Отац Теми је успешно основао своју музичку групу у годинама када су ''Битлси'' и ''Ролинг Стонси'' били на врхунцу своје
славе. Група се звала ''Флајс''.
Из ходника Школе за бизнис и науку, при Универзитету у Мелбурну, отишао је да
пева са Миком Џегером, да испуни свој сан. Данас је мисионар у Африци.
Како се овај Грк, Теми Адамопулос, одлучио да помаже онима којима је помоћ неопходна? Зашто се одрекао славе ради мирнијег, али пожртвованијег постојања?
Отац Теми је рођен у Египту, од родитеља Грка, а одрастао је у Мелбурну, у
Аустралији. Био је дете 60-их и једном је својој мајци рекао да је религија
„опијум за народ,“ дајући јој окус његовог марксистичког погледа на живот.
Његова побожна мајка уплашила се овог његовог исказа. Када је чула ове његове
речи, прекрстила се и стала пред иконе да се моли.
Што се тиче Темијевог погледа на религију и Бога у овом периоду, он каже: „Као сваки човек радикалних начела, мислио сам да Бог не постоји. Био сам под утицајем ничеанске школе и њеног учења да је „Бог мртав“, али ипак нисам могао да превазиђем једну противречност: прво сам се критички односио према рационализму, мислио сам да постоји само мит о рационализму и да је, на крају, све субјективно, а са друге стране, када се говорило о Богу, размишљао сам рационалистички. То је била моја философска противречност. Перспектива коју сам имао тада била је традиционално марксистички став да Бога нема и да је Хришћанство у основи „опијум за народ“, средство буржоазије да митом о Царству Небеском угњетава пролетеријат.
Био сам заслепљен овим духовним радикализмом. Желео сам да сазнам што више о овој новој граници. Да ли је истина оно што су нам Ниче, Расел и други слични њима говорили да Бога нема? Да ли је истина оно што су марксисти говорили да је једина стварност коју смо могли спознати политичка стварност? Лично, хтео сам да истражим ова питања. На неки начин, Нова левица имала је своје истраживаче, који су истраживали нове границе реалности и постојања, а затим подносили извештај: „Хеј, слушате! Ово је добро! Ми само треба да укључимо духовну димензију у наше утопијско друштво будућности.” Дакле, именовао сам себе за духовног истраживача, који је требало да оде и сазна шта ово све значи, о чему се ради. Започео сам, дакле, да експериментишем са својим схватањем реалности, испитујући све и тражећи одговор да ли постоји или не постоји истина у будизму, хиндуизму или Хришћанству. Одлазио сам зато у Харе Кришна храмове и хиндуистичка светилишта, истраживао сам трасценденталну медитацију, чак сам читао и Св. Августина, његов „Град богова”, као и Библију.”
Тада је Теми био студент прве године Школе за бизнис и науку на Универзитету у Мелбурну, али ипак, није завршио своје студије на овом одсеку. У то време, философија и политичке науке су више привлачиле његова интересовања, како је открио у свом разговору за Неос Космос.
Упоредо са својим студијама, почео је да изграђује своју сјајну каријеру у области музике. Под утицајем група ''Битлс'' и ''Ролинг Стонс'', формирао је групу ''Флајс''.
О овом периоду свог живота рекао је следеће: „Мислио сам, ако ''Битлси'' имају толико успеха, зашто такав успех не би имали и ''Флајс''? Клима је била погодна и ми смо је искористили. Имали смо велики успех. Организовали смо концерте у свим већим аустралијским градовима, у увек препуним концертним дворанама. Врхунац је био када смо позвани да наступамо са групом ''Ролинг Стонс'' на њиховој првој турнеји по Аустралији 1965. године, у позоришту Палата. Бити покрај Мика Џегера, то је било невероватно, али истинито!“
Чланови групе ''Флајс'' били су Теми Адамс (како су га онда
знали), који је свирао бас гитару, Џон Томас, пратећи вокал, Ханк Валис,
бубњар, и (првобитно) Рони Бурнс, који је био главни вокал. Следећа оцена даје
интересантну слику групе:
„''Флајс'' су били једна од првих музичких група у Мелбурну која је пратила нови жанр и која је привукла пажњу својом сличности са групом ''Битлс'', чак и по идентичним костимима и дугој коси. Симболично, бучна гомила у најбољем времену, квартет који је постигао значајну популарност на мелбурнском фестивалу, са песмама у жанру блуза, више налик “промуклим” нумерама као што су “Када стигнем кући” и “Не можеш то да урадиш”
Отац Теми даље наставља да објашњава: “Током овог периода био сам под утицајем популарне музике. То је било време експлозије енглеског поп жанра и ја сам оформио групу да у своје слободно време имитирамо ''Битлсе'' и ''Ролинг Стонсе''. Постали смо прилично успешни. Уствари, на неки чудесан начин, поносан сам што сам припадао првој дугокосој музичкој групи у Аустралији; дуга коса је тада била симбол нове револуције младих. Снимали смо плоче, чак смо имали 10 најбољих хитова, имали смо клуб наших обожаватеља – добијао сам писма свакога дана са порукама написаним на ковертама: “Поштаре, поштаре, иди брже! Буди као Теми. Напред, човече!” Вежбали смо у гаражи Рони Бурнсове маме, чак сам срео и Јан Моли Мелдрум.”
