СМРТ СВЕТУ – Последња истинска побуна

Отац Јован Пламенац у једној својој објави на фејсбуку каже  „…православни хришћани не страдају у Украјини. Страдају у Србији.“ Свештеник који је благословом Божијим пронашао мошти првог српског светитеља – Св. Јована Владимира, и човек који активно подржава и коментарише студентске протесте, у свом кратком коментару показује сву суштину и стање у којем се налази српски православни народ. Упркос рату, физичком прогону и страдањима кроз које пролазе верни који су остали одани канонској Украјинској Православној Цркви, отац Јован сматра да тренутно не страдају они већ ми. Овакво размишљање јесте и лудост и саблазан резонујући логиком овога света уколико упоредимо стање у Украјини са стањем у Србији. Нема физичког прогона. Уживамо све верске слободе. Сарадња Цркве и државе је на највишем нивоу. Граде се храмови, обележавају јубилеји, оснивају универзитети, деле ордени, организују литије, духовници никад присутнији на мрежама, живимо „златно доба“. Међутим, парафразирајући оца Јована, ...

Била једном једна земља. У тој земљи немар и корупција су толико узели маха да је у једном дану страдало шеснаесторо људи и једно нерођено дете у стомаку. У мору свеопште апатије, почео је да дува ветар правде оличен у младима као последњим неанестезираним и непоткупљеним делом друштва. Можда бих овај текст требао да наставим у овом тону јер се господа хришћанска из врха СПЦ понашају као да је у питању бајка а не суморна стварност. Како не бих улазио у све детаље интелектуалне манипулације дежурних духовника који су своје и властољубље и апатију својих надређених покушали да прикрију и/или поткрепе на најразличитије могуће начине, осврнуо бих се на најчешћи аргумент хришћанског „потчињавања“ властима. У преводу, све што се дешава у држави, па макар због тога страдао и наш ближњи, правдаћемо чувеним „ћесару ћесарево“. Нас то не треба да се тиче или како епископ Сергије поручује „гледајмо своја посла“. Да ли нас јеванђеље и свети оци уче да сваку хришћанску поуку узимамо механички и без ...

У широкој тишини аљаске тундре, матушка Олга рођена је 3. фебруара 1916. године. Њено име на језику Јупика било је Арсамкук — име које значи ниска, скривена, неукрашена — попут семена тихо посејаног у земљу. То име је пророчки обележило њен живот, јер није живела у хвалисању или слави, већ у смирењу, побожности и љубави. Од детињства је била обликована и земљом и Црквом. Њене руке су училе древне вештине жена народа Јупик — шивење, кување, припрему хране за зиму, подизање деце и бригу о дому. Али њену душу обликовала је божанска благодат која је на Аљаску дошла са православним мисионарима из Русије. Вера Светог Германа и Светог Инокентија пустила је корене у њеном селу — и у њеном срцу. Породични живот, смене годишњих доба и црквена богослужења били су уткани заједно, стварајући у њој нераздељиву одежду земаљског служења и небеске чежње. Удала се за Николаја Мајкла, сеоског трговца и поштара, који ће касније бити рукоположен у свештенички чин. Временом ће постати позната не само као Ол...

Замисли, ниједан свештеник оног времена није био пријатељ Христов и није корачао са Њим. У време оно, ученици Христови били су једна обична група људи који као такви нису ништа говорили, нису ништа обећавали, јер нису били ни рабини, нити учени. Ми их сад поштујемо, али тад су били обични следбеници Христови, небитни рибари. Кад би Христос данас живео и ходио међу нама, највероватније да бих трчао ка Њему мислећи да имам право на то и да ће да ме прихвати међу најближе и најдраже. И преживео бих мали мождани удар ако бих гледао и слушао како Христос разговара са људима који немају везе са мном. Са малограђанима, са сељацима, децом са концерата, пропалицама, чупавцима, преварантима, наркоманима, болесницима, алкохоличарима, ноћним птицама, са онима који имају минђуше по телу или тетоваже. Гурао бих се, пробијајући се напред да нађем место које ми припада. А Христос би ме погледао и питао би ме, младићу, шта ћеш ти овде? Јуначино, за где си се то спремио, зашто толика журба и стрес? Зашт...

У XVIII веку живео је у Русији дечак по имену Герман, који је чезнуо за Богом више него за било чим другим у овом пролазном свету. Када је имао дванаест година овај - за Бога већ опредељени - дечак отишао је у манастир. Духовник тог манастира је био чувени старац Теодор Санаксарски, пријатељ монаха Пајсија Величковског. Једном приликом неки људи, у потрази за печуркама, зађоше дубоко у шуму и тамо набасаше на малену колибу. Из колибе изиђе дечак: био је то млади Герман који је већ у том узрасту подвижнички живео у беспутној руској дивиљини. Герман је читавим својим бићем волео тиховатељски живот у дивљини, јер је управо ту проналазио Бога. Док је још био сасвим млад, Герман се нашао лицем у лице са смрћу: оболео је од опасне и болне инфекције. И мада се - тешко болестан - већ растављао са животом, Герман није хтео да иде земаљскоме лекару, већ се закључао у келију и са сузама молио Богу своме за исцељење. После целоноћне молитве Герман је пао у несвест од исцрпљености и бесвесно лежао ...

