Света Ксенија Петербуршка - бездомна боготражитељка

"Разум од Бога дат у привидном безумљу сакрила си; у метежу великога града као пустињакиња живела си, своје молитве Богу непрестано узносећи."

Света Ксенија се родила у XVIII веку у Петербургу, у Русији и до удаје живела лагодним животом. Удала се за царског пуковника по имену Андреј, са којим је живела у срећном браку. Била је срећно удата жена, верна свом супругу, који је живео овосветским животом. Међутим, он једне ноћи на пијанци изненада премину од пијанства, иако је био млад и доброга здравља.

Неочекивана смрт вољенога мужа срушила је читав Ксенијин свет. Имала је двадесет и шест година и није имала деце. Болом опхрвана удовица сагледала је свој бесмислени мали свет и ништавност свега што је поседовала, и одједном почела да схвата сву таштину овог пролазног живота и његове испразне среће. На опште запрепашћење својих пријатеља и рођака, Ксенија је почела да раздаје све што је имала. Новац и личне ствари разделила је сиромасима, а кућу је поклонила једној својој пријатељици. Коначно, њени рођаци дођоше до закључка да је она сишла са ума, тако да су се од тада према њој понашали као према умно поремећеној особи.

Схвативши да за њу више нема стварне среће у овоме свету, као и да је материјално богатство само препрека за задобијање истинског мира у Богу, Ксенија је изненада нестала и није је било читавих осам година. Ксенија је све те године провела ходећи најтежим путем усхођења ка духовном савршенству, путем подвига "лудости (јуродства) Христа ради" (1. Кор. 4,10). "Луди (јуродиви) Христа ради" јесу они који се - гледано са становишта овога света - понашају као потпуно луди људи, али који понижење достижу стање највишег духовног савршенства, надилази овај свет. Те "луде" (јуродиви) имају, од Бога даровано, савршено разумевање живота и смрти, добра и зла, љубави и мржње. Они живе у потпуној измирености са Богом, а свет ту њихову измиреност називао лудилом. 

Ксенија се, после осам година бездомничког лутања, вратиила у свој родни град, обучена у овешталу униформу свога покојнога мужа. Одазивала се само на његово име и људи су је све до смрти звали - Андреј. Она је на себе узела претешки подвиг: подвизавала се животом скривене врлине, али не само за себе, већ и за свог супруга који је умро пијан. Тугујући због његових грехова и сопствене несавршености, Ксенија је лутала улицама најсиромашнијих крајева Петербурга. Где год су је сретали, људи су је терали и исмејавали, а немало пута чак гађали и камењем. Но, и поред тога, она је пред очима своје душе, у потпуном смирењу и дуготрпљењу, држала лик Христов, лик Онога Који је страдао без роптања, Који је отрпео све оптужбе, поднео сав прогон, претрпео мучење и распеће на Крсту. Угледајући се на Христов пример, Ксенија је смирено и кротко истрпела све тешкоће свог подвига, говорећи једино ово: "Бог нека им опрости, јер не знају шта чине".

Они који би осетили сажаљење према њој давали би јој чисту преобуку или нешто одеће, међутим она је - у својој несебичној љубави према људима - раздавала другима све што би добила, не остављајући ништа за себе. 

Ксенија је пронашла мир у својим страдањима, јер је у сиромаштву Христа ради открила највеће богатство. Она је својим тајним молитвеним животом задобила бескрајно богатство - богатство непрестане молитвене заједнице са Богом. И Бог јој је даровао дар прозорљивости. Могла је да види будућност као да се дешава овде и сада. Могла је да прозире (види) у срца и мисли оних које би сретала. Понекад би јој Бог открио да се некоме ближи смртни час, тако да је она сваког таквог могла на време да упозори како га смрт не би затекла неприпремљеног. Једном су видели Ксенију како узнемирено трчи хладним и завејаним улицама, вичући из свег гласа: "Пеците палачинке! Пеците палачинке! Ускоро ће читава Русија пећи палачинке!". Мада су сви знали да је древни руски обичај да се у знак сећања на упокојене пеку палачинке, као и обично нико није могао да схвати смисао тих њених загонетних речи. Но, само дан после тога руска царица је пронађена мртва у својим одајама. Тек тада су сви схватили загонетне речи пророчице Божије Ксеније.

Људи су временом почели да прихватају њено чудно понашање као неку врсту Божијега знамења, а она се понекад заиста веома чудно понашала. Једном приликом, Ксенију су видели како плаче цео дан и целу ноћ. Када су је питали зашто плаче, она би само говорила: "Крв! Крв! Видим реку крви овде!", после чега би настављала да плаче још више. Нико није могао да схвати о чему је говорила, иначе, мирна Ксенија, нико није могао да схвати смисао њених застрашујућих речи. Неколико дана касније у крају се догодило крваво убиство, које су њене сузе прорекле пре него што се догодило.