Наравно, слава коју је стекао није умањила његову забринутост за социјална питања времена. Учествовао је у мобилизацији младих људи, како би се зауставио рат у Вијетнаму, бавио се проблемом људских питања, штитио је оне у опасности, подржавао је покрет који се борио за права жена и проучавао је различита верска убеђења, како би пронашао одговор на егзистенцијална питања која су га узнемиравала.
“Откриће Христа дошло је током овог периода експериментисања, измене свести и самоанализе. На крају сам доживео оно што би се могло назвати хришћанско мистично искуство. Нисам био у потрази за тим, и по склоности више ми се допадало будистичко објашњење стварности, јер се оно много боље уклапало у културу и трендове данашњице. Али, открио сам да је ово хришћанско искуство било огромно, и заиста нисам имао избора на крају сем да будем искрен према себи и ономе што сам осећао, чак иако то није било много популарно међу мојим вршњацима. Дакле, кроз ово тајанствено искуство, поверовао сам у Хришћанство као аутентичан пут ка Богу и коначну Истину.
Имајући у виду моје порекло, одмах сам се обратио својим вршњацима у Новој левици са исказом да је Христос истина. Међутим, то није било добро примљено! Ја сам на то гледао из перспективе генијалног открића, као што бисмо рецимо открили, генијална писања Маркузеа или Ничеа или Маркса. У то време, Хришћанство је било изједначено са аустралијском методистичком црквом или англиканском црквом или са црквама које су имале улогу тлачитеља кроз историју. Хришћанство је такође било изједначавано са таквим стварима као што су на пример свети рат и крсташки походи. Тако да сам ја заиста био у раскораку, али нисам попуштао. Пронашао сам страну Хришћанства која је изгледа била игнорисана - егзистенцијалну, тајанствену и нежну страну Хришћанства.
Године 1972. сам напустио све - академску каријеру, титуле, аспирацију, снове – и вратио сам се Православљу.
Видео сам дела мајке Терезе. Поред мог универзитетског звања, које ми је нудило добру плату, осећао сам се сиромашно, веома сиромашно. Започео сам тада нови живот. Имајући читав пртљаг моје академске прошлости, почео сам да студирам теологију. Добио сам звање теолога на католичком теолошком универитету Corpus Christi. Онда, под водством владике Стајлиоаноса, студирао сам на богословији Часног Крста у Бостону. У исто време, студирао сам хебрејски и старогрчки на Харварду. Онда сам добио звање доктора теологије на Принстону, и вратио сам се у Аустралију, где сам од 1988. до 1998. предавао теологију на коптском језику (стари египатски језик) у богословији Св. Андреја у Сиднеју.
Као академик, имао сам будућност. Међутим, нисам био задовољан. Пратио сам рад мајке Терезе и био сам свестан огромне празнине у себи. Нисам био са сиромашнима. Нисам желео да патим због себе. Али временом, унутар мене је узрастала чежња да будем покрај сиромашних и да учиним све што је у мојој моћи како би њихов живот био што хуманији. Осетио сам да моје образовање води овом путу. То је суштина. Онда сам тражио благослов од Његовог Високопреосвештенства да започнем мисију у Африци.
Године 1999. започео сам мој мисионарски рад у Кенији, по благослову Његове Светости Патријарха александријског и целе Африке г. Петра, где сам рукоположен за ђакона, па свештеника, и онда добио чин архимандрита. Тамо је основана прва православна богословија, под називом Православна педагошка богословија у Африци.
Верујем да је образовање највеће оружје у животу. Ако желите да помогнете
својим ближњима, не дајте им рибу, већ их научите да пецају… На факултету ми
припремамо младе људе да постану наставници у предшколским установама и
основним школама. Такође смо увели одсек социологије.”
