Помислили бисте да су прогони и ограничавање
вероисповедања у временима борбе Римског царства са ранохришћанима. Или бар у
веку иза нас, оличеног у совјетској тортури. Ипак то се дешава и данас. И то не
мислим на терористичке групе на Блиском истоку, које нису под контролом својих
држава. Прогон се дешава у сред Европе, плански, под диктатом државе — у сред
цивилизованог друштва, које би требало да гарантује основна људска права.
 |
| Параклис Св. вмч.-це Екатерине у Скопљу |
Раскол у БЈР Македонији отпочет је 1967. године.
Осим аутономних граница које су припремане за нешто
касније, где би Србија као једина република добила покрајине, а српски народ
био разбијен, требало је ограничити и српску цркву. Једина република где је
народ традиционално био православно опредељен, а да се национално није осећао
Србима, јесте СР Македонија. Тако је створен пројекат „Македонске Православне
Цркве“, планиран и потпомогнут и раније од свештенства које се залагало за
аутокефалност.
За поглавара „МПЦ“, изабран је негдашњи викарни епископ
топлички, именом Доситеј (Димитрије) Стојковић (ни
Стојковски ни Стојков), рођен у Смедереву, 7. децембра 1906. године. Често, у
његовој биографији на македонском, изоставља се презиме, што је случај и са
надгробном плочом у цркви св. Димитрија у Скопљу.
Раскол је ескалирао много касније, распадом
југословенских република. Праћен таласом национализма, и затирањем свега
српског зарад стварања сопственог националног идентитета, 2002. отпочео је
прогон Православне Охридске Архиепископије под јурисдикцијом СПЦ, једине
канонске православне цркве у БЈРМ и данас.
 |
| Градња храма Светог Јована Златоустог у близини Битоља, и рушење храма месец дана касније од стране власти БЈРМ и „МПЦ“ |
Са благословом државног врха затварано је монаштво,
верници заплашивани, а светиње одузимане. Врхунац терора оличен је у забрани Православној
охридској архиепископији да се региструје од стране „Македонске државне
комисије за религију“ под основом да је могуће регистровати само једну верску заједницу
за сваку конфесију (пошто
је претходно регистрована канонски непризната „МПЦ“).
 |
| Капела Светог Нектарија Егинског у Скопљу |
Године 2005. правоснажном пресудом Апелационог суда у
Битољу, осуђен је и Архиепскоп охридски Јован на 18 месеци затвора за кривично
дело „распиривања
националне и верске мржње, раздора и нетрпељивости“. Тек 10 година касније,
после многобројних жалби и 3 године и 52 дана тамновања у најтежим условима, пуштен
је на слободу. Јавност
је можда и чула за страдање Арх. Јована, али ипак мало је оних који су упознати
како данас функционише Охридска Архиепископија након заплењивања цркава и
манастира, и година прогона и државног терора.
 |
| Ставропигијални манастир Светог Јована Златоустог у Битољу |
Многе куће, поседи и објекти дароване од верног народа
постале су параклиси, манастири, цркве. Брод цркве (централни део између улаза
и олтара) не већи од просечне дневне собе, постао је дом монаха, монахиња,
место молитве, и окупљалиште верног народа, који се после година прогона и
застрашивања није одрекао Христа. Већа окупљалишта резервисана су у земљама
Европе чак и за секташке организације.
Правда је дочекана тек 16. новембра 2017. када је Европски
суд за људска права у Стразбуру пресудио у корист ПОАрхиепископије по њеној
тужби против БЈРМ, и затражио одштету од 9.500 евра.
Примораност да се Црква Христова у БЈРМ врати у катакомбе
и сведе на маргине, са једне стране показује страхоту, кршење људских права у
сред Европе које је мало људи и свесно; али и са друге стране храброст и
истрајност хришћана да се остане на својим огњиштима, бирајући уместо раскола
место у заједници свих помесних цркава које чине једну велику породицу — Једну
Свету Саборну и Апостолску Цркву!
 |
| Порта манастира Успења Пресвете Богородице у Скопљу |
Нека нам пример Охридске Архиепскопије буди свима на
подстрек, а епископима и пастирима повереног им стада, многаја љета!
Коментари
Постави коментар