Ксенија није имала ништа осим својих дроњака. Када би ушла у дом неког од својих пријатеља, она је радосно говорила: "Ево мене и свега мојега!". Дуго нико није знао где Ксенија проводи своје ноћи. Једне ноћи полицајци из њенога краја пратили су је и открили да она ноћи проводи на отвореном, молећи се Богу до јутра, без обзира да ли пљушти киша или дува ветар.

Коначно дошао је час Ксенијог пресељења у Царство Божије. Није више било њеног светлог лица да обасјава петербуршке сиротињске уличице и уџерице, предграђа и поља око града. Тако је живела и упокојила се у Богу још једна истинољубитељка Божија, коју је овај свет сматрао лудом.

из књиге Деца Апокалипсе

И после упокојења, народ Петербурга није заборавио Ксенију. Као што су јој до тада прилазили са молбама за помоћ у тешким ситуацијама, и сада, када се преселила са петербуршких улица, није напустила оне који јој траже помоћ. Грађани Петербруга наставили су да је посећују, сада на Смоленском гробљу, где се налазио гроб ове подвижнице. 

Народ је непрекидно долазио, тражио помоћ од Ксеније и остављао прилоге на гробу, од којих је убрзо саграђена капела. У овој капели посвећеној светој Ксенији свакодневно се одржавају службе, а народ у редовима чека да се помоли над моштима заштитнице Петрограда. Много је сведочанстава о чудесним исцељењима после молитви прочитаних у капели на Смоленском гробљу. Света Ксенија није напустила оне који јој се обраћају за помоћ у тешким животним ситуацијама, приликом тешких болести, губитка запослења, неправедних судских процеса, прогона, и осталих животних ломова. Увек је ту за оне који страдају и који јој се молитвено обраћају. 

Света Ксенија много пута ненадано помаже и избавља од опасности и оне који јој се и нису обратили, само захваљујући молитвама ближњих. Као што се она молила за опроштај грехова свог мужа Андреја, тако и сада не остаје нема на молитве других за своје ближње. Од мноштва прича и сведочанства, издвојили смо два занимљива примера помоћи свете Ксеније:

''Један свештеник из Северне Калифорније је служио на парохији, која се састојала од бивших евангелиста, који су се обратили у Православље. Када њихова парохија још није била православна, различити људи су долазили код њих да слушају Благу вест. Једанпут је до црквене зграде дошао један младић на мотору ''Харли Дејвисон''. По спољашњем изгледу личио је на особењака, но он је са искреним интересом желео да чује нешто о Исусу. 

Био је у добрим односима са пастором (који је касније постао православни свештеник и који је испричао овај догађај), и овај младић је постепено мењао свој начин живота. Одбацивао је један порок за другим, док му пастор није рекао да, ако истински жели да следи за Христом, да је потребно његово прошло „бајкерство“ оставити иза себе. Младом евангелисту је било превише тешко то да прихвати, и он је напустио парохију и пастора који се бринуо о њему, и више никада није желео тамо да се врати. 

Отпутовао је на свом „Харли Дејвисону“, али је ускоро имао страшан удес, услед чега је остао без ногу. На крају, младић се вратио својим „старим друговима“, нашавши се у полу срушеној кући. Та кућа се налазила у неразвијеном делу града, где се посебно развијао криминал. Једно вече, када су се он и његово друштво посебно предали алкохолу и наркотицима, наш младић је пао и изгубио свест. Његови пријатељи који такође нису били у трезном стању су мислили да је он умро. Не схватајући шта би требало да раде, и као и обично, избегавајући било какве контакте са полицијом, они су просто извукли његово безного тело на улицу, и бацили га у први контејнер на који су наишли. 

У том контејнеру се младић следеће јутро и пробудио. То је стварно било ужасно буђење, када схватиш да си остављен од свих, и да се ваљаш у контејнеру. Измигољивши се запрепаштен из контејнера, који му је готово постао гроб, младић је сео на тротоар, испуњен најцрњим мислима: ''Ево до чега сам дошао. Бескорисни људски отпадак. Одбачен као непотребно... ''

Погружен у те мисли, он је изненада приметио присуство старије жене која је била обучена у дроњке, а које називају - бескућницама. Она му је пришла. Њен изглед је био веома строг и разобличавајући. ''Ти знаш куда би требао да идеш'' -рекла је она, показујући на младића. – ''Па, иди тамо''. Тог тренутка младић се сетио свог бившег пастора и цркве, у којој се он готово преобразио. Чврсто решивши да је поново пронађе, он се вратио назад у град, у ком се она налазила. 

