Пашћу у свест

Пашћу у свест, 

дај ми само нешто мало јаче 

и позови ме на плес...

- Пашћу у свест, ККН

Страх од падања у свест тренутно је највећи од свих страхова у свету. Овај страх је најприметнији код младих генерација, које су одрастале у суморној стварности краја 20-ог и почетком XXI века, доба које се сматра технолошким процватом цивилизације. Ако је већ оваква цивилизација толико добра, зашто се њена деца, они који је наслеђују плаше реалности?

Овакав страх није ништа ново у друштву пост-комунистичке диктатуре, криминализованог друштва и апсолутног сиромаштва и безнађа деведесетих година, ратова и избеглиштва, упропашћених судбина... Страх од падања у свест постало је наслеђе предато деци која су одрастала почетком овог века у порушеним зградама, сивим стамбеним четвртима и предграђима, сиромашним местима осуђеним на апатију и депресију. Године су се смењивале на календарима, али апатија је остајала присутна као стартна позиција деце у нашим градовима.

И шта онда? Узимај све, само да се прекине стварност! Испијај алкохол, пали цигарету... Мотај џоинт, гутај таблете... Узимај јаче алкохоле, прелази на јаче дроге... Играј игирице, бежи у виртуални свет, све више, док се не изгубиш у њему... Уплаћуј још двеста, мања или већа, да ли ће пасти два гола у првом полувремену... Још алкохола, још секса, још преједања, опијања...  Само из страха, дај да још који тренутак проведеш ван реалности. Знаш да је пролазно, али тако свет мање боли. Знаш да ће те дочекати стварност, али поново ћеш да бежиш од ње.

Свет је одвратан, тога смо свесни. Али нећеш видети сивило у коме живиш када се нагуташ табелта. Када си под дејством било чега не видиш свађе, не осећаш мржњу и сујету, нема лицемерја, не чујеш глупости... Болеће те опет та празнина коју осетиш кад паднеш у свест, али боље је макар мало да је прекинеш него да је трпиш непрекидно. Ако већ не видимо лепоту, можемо вештачки да је изазовемо! Свесни смо да ван нашег хладног стана, на сивим улицама нећемо наћи лепоту! Наћићемо јурњаву за новцем, похлепу, изгубљеност... Ако већ не желимо да се утопимо у такав свет и постанемо робови корпорација, маркетинга, куповине, шта нам преостаје?

Свет може да буде леп! Али то је од нас сакривено. Прекирила га је диктатура модерне цивилизације, којој одговарају робови спремни да читав живот проведу не знајући да су живи. Пре само стотинак година, на истом месту где ми сада прекидамо себи стварност, наши преци су давали животе бранећи оно од чега ми желимо да побегнемо! Како то да су ти људи толико волели своју слободу и са толико воље се жртвовали за њу? Они су имали унутрашњу лепоту! Они су били испуњени љубављу према породици, према комшијама, према шумама по којима су шетали, према реци у којој су се купали, према небу у које су гледали, сунцу, киши, снегу... Они су видели лепоту света, и нису морали да се плаше падања у свест. На крају, од њих нико није сакрио Бога! Они су видели Бога у избледелим страницама Светог Писма, али и свуда око себе. Али најважније, они су имали Бога у себи!

Када пронађемо лепоту света, неће нам бити потребно да вештачки прекидамо стварност. Ако пронађемо лепоту унутар себе, пронаћићемо је и око себе. Тада ћемо приметити колико је лепа шума, колико је дивно слушати кишу, колико су лепе боје током заласка сунца... Онда нам можда и не буде потребно да бежимо од тог тренутка! Када су имали Бога у себи, наши преци су трпели и блатњаве ровове, рањавања, мучења... Монах у својој замраченој келији има једну свећу и икону, али има Бога у себи. Њему није потребо ништа да му замаскира стварост.

Живот неће постати смисленији ако бирамо лакши пут - бежање од њега. Неће нам бити лепше ако вештачки прекинемо ставарност. Празнина у нама ће бити само још већа када поново паднемо у свест. Из тог круга може се побећи само на један начин - победити празнину у себи. Тада схватате да постоји много лепши начин за бег од овог света и улазак у онај прави - молитва. Само када се Бог усели у наше срце, тада ћемо имати у себи довољно мира и љубави да можемо да погледамо стварност без пар промила у себи.