипак непрестано је осећала потребу за нечим већим од материјалног живота и за одговорима које је „њено биће тражило кроз уметност”.

Док сам упознавао Бога (духовна хорор прича)

Схватате, наравно, да сам ја овде грешком. Ово, напросто, није могуће. -Ја се слажем са Вама, сигурно је грешка. Ужасна, ужасна грешка.

Мета-панк манифест

Одакле смо дошли: За наш физички опстанак и комфор имали смо довољно, и више него довољно – ПЛУС неограничену понуду блиставе, обмањујуће забаве на високом техничком нивоу, наметнуту од мултимилионске медијске индустрије, у којој су се компаније такмичиле једна са другом како би придобиле најуноснију публику – тинејџере са „незнатним приходом” (јер они радије троше новац на забаву него на неопходне потребе).

Православни Исланд

Мало је познато да је Исланд била једина земља на свету која је била ненасељена све до открића и насељавања православних монаха. За прве становнике Исланда сматрају се ирски пустињаци с краја 8. века. Како се ово догодило?

Како је панк бубњар из Вашингтона спасао древно сиријскo појање од нестајања

Не бисте никада рекли да би момак као што је Џејсон Хамачер завршио у Сирији, али као што каже „панк рок је етика и став, а не изглед или стил“. Хамачер је панк рок бубњар из Вашингтона. Тих дана откривао је нове звукове. До сиријског појања дошао је од идеје комбиновања хеви метал звука са старим хришћанским псалмима. Најинтересантије, до Сирије је дошао захваљујући неспоразуму у комуникацији. „Те 2005. мој пријатељ Бил ме је позвао и рекао, треба да чујеш невероватно српско појање“. Рекао сам „сиријско, то би било сјајно“.

Анархиста са зеленом чироканом - прича о исцељењу душе на Светој Гори

Ова прича се догодила у манастиру Ватопед, када је тамо још увек живео старац Јосиф «Млађи». Био је крај новембра. Тада сам радио на послушању у конаку. Тих дана су се студенти Политехничког универзитета у Атини сукобили са полицијом. Неки од тух студената анархиста дошли су на Свету Гору, како би се скрили од власти. Један од њих – анархиста са зеленом чироканом – је имао стрица који се подвизавао у манастиру Есфигмен. Тај младић је и предложио својим друговима да потраже привремено уточиште на Атосу.

Ми плачемо иза тамних наочара

Ми смо кренули из подрума и мрачних улица, У потрагу за светлима и мрачним вратима, И чекамо те, чекамо те... Добри Исак – Чекамо те Још једна дуга ноћна шетња завршила се међу урушеним зидовима напуштене фабрике. Једна од многих таквих у мом малом граду, деловала је сабласно у мраку из ког су се само у даљини назирала градска светла из којих се наслућивало да у даљини тиња живот. Нажалост, оваква сценографија није реткост ни у осталим градовима широм наше земље. Најчешће су око њих ницала насеља, једноличне зграде намењене за раднике који ће своје животе посветити раду у тој фабрици. Тако је, средином прошлог века, образована генерација људи који су пред собом имали јасно постављен смисао - радити. Ова генерација људи одрасла је у духу црвене револуције која је у човеку двадесетог века убила сваку жељу за духовношћу или било каквим вишим смислом живота. Образована је генерација људи која није тражила ништа више од радног времена, топлог оброка, аутомобила, свечаног ручка

Самоубиство - Последњи геноцид

Постоји само једна шанса. И најдужи живот је тако кратак у лицу Вечности... Није битно колико дуго живимо, јер када погледамо уназад, све ће изгледати веома кратко, као један дан.