Следећи, велики мисионарски корак који је пред њим је “да изгради вртић и основну школу за веома сиромашну децу, која нису у могућности да иду у школу, јер су им ноге босе, а стомачићи празни.”
Он обезбеђује деци колико год је могуће ствари као што су одећа, ципеле и храна (без одређеног реда), а следеће по важности је социјална помоћ за жене. Отац Теми каже: “Жене су највеће жртве у Африци. Оне су срце породице. Мушкарац, ако је у могућности, има две или три жене и са свима њима децу. Жене своје тело продају за корицу хлеба, да њихова деца не би била гладна. Из ових разлога сам основао школу шивења, где жене уче да шију и како честито да зараде свој хлеб.”
Године 2007, нови Патријарх Теодор, који је будно пратио мисионарски и хуманитарни рад оца Темија Адамополуса, дао му је послушање да из Кеније иде у западну Африку, у Сијера Леоне. Тамо је грађански рат беснео скоро 12 година и уништио све. За собом је оставио најужасније призоре. Унакажену децу, лица и тела унакажена, људе који живе на улицама до свог последњег даха. Отац Теми “живи” међу њима и са њима.
“Градимо село за 100 људи са инвалидитетом, који просе на улицама, а полиција их јури и прогања на сваком кораку. Почели смо са изградњом цркве посвећене Св. Мојсију Мурину у региону Ватерло, оснивамо трговачку школу за столарски занат и шивање, онда куће, клинику и школу. У Фритауну, главном граду Сијера Леонеа, основали смо прву школу за 1,200 ученика, у којој ради 60 наставника. Следеће године ћемо основати Православни колеџ за сиромашне. Постоје деца која су добра, али немају средстава да иду у основну школу. Ми морамо да помогнемо.”
Жене по затворима Фритауна привлаче његову сталну пажњу и он се брине за
њихову рехабилитацију након изласка. “Ако не буду имале поштен посао, поново ће
завршити тамо. Морам да осигурам да похађају часове шивења у затвору и након
њиховог пуштања поклањам им шиваћу машину.”
Његов следећи задатак је да обезбеди протезе, вештачке руке и ноге, деци којој су ови удови ампутирани: “То је најстрашнији призор; најстрашније жртве рата су деца. До следеће година намеравам да отворим клинику где ће вештачке руке и ноге бити обезбеђене за хиљаде деце и младих, како би им се обезбедио нови живот и вратило достојанство. Данас они просе и изложени су малтретирању полиције.”
Овај велики рад подржавају две велике хуманитарне организације у Аустралији: “Рај за децу Африке” и “ Светлост света – Аустралија.” Ове организације имају своје комисије у свим градовима Аустралије. Такође у Грчкој, посебно у Солуну, велику подршку оцу Темију пружају хришћанска братства. Једно од њих је “Свети Козма Бесребреник.”
Отац Теми више није познат као што је некада био међу својом публиком, али рад који сада обавља је далеко значајнији и заслужује много више похвала и подршке.
“Сада, после оваквог животног искуства, ово сам ја - слуга Свевишњег Бога и слуга и апостол сиромашних и потлачених…”
извор: манастир Лепавина http://www.johnsanidopoulos.com/2009/10/fr-themi-atheist-rocker-who-became.html
Како се овај Грк, Теми Адамопулос, одлучио да помаже онима којима је помоћ неопходна? Зашто се одрекао славе ради мирнијег, али пожртвованијег постојања?
Што се тиче Темијевог погледа на религију и Бога у овом периоду, он каже: „Као сваки човек радикалних начела, мислио сам да Бог не постоји. Био сам под утицајем ничеанске школе и њеног учења да је „Бог мртав“, али ипак нисам могао да превазиђем једну противречност: прво сам се критички односио према рационализму, мислио сам да постоји само мит о рационализму и да је, на крају, све субјективно, а са друге стране, када се говорило о Богу, размишљао сам рационалистички. То је била моја философска противречност. Перспектива коју сам имао тада била је традиционално марксистички став да Бога нема и да је Хришћанство у основи „опијум за народ“, средство буржоазије да митом о Царству Небеском угњетава пролетеријат.
