Одакле смо дошли:
За наш физички опстанак и комфор
имали смо довољно, и више него довољно – ПЛУС неограничену понуду блиставе,
обмањујуће забаве на високом техничком нивоу, наметнуту од мултимилионске
медијске индустрије, у којој су се компаније такмичиле једна са другом како би
придобиле најуноснију публику – тинејџере са „незнатним приходом” (јер они
радије троше новац на забаву него на неопходне потребе).
Није нам дато НИШТА: ни истина,
ни смисао постојања овде на земљи, ни Бог.
Ни разумевање лажи на којима
свет лежи, тако да све што се у свету дешава, изгледа пролазно и бесмислено. Ни
родитељи, или само један, или оба, али без одговора/разумевања.
Ни љубав, јер љубав без Бога је
само чулна (укључујући и родитељску љубав).
Ништа што би нас сачувало у заједници
када помислимо да смо пронашли љубав. И на крају откривамо да смо сви сами.
Ни живот. Само енергија, сирова,
снажна енергија која није живот.
Само листа онога што се сме и
што се не сме, без крајњег разлога ЗБОГ ЧЕГА радимо то, а не нешто друго.
И најчешће, НЕМА ОГРАНИЧЕЊА.
„Без Бога и бесмртности све је дозвољено” (Достојевски).
Где смо били:
– Извукли смо се испод рушевина
хипи покрета који је желео да створи од света утопију, покушавајући то преко
својих бројних мајица и површних осећања. Хипи покрет био је последњи покушај
да се оствари рај на земљи. Када је он пропао, схватили смо да више нема наде и
нико више ништа није покушавао.
– Живели смо у безнађу. Волели
смо чак и патњу, јер је то била једина ствар за коју смо били сигурни да
постоји у овом варљивом свету.
– Величали смо сиромаштво и
ружноћу. У свету који обожава младост, лепоту и здравље, скривали смо нашу
младост и нагрђивали лепоту, живели прљаво и сиромашно, у побуни против свих
површних вредности овога света.
– Живели смо у нечистоти.
Тражили смо пролаз у нешто стварно, јер су солитери и фабрике, супермаркети и
робне куће, огромни ланци ресторана, били храмови смрти. Можда ће се на отпаду
– с људима који се нису уклопили у друштво – чути речи истине. Прљавштина нас
је плашила, сушила нам кожу као сумпор, али никада није освојила наше душе.
– Покушали смо, кроз отпор према
свету, да сачувамо нашу безазленост и детињство. И због тога нечистота није
никада освојила наше душе.
– Експериментисали смо са
лудилом, јер је лудост оно што је за овај свет паметно. Можда нас је лудост
одвела до тога да видимо одблесак ствари какве јесу.
– Скупљали смо се заједно
ускраћени за праву породицу, јер смо живели у друштву које обожава индивидуу
(која обожава себе преко одраза у огледалу), оснивали смо наше неприкладне
породице, сакупљајући се заједно против света.
– Трудили смо се да будемо
поштени. То изнад свега. Покушавали смо да будемо оно што јесмо, а не оно што
свет жели да будемо. Никога нисмо насамарили. Али, никако нисмо могли схватити
ко смо зато што нас нико никад није учио да смо нешто више од животиње са
најразвијенијим мозгом. Зато се нико од нас није могао уздићи изнад овога
нивоа.
Где смо сада:
Ми смо све оно што смо и пре
били, али сада је све другачије:
– Још увек се не надамо у рај на
земљи, али знамо да овај свет има крај. Рај није на земљи, него у срцима људи
који воле Бога.
– Још увек патимо. Прихватамо
патњу и не окрећемо се од ње. Али сада је патња очишћена и претворена у нешто
чисто и дивно преко крсног страдања којим је побеђена смрт. И љубав коју
осећамо – када саосећамо у нечијој патњи – никада не умире.
– Још увек не прихватамо површне
вредности овога света: младост, лепоту и здравље – јер све то пролази. Али,
сада не идемо толико далеко да себе нагрђујемо. Изгледамо онако како нас је Бог
створио и никако другачије.
– Још копамо по себи како би
нашли нечистоту, али због тога да је искоренимо, поништимо и тако себе
припремимо за вечни свет.
– Кроз отпор према свету још
увек тежимо да сачувамо нашу безбрижност и детињство. Али сада, кроз
подвижнички рад на дубљем унутарњем бићу, схватамо зашто то радимо.
– Још увек се сакупљамо против
света. Имамо нову породицу сачињену од оних неприлагођених овоме свету, оних
који одбијају да обожавају индивидуу.
– Још смо луди за овај свет који
не разуме наше духовно здравље.
– Још увек се трудимо да будемо
поштени, да будемо ми сами, а не оно што нам друштво, које води у пакао, говори
да треба да будемо. Одбијамо да будемо робови историје, моде, јавног мњења и
земаљских институција. Трудимо се да будемо оно за шта смо створени. Али сада
знам да нисмо само животиње, већ да смо створени за вечност.
Имамо доказ наше бесмртности
онда када дајемо и примамо љубав: љубав није само људска љубав, већ нешто изнад
природе и овога света, нешто за шта знамо да никада неће умрети. Љубав је силна
радосна туга, сазнана у тишини, коју свет никада не може разумети.
Где идемо:
На небо, али не без зноја и
крви, саможртвовања, самоодрицања, и радосне туге, увек памтећи да „Царство
небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају” (Мт 11, 12).
Текст из Death to the World бр. 3, 1994.
Извор: Владимир
Димитријевић "Од Елвиса до Антимадоне"
Коментари
Постави коментар