Смрт једног боготражитеља

Већ неко време покушавам да себерем размишљања о нашој депресивној генерацији. Бригама, безнађу, духовној малаксалости који се неретко завршавају самоубиством. Сада сам, нажалост, добио и конкретан повод. Самоубиство Честера Бенингтона, вокала Линкин Парка, јесте упозорење пре свега младима да не поклекну и не изаберу „ шири пут “ . Данашњи човек не размишља да узрок узнемирености често лежи у њему самом . Па ипак идентификација самог проблема га неће решити. Већ борба  да се покренемо, урадимо оно што што је до нас, а да за оно што није положимо своје наде у Господа. С друге стране, када се сусретне мо са проблемима који су далеко тежи од нашег (довољно је да погледамо неку од емисија Квадратуре круга ), човек схвата да је излизана фраза  „само да смо здрави“ коју је толико пута чуо вечна истина. Постоје оправдане бриге,   али не и оправданост да себи стварамо стрес до граница пуцања за све што нам се деси – нису изашли резултати испита, касни плата пар дана, нисмо пос

Црква - институција или Брод Спасења

Сећам се једног прохладног мартовског дана, после доста пешачења пронашао сам манастир до кога сам желео да дођем. Током путовања било је доста напорно, нисам познавао пут, и пар пута ми се јавила жеља за одустајањем, која срећом није преовладала. Стигавши у манастир, уморан али испуњен, стајао сам у замраченој цркви окружен фрескама светитеља. Гледао сам око себе у лица мученика и подвижника, и једина мисао ми је била - како поред овакве војске на Небесима која стоји иза нас можемо некад да се осетимо усамљеним или немоћним?

Свети Јован Шангајски - Заштитник одбачених

Будући архиепископ Јован (Максимовић) се родио 1896. у једном селу у јужној Русији [1] . Током раних револуционарних година, Јован је са породицом избегао у Србију, где је примио монашки постриг и убрзо био рукоположен за јеромонаха. Јеромонах Јован је у тридесет и осмој години хиротонисан за епископа, наследника с ветих Апостола, после чега је послат у Кину, у град Шангај да би помогао људима који тамо страдаху. Видевши колико је сирочића у Шангају, владика Јован је, готово ни из чега, подигао сиротиште. Он је сакупљао болесну и изгладнелу децу по улицама, мрачним шангајским ћумезима и предграђима, хранио их, облачио и бринуо се о њима са очинском љубављу.

Служење Речи Божјој не треба користити као извор зараде

„ Несвети, а свети “ је православни бестселер архимандрита Тихона Шевкунова. Ова књига представља збирку манастирских прича сложених у једну целину. То су приче из манастирског живота, животне приче монаха, игумана и искушеника; занимљиве, комичне али и трагичне анегдоте, ситуације које су на размишљање навеле и најокорелије атеисте. То су приче о људима који су живо сведочанство о времену у коме је Црква била прогнана и забрањена, о побеђивању терора, параноје и мржње - смиреношћу и љубављу. То су емотивне и потресне приче о животу и смрти, трагичним исповестима, прозорљивостима и чудима, Божијој милости која нас ни у најстрашнијим ситуацијама не напушта. Ово је прича о буђењу Православља у руском народу, гашењу једне идеологије и једног несрећног времена за читав један народ, прича о људима који се враћају Цркви збуњени и уплашени. Кроз све ове приче упознајемо се са светом Цркве онаквим какав нам никад није био представљен, са животом Цркве изнутра и њеном правом суштином. Ово је ј

Света Ксенија Петербуршка - бездомна боготражитељка

"Разум од Бога дат у привидном безумљу сакрила си; у метежу великога града као пустињакиња живела си, своје молитве Богу непрестано узносећи." Света Ксенија се родила у XVIII веку у Петербургу, у Русији и до удаје живела лагодним животом. Удала се за царског пуковника по имену Андреј, са којим је живела у срећном браку. Била је срећно удата жена, верна свом супругу, који је живео овосветским животом. Међутим, он једне ноћи на пијанци изненада премину од пијанства, иако је био млад и доброга здравља. Неочекивана смрт вољенога мужа срушила је читав Ксенијин свет. Имала је двадесет и шест година и није имала деце. Болом опхрвана удовица сагледала је свој бесмислени мали свет и ништавност свега што је поседовала, и одједном почела да схвата сву таштину овог пролазног живота и његове испразне среће. На опште запрепашћење својих пријатеља и рођака, Ксенија је почела да раздаје све што је имала. Новац и личне ствари разделила је сиромасима, а кућу је поклонила једној својо