Био сам заслепљен овим духовним радикализмом. Желео сам да сазнам што више о овој новој граници. Да ли је истина оно што су нам Ниче, Расел и други слични њима говорили да Бога нема? Да ли је истина оно што су марксисти говорили да је једина стварност коју смо могли спознати политичка стварност? Лично, хтео сам да истражим ова питања. На неки начин, Нова левица имала је своје истраживаче, који су истраживали нове границе реалности и постојања, а затим подносили извештај: „Хеј, слушате! Ово је добро! Ми само треба да укључимо духовну димензију у наше утопијско друштво будућности.” Дакле, именовао сам себе за духовног истраживача, који је требало да оде и сазна шта ово све значи, о чему се ради. Започео сам, дакле, да експериментишем са својим схватањем реалности, испитујући све и тражећи одговор да ли постоји или не постоји истина у будизму, хиндуизму или Хришћанству. Одлазио сам зато у Харе Кришна храмове и хиндуистичка светилишта, истраживао сам трасценденталну медитацију, чак сам читао и Св. Августина, његов „Град богова”, као и Библију.”
Тада је Теми био студент прве године Школе за бизнис и науку на Универзитету у Мелбурну, али ипак, није завршио своје студије на овом одсеку. У то време, философија и политичке науке су више привлачиле његова интересовања, како је открио у свом разговору за Неос Космос.
Упоредо са својим студијама, почео је да изграђује своју сјајну каријеру у области музике. Под утицајем група ''Битлс'' и ''Ролинг Стонс'', формирао је групу ''Флајс''.
О овом периоду свог живота рекао је следеће: „Мислио сам, ако ''Битлси'' имају толико успеха, зашто такав успех не би имали и ''Флајс''? Клима је била погодна и ми смо је искористили. Имали смо велики успех. Организовали смо концерте у свим већим аустралијским градовима, у увек препуним концертним дворанама. Врхунац је био када смо позвани да наступамо са групом ''Ролинг Стонс'' на њиховој првој турнеји по Аустралији 1965. године, у позоришту Палата. Бити покрај Мика Џегера, то је било невероватно, али истинито!“
„''Флајс'' су били једна од првих музичких група у Мелбурну која је пратила нови жанр и која је привукла пажњу својом сличности са групом ''Битлс'', чак и по идентичним костимима и дугој коси. Симболично, бучна гомила у најбољем времену, квартет који је постигао значајну популарност на мелбурнском фестивалу, са песмама у жанру блуза, више налик “промуклим” нумерама као што су “Када стигнем кући” и “Не можеш то да урадиш”
Отац Теми даље наставља да објашњава: “Током овог периода био сам под утицајем популарне музике. То је било време експлозије енглеског поп жанра и ја сам оформио групу да у своје слободно време имитирамо ''Битлсе'' и ''Ролинг Стонсе''. Постали смо прилично успешни. Уствари, на неки чудесан начин, поносан сам што сам припадао првој дугокосој музичкој групи у Аустралији; дуга коса је тада била симбол нове револуције младих. Снимали смо плоче, чак смо имали 10 најбољих хитова, имали смо клуб наших обожаватеља – добијао сам писма свакога дана са порукама написаним на ковертама: “Поштаре, поштаре, иди брже! Буди као Теми. Напред, човече!” Вежбали смо у гаражи Рони Бурнсове маме, чак сам срео и Јан Моли Мелдрум.”
Наравно, слава коју је стекао није умањила његову забринутост за социјална питања времена. Учествовао је у мобилизацији младих људи, како би се зауставио рат у Вијетнаму, бавио се проблемом људских питања, штитио је оне у опасности, подржавао је покрет који се борио за права жена и проучавао је различита верска убеђења, како би пронашао одговор на егзистенцијална питања која су га узнемиравала.
“Откриће Христа дошло је током овог периода експериментисања, измене свести и самоанализе. На крају сам доживео оно што би се могло назвати хришћанско мистично искуство. Нисам био у потрази за тим, и по склоности више ми се допадало будистичко објашњење стварности, јер се оно много боље уклапало у културу и трендове данашњице. Али, открио сам да је ово хришћанско искуство било огромно, и заиста нисам имао избора на крају сем да будем искрен према себи и ономе што сам осећао, чак иако то није било много популарно међу мојим вршњацима. Дакле, кроз ово тајанствено искуство, поверовао сам у Хришћанство као аутентичан пут ка Богу и коначну Истину.
Имајући у виду моје порекло, одмах сам се обратио својим вршњацима у Новој левици са исказом да је Христос истина. Међутим, то није било добро примљено! Ја сам на то гледао из перспективе генијалног открића, као што бисмо рецимо открили, генијална писања Маркузеа или Ничеа или Маркса. У то време, Хришћанство је било изједначено са аустралијском методистичком црквом или англиканском црквом или са црквама које су имале улогу тлачитеља кроз историју. Хришћанство је такође било изједначавано са таквим стварима као што су на пример свети рат и крсташки походи. Тако да сам ја заиста био у раскораку, али нисам попуштао. Пронашао сам страну Хришћанства која је изгледа била игнорисана - егзистенцијалну, тајанствену и нежну страну Хришћанства.
