Ако је, по Христовим речима, Царство Божије у нама, онда у нама можемо да пронађемо и сам пакао. Стања блаженства, која је вероватно сваки Хришћанин осетио у тренуцима када је заиста близак Богу потврђују Христове речи. Али сагледавање сопствених грехова - оних који вас највише боле и за које из садашње перспективе не можете да поверујете да су ваши - ако постоји осећај паклених мука у овоземаљском животу онда му је овај осећај јако близак. Размишљам о овоме док у смирај једног новембарског дана лагано корачам ка месту, где сам пар месеци раније - ратовао са Богом!
Једног јулског јутра, након непреспаване ноћи и огромне количине алкохола унете у себе, на том месту, у сузама, отворено вређам Бога, кривећи га што није интервенисао када је могао, што је допустио да мој живот поново изгуби смисао, што сам поново, по ко зна који пут, разочаран. А све је било у Његовим рукама, да је хтео, могао је да промени све. Није хтео и зато га ја, пијан и бесан, с пуним правом вређам. Из своје тачке гледишта, у том тренутку, није заиста било ничега што би ме демантовало, није било другог кривца у кога бих уперио прстом, а искрено сам желео да није тако. Стварно сам се трудио, давао све од себе, и сваки пут срозавао се све ниже. А Он, не само да је поново попустио све те ужасе на мене, већ их је овај пут и сам режирао. ''Говорио си да ником нећеш давати тежа искушења од оних која може да поднесе'' - урлао сам на Бога. ''Шта онда више хоћеш од мене!?''
Смењивали су се тих дана разни облици мог рата са Богом. Ни у једном тренутку, као и никад током читавог живота, нисам престајао да верујем у Њега. Само смо били у свађи, захтевао сам објашњење за ствари које ми се догађају. Испитавши све што се десило, ја сам као јединог кривца за још један животни пораз видео - Њега. Нисам лако то подносио. Од Њега то нисам очекивао. Издаје од стране људи никад ми нису падале тешко. Издаја од стране Њега, у кога сам увек имао пуно поверење - то ме је скроз сломило.
Када овог новембарског поподнева, на миру, са дистанце и без алкохола у крви, сагледавам све ово, не могу да кажем да немам разумевања за своје поступке. Био сам заиста очајан. Сматрао сам да је било и превише оваквих ситуација за један живот. Сматрао сам и да је Он то морао да схвати. И тако данима, недељама... У неким тренуцима захтевам одговоре, у другим само очајавам, у трећим вређам, а у четвртим, који су били најчешћи, прижељкујем да се ово прекине на било кој начин. Пошто ме алкохол није убијао упркос огромним количинама које сам у себе уносио, већ је само продубљивао бол и мучење, морао сам да настављам са животом. Ако већ морам да живим, размишљао сам, покушаћу да откријем ту чудну Божију вољу која ми је овог пута недокучива више него икад. Разум ми је био нагрижен алкохолом и његова функција је била под знаком питања, али разум у таквим тренуцима и не игра битну улогу. Разум ми је и говорио да је све изгубљено, па сам се трудио да га бар на кратко не слушам. Срце је, са друге стране знало само један пут - Љубав. Ако га испоштујем, можда се извучем из овог Божијег лавиринта?
Са ове временске дистанце посматрам своје мисли и потпуно их разумем. Једну ствар не могу да разумем - како сам, у тренуцима очаја, дозволио себи да се претворим у таквог слабића? Као да не знам да живот једног Хришћанина никад није статичан, да никад није без проблема и искушења а да мерило њихове тежине не треба да будемо ми? Како сам заборавио да Христос није обећао миран, сигуран и безбедан живот? Живот је непрестана борба, чије услове не постављамо ми. Читавог живота, кроз безброј искушења и проблема, пратим Божију вољу и тако им се супротстављам, откуд сад то да сам огорчен на правила игре коју сам сам изабрао? Нико ме није присиљавао да се кроз живот водим поверењем у Бога - увек сам могао да му се одупрем. Да сам пратио своју вољу и своје прохтеве, никад не бих дошао у ову ситуацију.
Отрежњење је дошло врло брзо. Не физичко, алкохол није напуштао моју крв тако брзо, али ментално се појавило као и увек - у тренуцима кад више не контролишемо ситуацију. Када нешто што ми је од животног значаја више није под мојом контролом, тада испарава сва она гордост са којом сам вређао и провоцирао Бога. Схватио сам да више не могу да учиним ништа, и док сам се тако беспомоћан вртео по својој соби, поглед ми је застао на икони омиљене светитељке - свете Ксеније Петербуршке. Недостојан да погледам у правцу њене иконе, ипак сам је дуго држао, исплакавши пред њом сву своју беду и немоћ. Тог тренутка само сам хтео да она преузме ситуацију. Несвесно, вратило ми се поверење у Божији промисао који сам одбацивао. Поверење се вратило када сам коначно осетио сопствену немоћ. Каква промена! Какву сам снагу стекао само тада, када сам престао са роптањем на Бога и препустио се Његовој и даље непознатој вољи. Али шта је друго вера ако не тај апсурд!?