Андреј Тарковски - Борба за духовност у уметности

Aндреј Тарковски није најпознатији светски редитељ. Његови филмови не рекламирају се на великим билбордима, не најављују се данима и не приказују у ударним терминима на ТВ каналима. Његови филмови не служе да се опустите, уз храну и пиће убијете пар сати, насмејете се и забавите. Они нису храна за потрошачку културу данашњег друштва. Тарковски је остао становник Зоне из ''Сталкера'', зоне у коју се данас све више људи боји да уђе, јер им је светско шаренило и гламур много примамљивије. Филмови Андреја Тарковског не служе да на два сата заборавите на свет око себе, већ напротив, да преиспитате себе и сврху свог постојања.

Свети Патрик - Келтска Црква и Православље

Колико су српски и ирски народ слични један другом на много нивоа, доста пута је испричана прича. Сличност између Срба и Келта приметна је у многим особинама које карактеришу ова два народа, али оно што нас спаја такође су и православни корени.   Ипак, о православним коренима Келта тешко је говорити а не поменути личност светог Патрика. Управо за њега везују се почеци монаштва не само на Острву, већ у великом делу Западне Европе. Овај утемељивач келтског монаштва заслужан је за касније експедиције келтских монаха и ненасилно покрштавање многих народа, а пре свега самих Ираца. Зато је управо 17. март својеврсни симбол победе Хришћанства над паганском традицијом на Острву а и шире.  

Монах Епифаније - академски сликар и подвижник авалских шума

Не може се град сакрити кад на гори стоји . Сви скривени подвизи једном изађу на видело, и постају „светлост свету“. Ово је једна невероватна прича о скривеним подвизима једног монаха, чији се живот може упоредити са великанима Цркве. Сведочанство о животу монаха Епифанија за које годинама нико није знао први пут је испричано у емисији „Монашко ткање на чунку живота“. Невероватна прича о академском сликару, шведском стипендисти, професору на факултетима, рестауратору по манастирима, који је завршио као монах у авалским шумама крај напуштених села, где бива малтретиран и понижаван, и на крају прогнан, о виђењима Мајке Божије и Анђела Божијих... Нека вам овај текст буде само повод да послушате емисију у којој овај тајанствени монах смирено говори о свим потресним детаљима из свог живота.

Пашћу у свест

Пашћу у свест,  дај ми само нешто мало јаче  и позови ме на плес... - Пашћу у свест, ККН Страх од падања у свест тренутно је највећи од свих страхова у свету. Овај страх је најприметнији код младих генерација, које су одрастале у суморној стварности краја 20-ог и почетком XXI века, доба које се сматра технолошким процватом цивилизације. Ако је већ оваква цивилизација толико добра, зашто се њена деца, они који је наслеђују плаше реалности?

Отац Теми - рок звезда и левичар, данас мисионар у Африци

Отац Теми је успешно основао своју музичку групу у годинама када су ''Битлси'' и '' Ролинг Стонс и'' били на врхунцу своје славе. Група се звала ''Флајс'' . Из ходника Школе за бизнис и науку, при Универзитету у Мелбурну, отишао је да пева са Миком Џегером, да испуни свој сан. Данас је мисионар у Африци. Како се овај Грк, Теми Адамопулос, одлучио да помаже онима којима је помоћ неопходна? Зашто се одрекао славе ради мирнијег, али пожртвованијег постојања?

Џон Валадез - пут ка Истини

Када је 90-тих Џон Марлер, са групом монаха у манастиру светог Германа Аљаског, одлучио да покрене фанзин којим би Православље приближили младим бунтовним клинцима, панк сцена у Америци је била доста јака. Монаси овог манастира предвођени Марлером, ручно резани и лепком састављани фанзин делили су по концертима и остављали их бендовима. Један од клинаца до кога је дошао фанзин био је Џон Валадез, који ће деценију касније поново покренути ''Смрт Свету'', који је крајем 90-тих престао да излази. Ово је прича о путу овог младог панкера којим је стигао до Православља.