Пређи на главни садржај

Мета-панк манифест

Одакле смо дошли:

За наш физички опстанак и комфор имали смо довољно, и више него довољно – ПЛУС неограничену понуду блиставе, обмањујуће забаве на високом техничком нивоу, наметнуту од мултимилионске медијске индустрије, у којој су се компаније такмичиле једна са другом како би придобиле најуноснију публику – тинејџере са „незнатним приходом” (јер они радије троше новац на забаву него на неопходне потребе).

Није нам дато НИШТА: ни истина, ни смисао постојања овде на земљи, ни Бог.
Ни разумевање лажи на којима свет лежи, тако да све што се у свету дешава, изгледа пролазно и бесмислено. Ни родитељи, или само један, или оба, али без одговора/разумевања.
Ни љубав, јер љубав без Бога је само чулна (укључујући и родитељску љубав).
Ништа што би нас сачувало у заједници када помислимо да смо пронашли љубав. И на крају откривамо да смо сви сами.
Ни живот. Само енергија, сирова, снажна енергија која није живот.
Само листа онога што се сме и што се не сме, без крајњег разлога ЗБОГ ЧЕГА радимо то, а не нешто друго.
И најчешће, НЕМА ОГРАНИЧЕЊА. „Без Бога и бесмртности све је дозвољено” (Достојевски).
Где смо били:

– Извукли смо се испод рушевина хипи покрета који је желео да створи од света утопију, покушавајући то преко својих бројних мајица и површних осећања. Хипи покрет био је последњи покушај да се оствари рај на земљи. Када је он пропао, схватили смо да више нема наде и нико више ништа није покушавао.
– Живели смо у безнађу. Волели смо чак и патњу, јер је то била једина ствар за коју смо били сигурни да постоји у овом варљивом свету.
– Величали смо сиромаштво и ружноћу. У свету који обожава младост, лепоту и здравље, скривали смо нашу младост и нагрђивали лепоту, живели прљаво и сиромашно, у побуни против свих површних вредности овога света.
– Живели смо у нечистоти. Тражили смо пролаз у нешто стварно, јер су солитери и фабрике, супермаркети и робне куће, огромни ланци ресторана, били храмови смрти. Можда ће се на отпаду – с људима који се нису уклопили у друштво – чути речи истине. Прљавштина нас је плашила, сушила нам кожу као сумпор, али никада није освојила наше душе.
– Покушали смо, кроз отпор према свету, да сачувамо нашу безазленост и детињство. И због тога нечистота није никада освојила наше душе.
– Експериментисали смо са лудилом, јер је лудост оно што је за овај свет паметно. Можда нас је лудост одвела до тога да видимо одблесак ствари какве јесу.
– Скупљали смо се заједно ускраћени за праву породицу, јер смо живели у друштву које обожава индивидуу (која обожава себе преко одраза у огледалу), оснивали смо наше неприкладне породице, сакупљајући се заједно против света.
– Трудили смо се да будемо поштени. То изнад свега. Покушавали смо да будемо оно што јесмо, а не оно што свет жели да будемо. Никога нисмо насамарили. Али, никако нисмо могли схватити ко смо зато што нас нико никад није учио да смо нешто више од животиње са најразвијенијим мозгом. Зато се нико од нас није могао уздићи изнад овога нивоа.
Где смо сада:

Ми смо све оно што смо и пре били, али сада је све другачије:
– Још увек се не надамо у рај на земљи, али знамо да овај свет има крај. Рај није на земљи, него у срцима људи који воле Бога.
– Још увек патимо. Прихватамо патњу и не окрећемо се од ње. Али сада је патња очишћена и претворена у нешто чисто и дивно преко крсног страдања којим је побеђена смрт. И љубав коју осећамо – када саосећамо у нечијој патњи – никада не умире.
– Још увек не прихватамо површне вредности овога света: младост, лепоту и здравље – јер све то пролази. Али, сада не идемо толико далеко да себе нагрђујемо. Изгледамо онако како нас је Бог створио и никако другачије.
– Још копамо по себи како би нашли нечистоту, али због тога да је искоренимо, поништимо и тако себе припремимо за вечни свет.
– Кроз отпор према свету још увек тежимо да сачувамо нашу безбрижност и детињство. Али сада, кроз подвижнички рад на дубљем унутарњем бићу, схватамо зашто то радимо.
– Још увек се сакупљамо против света. Имамо нову породицу сачињену од оних неприлагођених овоме свету, оних који одбијају да обожавају индивидуу.
– Још смо луди за овај свет који не разуме наше духовно здравље.
– Још увек се трудимо да будемо поштени, да будемо ми сами, а не оно што нам друштво, које води у пакао, говори да треба да будемо. Одбијамо да будемо робови историје, моде, јавног мњења и земаљских институција. Трудимо се да будемо оно за шта смо створени. Али сада знам да нисмо само животиње, већ да смо створени за вечност.
Имамо доказ наше бесмртности онда када дајемо и примамо љубав: љубав није само људска љубав, већ нешто изнад природе и овога света, нешто за шта знамо да никада неће умрети. Љубав је силна радосна туга, сазнана у тишини, коју свет никада не може разумети.
Где идемо:

На небо, али не без зноја и крви, саможртвовања, самоодрицања, и радосне туге, увек памтећи да „Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају” (Мт 11, 12).

Текст из Death to the World бр. 3, 1994.
Извор: Владимир Димитријевић "Од Елвиса до Антимадоне"

Коментари

Најчитанији текстови

Ијан Кертис (Џои Дивижн) - Бескрај говори

"Терет који носим, и поред унутрашњег склада, прихватам као проклетство, несрећну погодбу..." Већина људи зна како је тешко носити у себи бол због нечега. Свако је носи на свој начин и на различите начине се бори са њом. Ретко ко на крају из те борбе изађе као победник. Како је онда тешко носити у себи бол целог света? Како је то када вашој личној патњи додате патњу сваког појединца на свету, када вашој личној борби додате борбу неког клинца са улице, деца из прихватилишта, радника треће смене, проститутке, затвореника... Како је када вас поред личне немоћи да утичете на свој живота разара и немоћ да утичете на свет за који видите да ''у злу лежи''? Како је када фанатично тражите љубав у свету из кога је она протерана? Такав је био Ијан Кертис. Тако је настао ''Џои Дивижн''.

Како је будиста постао светогорац

На мом последњем путовању на Свету Гору срео сам искушеника- монаха из Кине.  Уствари, он ме је изненадио својим присуством. Православна раса (мантија прим. прир.) на кинеском човеку? Донекле сам се изненадио. Никада ово нисам видео раније изблиза, само у мисионарским сликама. Зар наследник велике културне традиције да прихвати Хришћанство? Моји пријатељи и ја радознало смо га питали о томе.

Андреј Тарковски - Борба за духовност у уметности

Aндреј Тарковски није најпознатији светски редитељ. Његови филмови не рекламирају се на великим билбордима, не најављују се данима и не приказују у ударним терминима на ТВ каналима. Његови филмови не служе да се опустите, уз храну и пиће убијете пар сати, насмејете се и забавите. Они нису храна за потрошачку културу данашњег друштва. Тарковски је остао становник Зоне из ''Сталкера'', зоне у коју се данас све више људи боји да уђе, јер им је светско шаренило и гламур много примамљивије. Филмови Андреја Тарковског не служе да на два сата заборавите на свет око себе, већ напротив, да преиспитате себе и сврху свог постојања.

Култура тетовирања у Православљу

Наше истраживање је покушај да се одговори на тему која заокупља све већу пажњу свих верника, а које неће садржати пристрасне и непоткрепљене закључке, што махом јесте случај. Намера овог чланка није ни промоција нити позив на неодмерено и непромишљено тетовирање (које овде треба да нађе своје утемељење). Наше мишљење не претендује да буде једино меродавно, али јесте сведочанство да православље није изолован случај када говоримо о култури тетовирања.

Мистични мотиви у песмама ВИС Идола

За време СФРЈ, у домаћим књижарама могла се наћи литература од римокатоличког мистицизма па све до далекоисточних философија и религија. За православну мисао, није било места. Разлог јасан, највећи конститутивни народ   требало је разграничити и поделити у сваком смислу, а православље је (бар традиционално) било већински вероисповедање у Срба. Отуда и пројекат Македонске Православне Цркве, црногорске нације, покрајинских граница из 1974. Управо у једној таквој атмосфери 1982. излази албум ВИС Идола под називом „Одбрана и последњи дани“, као својеврсна контрамера и истинска побуна.