Са позиције разума, ништа што сам наредних месеци радио није било логично. Али, зар је Љубав логична? Знам само да су наредних пар месеци коцкице почеле да се склапају. До једног дела сам активно учествовао у томе, покушавајући да се искупим, а у другом делу сам са стране гледао како све добија неочекиван епилог. Бог ни овог пута, наравно, није заказао, све је осмислио на најбољи начин. Зна се ко је овог пута заказао.
Иако сам успео да се извучем у последњим секундама, жао ми је што је до тога уопште дошло. На живот никада нисам гледао црно-бело, нити сам летос био највећи грешник кога се треба гнушати, нити сам у наредним тренуцима велики праведник. Све је то само део једне борбе која се назива - хришћански живот. Та борба пуна је успона и падова какве је немогуће предвидети. Од најгорих могућих грехова до највећих подвига. Свако скретање са Пута могуће је лако исправити. Укључења на тај Пут су свуда, баш као и искључења са њега. Бог само чека наш трзај ка њему да нас поново привуче. Он није горд попут нас, не намеће нам наша посртања и грешке, већ се радује нашем покајању и награђује га. Ко једном уђе у ову игру и схвати њена правила неће живети лак живот, али ће у сваком тренутку знати куда је кренуо.
Једина оптужба уперена Богу од стране мене која је била исправна била је та да Бог није праведан. Није! Да је праведан, по људским мерилима кроз која сам ја тада сагледавао ситуацију, свакако да ми не би овако вратио за моје увреде. На моје грехе којих се гнушам - он ми је одговорио шансом да их исправим. Када сам је искористио, он ме наградио онако како нисам могао ни да претпоставим. Шта је ту праведно? Његова Правда нама је несхватљива. Зато је боље да, када очајавамо, не тражимо правду од Бога. Да он суди по правди какву ми желимо, животи би нам били много, много тежи. Његова Правда је поштовање Закона по коме се одржава овај свет, а тај Закон је - Љубав.
Само због Љубави коју сам, и у тим најтежим часовима ипак имао у себи, Он ми је дао прилику да се извучем из лудила које сам себи створио. Ја, наравно, то и даље не поштујем довољно. И даље скрећем са Пута на који ме је вратио, само што се сада много лакше враћам на њега. Ко је једном прошао одвојеност од Бога па се поново вратио Њему, више од свега ће се пазити да се поново не удаљи.
Једног јулског јутра, након непреспаване ноћи и огромне количине алкохола унете у себе, на том месту, у сузама, отворено вређам Бога, кривећи га што није интервенисао када је могао, што је допустио да мој живот поново изгуби смисао, што сам поново, по ко зна који пут, разочаран. А све је било у Његовим рукама, да је хтео, могао је да промени све. Није хтео и зато га ја, пијан и бесан, с пуним правом вређам. Из своје тачке гледишта, у том тренутку, није заиста било ничега што би ме демантовало, није било другог кривца у кога бих уперио прстом, а искрено сам желео да није тако. Стварно сам се трудио, давао све од себе, и сваки пут срозавао се све ниже. А Он, не само да је поново попустио све те ужасе на мене, већ их је овај пут и сам режирао. ''Говорио си да ником нећеш давати тежа искушења од оних која може да поднесе'' - урлао сам на Бога. ''Шта онда више хоћеш од мене!?''
Смењивали су се тих дана разни облици мог рата са Богом. Ни у једном тренутку, као и никад током читавог живота, нисам престајао да верујем у Њега. Само смо били у свађи, захтевао сам објашњење за ствари које ми се догађају. Испитавши све што се десило, ја сам као јединог кривца за још један животни пораз видео - Њега. Нисам лако то подносио. Од Њега то нисам очекивао. Издаје од стране људи никад ми нису падале тешко. Издаја од стране Њега, у кога сам увек имао пуно поверење - то ме је скроз сломило.
Када овог новембарског поподнева, на миру, са дистанце и без алкохола у крви, сагледавам све ово, не могу да кажем да немам разумевања за своје поступке. Био сам заиста очајан. Сматрао сам да је било и превише оваквих ситуација за један живот. Сматрао сам и да је Он то морао да схвати. И тако данима, недељама... У неким тренуцима захтевам одговоре, у другим само очајавам, у трећим вређам, а у четвртим, који су били најчешћи, прижељкујем да се ово прекине на било кој начин. Пошто ме алкохол није убијао упркос огромним количинама које сам у себе уносио, већ је само продубљивао бол и мучење, морао сам да настављам са животом. Ако већ морам да живим, размишљао сам, покушаћу да откријем ту чудну Божију вољу која ми је овог пута недокучива више него икад. Разум ми је био нагрижен алкохолом и његова функција је била под знаком питања, али разум у таквим тренуцима и не игра битну улогу. Разум ми је и говорио да је све изгубљено, па сам се трудио да га бар на кратко не слушам. Срце је, са друге стране знало само један пут - Љубав. Ако га испоштујем, можда се извучем из овог Божијег лавиринта?