Године 1972. сам напустио све - академску каријеру, титуле, аспирацију, снове – и вратио сам се Православљу.
Видео сам дела мајке Терезе. Поред мог универзитетског звања, које ми је нудило добру плату, осећао сам се сиромашно, веома сиромашно. Започео сам тада нови живот. Имајући читав пртљаг моје академске прошлости, почео сам да студирам теологију. Добио сам звање теолога на католичком теолошком универитету Corpus Christi. Онда, под водством владике Стајлиоаноса, студирао сам на богословији Часног Крста у Бостону. У исто време, студирао сам хебрејски и старогрчки на Харварду. Онда сам добио звање доктора теологије на Принстону, и вратио сам се у Аустралију, где сам од 1988. до 1998. предавао теологију на коптском језику (стари египатски језик) у богословији Св. Андреја у Сиднеју.
Као академик, имао сам будућност. Међутим, нисам био задовољан. Пратио сам рад мајке Терезе и био сам свестан огромне празнине у себи. Нисам био са сиромашнима. Нисам желео да патим због себе. Али временом, унутар мене је узрастала чежња да будем покрај сиромашних и да учиним све што је у мојој моћи како би њихов живот био што хуманији. Осетио сам да моје образовање води овом путу. То је суштина. Онда сам тражио благослов од Његовог Високопреосвештенства да започнем мисију у Африци.
Године 1999. започео сам мој мисионарски рад у Кенији, по благослову Његове Светости Патријарха александријског и целе Африке г. Петра, где сам рукоположен за ђакона, па свештеника, и онда добио чин архимандрита. Тамо је основана прва православна богословија, под називом Православна педагошка богословија у Африци.
Следећи, велики мисионарски корак који је пред њим је “да изгради вртић и основну школу за веома сиромашну децу, која нису у могућности да иду у школу, јер су им ноге босе, а стомачићи празни.”
Он обезбеђује деци колико год је могуће ствари као што су одећа, ципеле и храна (без одређеног реда), а следеће по важности је социјална помоћ за жене. Отац Теми каже: “Жене су највеће жртве у Африци. Оне су срце породице. Мушкарац, ако је у могућности, има две или три жене и са свима њима децу. Жене своје тело продају за корицу хлеба, да њихова деца не би била гладна. Из ових разлога сам основао школу шивења, где жене уче да шију и како честито да зараде свој хлеб.”
Године 2007, нови Патријарх Теодор, који је будно пратио мисионарски и хуманитарни рад оца Темија Адамополуса, дао му је послушање да из Кеније иде у западну Африку, у Сијера Леоне. Тамо је грађански рат беснео скоро 12 година и уништио све. За собом је оставио најужасније призоре. Унакажену децу, лица и тела унакажена, људе који живе на улицама до свог последњег даха. Отац Теми “живи” међу њима и са њима.
“Градимо село за 100 људи са инвалидитетом, који просе на улицама, а полиција их јури и прогања на сваком кораку. Почели смо са изградњом цркве посвећене Св. Мојсију Мурину у региону Ватерло, оснивамо трговачку школу за столарски занат и шивање, онда куће, клинику и школу. У Фритауну, главном граду Сијера Леонеа, основали смо прву школу за 1,200 ученика, у којој ради 60 наставника. Следеће године ћемо основати Православни колеџ за сиромашне. Постоје деца која су добра, али немају средстава да иду у основну школу. Ми морамо да помогнемо.”
Његов следећи задатак је да обезбеди протезе, вештачке руке и ноге, деци којој су ови удови ампутирани: “То је најстрашнији призор; најстрашније жртве рата су деца. До следеће година намеравам да отворим клинику где ће вештачке руке и ноге бити обезбеђене за хиљаде деце и младих, како би им се обезбедио нови живот и вратило достојанство. Данас они просе и изложени су малтретирању полиције.”
Овај велики рад подржавају две велике хуманитарне организације у Аустралији: “Рај за децу Африке” и “ Светлост света – Аустралија.” Ове организације имају своје комисије у свим градовима Аустралије. Такође у Грчкој, посебно у Солуну, велику подршку оцу Темију пружају хришћанска братства. Једно од њих је “Свети Козма Бесребреник.”
Отац Теми више није познат као што је некада био међу својом публиком, али рад који сада обавља је далеко значајнији и заслужује много више похвала и подршке.
“Сада, после оваквог животног искуства, ово сам ја - слуга Свевишњег Бога и слуга и апостол сиромашних и потлачених…”
Коментари
Постави коментар