Када је дошао до храма којег је некад познавао видео је да се он променио. Кров су украшавали златне куполе и крстови, а сав ентеријер је у потпуности био промењен. Није било више никаквих столица, а испред се налазило нешто у виду преграде са чудним представама светитеља. Он је са чуђењем посматрао око себе, и његов поглед је пао на лик жене, оне исте бескућнице која му је рекла куда треба да иде у том часу страшне депресије. То је била – блажена Ксенија Петроградска. Тамо је младић срео свог старог друга, који је тада већ био православни свештеник у раси и са крстом. Мушкарац је примио свето крштење и почео је да води живот искреног парохијанина, овај пут се истински преобративши. 

Није ми познато шта је од тада било са тим човеком. Немам разлога да не верујем да он сада није на тој парохији него негде друго. Но, мени су овај догађај испричали пре 15 година. Али без обзира, чињенице остају чињенице. Ово чудо блажене Ксеније се догодило са човеком који до тада ништа о њој није знао, и који је живео далеко од Русије, и то баш у оном моменту када је њему то било најнеопходније.''

Друга прича долази управо из Санкт Петербурга:

''Један задивљујући догађај одиграо се у Санкт-Петербургу. Двадесетосмогодишња медицинска сестра Оксана Попова уснила је страшан сан: њеног 22- годишњег брата Димитрија тукли су и шутирали ногама неке пијане силеџије. ''Преда мном су га истукли до смрти'' – препричавала је свој сан Оксана, једном познанику. ''Окрвављена глава се ваљала у прашини, а они су ударали по њој ногама. Вриштала сам и пробудила се у хладном зноју.'' 

Када је девојка свој сан испричала баки, ова је уздахнула и од узбуђења испустила из руку кутлачу коју је држала. Испало је да је и бака уснила исти такав сан; и она је уснила Димитрија како лежи крвав у прашини под ногама силеџија. Када се увече мајка вратила са посла и она је испричала сан који је уснила. Испоставило се да је то исти онај сан који су усниле Оксана и бака. У њиховом стану је наступила ужасна тишина.

Убрзо се и Димитрије вратио са факултета и рекао да ће да оде до понедељка код пријатеља у приградско насеље Кавголово. Није било никакве могућности да га задрже, а када су му испричале сан који су усниле он се само осмехнуо и отишао од куће.

Три жене које су остале у стану обухватио је ужас. Пошто нису имале никакву моћ да било шта учине, разишле су се по својим собама и не договарајући се почеле су да се моле. Како се касније показало, све три су се молиле (такође не договарајући се), једној светитељки – блаженој Ксенији Санкт-Петербургској коју су у тој породици поштовали више од свих других светитеља. Сат времена после поноћи на вратима је изненада зазвонило звоно. На прагу је стајао Димитрије сав црвен у лицу од мраза. На питање зашто се са пола пута вратио кући, момак је узбуђено одговорио: ''Предомислио сам се!'' Испивши чашу вотке да би се загрејао, Димитрије је отишао да спава, а ујутру је испричао баки, мајци и сестри шта му се догодило.

На једној од станица, у његов вагон ушла је чудна, не баш за зиму добро обучена жена са марамом и села преко пута њега. Од продорног погледа њених плавих очију Димитрије се просто укочио. На следећој станици у њихов вагон је упала група крупних, пијаних момака. Седећи близу њих, они су пили пиво и гласно и безобразно псовали. Димитријева сапутница је одједном устала и ухвативши га за рукав повела са собом према излазу. Покушао је да се успротиви али је у себи чуо самоуверен и мек женски глас: ''Идемо!'' На следећој станици изашли су из воза. Када су се врата вагона затворила и воз полако почео да се креће, Димитрије је успео да види како у вагону у којем су они били почиње туча. Осврнувши се око себе видео је да стоји потпуно сам на снегом прекривеној платформи. У трен ока, сав презнојен од страха, младић је претрчао пругу и ускочио у следећи воз који га је одвезао назад кући.

Сутрадан ујутру, Оксана је повела брата на Смољенско гробље у малену капелу где почивају мошти блажене Ксеније Санкт-Петербургске. Студент који није веровао у Бога погледао је у икону светитељке и побледелим уснама прошапутао: "Господе, то је она!"

"Сваком си била све, Блажена Ксенија: невољнима утеха, слабима покров и заштита, тужнима радост, убогима одећа, болеснима исцелење. Тога ради кличемо ти: Радуј се, покровитељице понижених и прогањаних!"