Са ове временске дистанце посматрам своје мисли и потпуно их разумем. Једну ствар не могу да разумем - како сам, у тренуцима очаја, дозволио себи да се претворим у таквог слабића? Као да не знам да живот једног Хришћанина никад није статичан, да никад није без проблема и искушења а да мерило њихове тежине не треба да будемо ми? Како сам заборавио да Христос није обећао миран, сигуран и безбедан живот? Живот је непрестана борба, чије услове не постављамо ми. Читавог живота, кроз безброј искушења и проблема, пратим Божију вољу и тако им се супротстављам, откуд сад то да сам огорчен на правила игре коју сам сам изабрао? Нико ме није присиљавао да се кроз живот водим поверењем у Бога - увек сам могао да му се одупрем. Да сам пратио своју вољу и своје прохтеве, никад не бих дошао у ову ситуацију.
Отрежњење је дошло врло брзо. Не физичко, алкохол није напуштао моју крв тако брзо, али ментално се појавило као и увек - у тренуцима кад више не контролишемо ситуацију. Када нешто што ми је од животног значаја више није под мојом контролом, тада испарава сва она гордост са којом сам вређао и провоцирао Бога. Схватио сам да више не могу да учиним ништа, и док сам се тако беспомоћан вртео по својој соби, поглед ми је застао на икони омиљене светитељке - свете Ксеније Петербуршке. Недостојан да погледам у правцу њене иконе, ипак сам је дуго држао, исплакавши пред њом сву своју беду и немоћ. Тог тренутка само сам хтео да она преузме ситуацију. Несвесно, вратило ми се поверење у Божији промисао који сам одбацивао. Поверење се вратило када сам коначно осетио сопствену немоћ. Каква промена! Какву сам снагу стекао само тада, када сам престао са роптањем на Бога и препустио се Његовој и даље непознатој вољи. Али шта је друго вера ако не тај апсурд!?
Са позиције разума, ништа што сам наредних месеци радио није било логично. Али, зар је Љубав логична? Знам само да су наредних пар месеци коцкице почеле да се склапају. До једног дела сам активно учествовао у томе, покушавајући да се искупим, а у другом делу сам са стране гледао како све добија неочекиван епилог. Бог ни овог пута, наравно, није заказао, све је осмислио на најбољи начин. Зна се ко је овог пута заказао.
Иако сам успео да се извучем у последњим секундама, жао ми је што је до тога уопште дошло. На живот никада нисам гледао црно-бело, нити сам летос био највећи грешник кога се треба гнушати, нити сам у наредним тренуцима велики праведник. Све је то само део једне борбе која се назива - хришћански живот. Та борба пуна је успона и падова какве је немогуће предвидети. Од најгорих могућих грехова до највећих подвига. Свако скретање са Пута могуће је лако исправити. Укључења на тај Пут су свуда, баш као и искључења са њега. Бог само чека наш трзај ка њему да нас поново привуче. Он није горд попут нас, не намеће нам наша посртања и грешке, већ се радује нашем покајању и награђује га. Ко једном уђе у ову игру и схвати њена правила неће живети лак живот, али ће у сваком тренутку знати куда је кренуо.
Једина оптужба уперена Богу од стране мене која је била исправна била је та да Бог није праведан. Није! Да је праведан, по људским мерилима кроз која сам ја тада сагледавао ситуацију, свакако да ми не би овако вратио за моје увреде. На моје грехе којих се гнушам - он ми је одговорио шансом да их исправим. Када сам је искористио, он ме наградио онако како нисам могао ни да претпоставим. Шта је ту праведно? Његова Правда нама је несхватљива. Зато је боље да, када очајавамо, не тражимо правду од Бога. Да он суди по правди какву ми желимо, животи би нам били много, много тежи. Његова Правда је поштовање Закона по коме се одржава овај свет, а тај Закон је - Љубав.
Само због Љубави коју сам, и у тим најтежим часовима ипак имао у себи, Он ми је дао прилику да се извучем из лудила које сам себи створио. Ја, наравно, то и даље не поштујем довољно. И даље скрећем са Пута на који ме је вратио, само што се сада много лакше враћам на њега. Ко је једном прошао одвојеност од Бога па се поново вратио Њему, више од свега ће се пазити да се поново не удаљи.
Коментари
Постави коментар