Мало је познато да је Исланд била једина земља на свету која
је била ненасељена све до открића и насељавања православних монаха.
За прве становнике Исланда сматрају се ирски пустињаци с краја 8. века. Како се
ово догодило?
Православно хришћанство је прво стигло на Исланд из
манастира јужног Велса. Међутим, велшко монаштво је стигло из Галије, дошавши
прво из Египта и Палестине где је постало развијено захваљујући Светом Јовану
Крститељу и Јеванђељу. Ипак, ирско монаштво је било свеукупно, базирано не само
на повлачењу из света, већ такође на покајничком егзилу.
 |
| Свети Брендан-морепловац |
То је допринело да ирски монаси путују широм познатог и
непознатог света. Тако су стигли да живе на изолованим хридима ирске обале, а
неки су дугим путовањима стигли и до усамљених острва северног Атлантика,
пловећи у једноставним чамцима, направљених од коже растегнуте дрвеним оквиром,
такозваним кораклима. Најпознатији пример овога је, свакако, Свети Брендан,
познат као „Путник“ (такође назван и Свети Брендан „Навигатор“ или „Морепловац“
– пр. прев). У једноставним, али пловно способним чамцима, они су путовали до
Хебрида и Оркнија, затим једрили до Шетланда, Фарских острва и Исланда, и
коначно, вероватно најдаље, до Гренланда и Винланда (Северна Америка). Опсег
њихових путовања може се препознати у топонимима на овим атлантским острвима и,
у неким случајевима, помоћу остатака који се могу наћи у пећинама или у
стаништима ћелијастог облика.
Ипак, најраније помињање датира око 825. године, када је
ирски монах Дисул, тада живећи у Француској, написао књигу „De mensura orbis
terrae“ („Величина света“). У њој, говорећи о острвима северне Шкотске и о
локацији Туле, он упућује на ирске монахе на Исланду. Тридесет година раније,
795. године, када је Дисул вероватно већ био у Ирској, монаси су му пренели
своја искуства са далеког севера. Пустињаци су му говорили о острву у северном
Атлантику. Казали су да су били на острву од краја јануара до краја јула, и да
су летње ноћи биле невероватно светле; сунце је зашло, али као да се крило иза
брда. Није падао мрак и видљивост је била једнако добра као по дневној
светлости. Може се замислити да, наставио је, ако би неко ишао ка највећој
планини, да би уједно увидео да сунце никад не залази. Према његовим речима,
они су такође имали представу да је пучина уоколо земље и да је од севера
острва до залеђеног мора потребан један дан пловидбе. Ово је најранији помен
Исланда и то потврђује оно што су нам раније исландски књижевни извори рекли о
ирским испосницима.
Такође, наилазимо и на друге трагове раног хришћанства на
Исланду. Један број нордијских колониста дошао је у Ирску и на Хебридима, тако
да је известан број њих био упућен у хришћанство Келта, међу којима су живели.
Један од њих је био Хелги Мршави, предак свих најистакнутијих фамилија у
Евјафјорду и околини, који је свом салашу наденуо хришћански назив „Eyjafjordr
Kristnes“.
 |
| Св. Колумба |
Друга особа, Орлигр Храпсон, према спису из „Књиге
насељавања“ („Landnámabók“), био је Норвежанин кога је ирски епископ одгојио на
Хебридима. Када је одлучио да оде на Исланд, епископ му је дао освештану земљу,
жељезно звоно, богослужбену књигу и друге ствари, и објаснио му је да место, на
коме би требало да изгради фарму и цркву, посвети Светом Колумби. Орлигр је
скренуо са курса и прво се искрцао на Вестфирбиру. Одатле је запловио на југ и,
испод планине Есја, нашао је место које је тражио. Ту је изградио кућу и цркву
посвећену Светом Колумби, у складу са упутствима. Текст каже да су Орлигр и
његови рођаци светковали Светог Колумбу и да су касније донели драгоцености из
његове прве цркве – звоно и књигу, предмети који су постојали још у 13. веку.
Још један досељеник из паганског времена, Ауслоуфр Алскик,
покушава да уведе ирско хришћанство на Исланд. Нажалост, део о њему у „Књизи
насељавања“ није сасвим јасан. Према делу о његовој религији, изгледа да су га
пагани изопштили из заједнице и одвели на југ земље. По свему судећи, он је био
тиха и мирољубива особа, неко ко би радије дао шансу компромису него што би се
потукао. Напокон, населио се у Акранесу и окончао је живот као пустињак, о коме
се за живота старао пријатељ који је такође био хришћанин.
Више детаља у вези са овим првим хришћанима и осталима на
Исланду можемо добити из књижевних извора. У закључку се може рећи да су ови
пустињаци били утицајни у неким областима, поготово на југу и нешто северније
од Рејкјавика. Међутим, њихова вера није била довољна да би се наметнули
организованим паганским култовима и њиховим друштвеним групама. Могуће да је то
било једино 999. године (устаљено мишљење, мада погрешно, да је то 1000.
године), под притиском норвешког краља Улава Тригвасона, када је хришћанство
званично прихваћено на Исланду. Краљ Улав, одрастао у Русији, крштен на
oстрвима Сили (област Корнвол) и миропомазан у Андоверу, у јужној Енглеској,
године 994. или 995, од будућег Светог Алфеџа, инсистирао је на томе да сав
његов народ постане хришћански. Стога, јуна 999. године, „130 година од убиства
Едмунда“, алтхинг или исландски народни парламент, састао се и званично
прихватио захтеве норвешког краља.
То је славом овенчало Исланд, једину земљу на свету чији су
први становници били православни монаси. Међутим, то је такође и трагедија
Исланда, с обзиром да је православље на почетку другог миленијума само формално
прихваћено, као и да религија скреће с курса и изумире у Западној Европи. Ипак,
данас, на почетку трећег миленијума, Руска православна црква се налази у
Рејкјавику. Остаје да се види да ли ће Исланђани бити способни да спознају
руско емигрантско православље и да пронађу исти онај дух који је надахњивао
прве становнике Исланда - ирске монахе из првог миленијума. Дух Светог Колумбе
и Светог Серафима су уистину једно. Уколико Исланђани увиде ово, онда ће наћи
православне корене и тако ће се духовно обновити.
Свети Колумба и Серафиме, молите Бога за исландски
народ!
Протојереј Ендрју
Филипс
Извор: http://www.orthodox.is/2005/10/orthodox-iceland.html
Превод: Иван Петровић (Идентитет)
Коментари
Постави коментар