Од четврте или пете године имала сам осећај вечности, то је најбоље што умем да опишем. Мисао је гласила овако: Ја сам увек постојала и увек ћу постојати . Довољна је једна погрешна премиса да човек скрене у лаж. Од кад знам за себе пратила ме је једна помисао која је происходила из моје природне радозналости и извртала је у прелест, надахнута гордошћу сујете коју су у мени хранили спољашњи подстицаји и хвале околине, као и самоиспуњујуће пророчанство, чијем су испуњењу допринеле моје природне способности у комбинацији са условима у којима сам одрасла. Та помисао је гласила: „Твоје постојање је од изузетног значаја и дошла си у овај живот, не без разлога, већ да оствариш нешто „велико“.“ Не бивајући, премда крштена, утемељена на православном предању и литургијском ритму живота, моја душа у зачетку беше идеално тле за оперисање нечистих сила. Развијала се брзо, али противречно, у вечитој борби опсена знања овога света са смирењем семена крштења. Осећај посебности стварао је осећај одбач...

Пре више од десет година догодио се следећи догађај у нашој парохији. Тада сам био прислужитељ у олтару, служећи са оцем Анатолијем (Проскурином), настојатељем храма иконе Богородице Донске у граду Митишчи (северно од Москве). Један човек му је пришао и рекао: „Оче, тежак ми је живот. Благословите да се обесим.“ Можете замислити очево изненађење. Међутим, отац Анатолиј га је саслушао до краја и објаснио му да је самоубиство страшан грех и да је људски живот непроцењив дар Божији. Али човек није хтео да чује за то и наставио је да наговара свештеника да му да благослов за самоубиство. Тада је отац Анатолиј рекао: „У реду. Само, када се будеш бесио, кажи ово: ‘Господе, предајем Ти дух свој, а тело предајем вама демонима’.“ Зашто му је отац Анатолиј дао такав савет и шта је тачно у том тренутку предосећао – и даље је за мене мистерија. Али човек је био задовољан овим одговором и отишао је са јасним планом. Наравно, сада схватам да је отац Анатолиј несумњиво почео да се моли за тог несрећн...

Студентски протести у Србији су виши ниво игрице живота на којем ми маторци нити јесмо нити смо били, који, заробљени у кавезу свог знања и искуства које тако посесивно обоготворавамо, спутани својим себичњачким интересима, или не разумијемо или нећемо да разумијемо. Упорно хоћемо да студентима навучемо наше чизме и да их угурамо у нашу пртину. Наш живот, увелико истрошен или при крају, калемимо на младицу њиховог живота.   Србија, прожета протестима студената и других грађана, једна је велика пијаца. На њеним тезгама је свакојаких ђаконија: политичких, идеолошких, духовних, културолошких... Исто тако и под тезгама, од обавјештајних до криминалних. Вода је узбуркана и замућена и многи у њој лове.   Као што на зеленој пијаци има за свачији џеп, тако на овој има за свачији врједносни систем живота: од сатанског, преко демократског, до јеванђељског. Али, ми матори брижници и кибицери на њој не тражимо оно што нам одговара, него оно што нам не одговара и онда нам читава пијаца не ...

Одговор доцента Православног Богословског Факултета у Београду на Саопштење пленума студената ПБФ који су у блокади. Његов пример показује да и даље постоје људи у СПЦ који имају храбрости да говоре ни по бабу ни по стричевима већ по правди Бога Истинога. Професор Божовић је након свог одговора поднео неопозиву оставку. Одговор на Саопштење пленума студената ПБФ 21.01.2025. Поштовани и драги студенти, колегинице и колеге, браћо и сестре, помаже Бог! Овом приликом пишем вам одговор на Саопштење пленума одржаног 21.01.2025. године који ми је послат на званичну мејл адресу и у којем сте затражили подршку за обуставу наставе и одлагање јануарског испитног рока до даљњег као вид борбе за испуњење обједињених захтева студената у блокади. Дозволите да вам се након четири недеље ћутања обратим исповедним одговором, јер ми је тако лакше него да вас погледам у очи. Тешко ми пада чињеница да сам вам из удобне позиције катедре говорио о појму правде у Светом Писму и о пророчком наступању против к...

Ако бисмо Цркву посматрали као мајку, а епископе као родитеље, онда би наш наслов, бар што се тиче већина владика, био оправдан. Суза коју већина као да не види или не жели да обрише. Да ли из користи, да ли из сумње, или надам се – из дубоке заблуде и сагрешења према својој (исповедам!) најискреној деци. Деци која већ два месеца вапије за Истином, правдом и коначно одговорношћу за жртве пада надстрешнице у Новом Саду. Деци која су своје клупе, училишта и амфитеатре заменили за борбу коју нико није био кадар ни да покрене а камоли да изнесе на овако дуг и пристојан начин. Ако би се пак у тој борби и нашао неки неваљалац међу њима, који жели да их поквари или поткупи, да ли то мења њихову суштину? Да ли су њихове сузе мање вредне? Да ли то склања, умањује или релативизује одговорност са оних који мисле да за њих не постоји никакав закон ни суд. Нити људски нити Господњи. И ја сам сумњао. Људски је сумњати. Сумња је саставни део вере. Али је проблем када то прерасте у маловерје, чак безв...

Верујем да је ово осећање на својој кожи осетио сваки искрени боготражитељ. Осећај одбачености, неуклапања, неприхваћености. Поготово ако живите у средини где се кажњава свака врста различитости. Самоћа, иако у одређеним облицима може бити благословена, она је најчешће душегубна и противприродна. И то је осећај који није познат само нама људима. Господ пред своје хапшење у Гетсиманском врту опомиње своје ученике што не могу да остану будни већ га остављају самог и спавају. Ако бисмо се вратили на почетак тј. на Постање, Бог приликом стварања своје иконе – човека – види да Адам није самодовољан. „И рече Господ Бог: Није добро да је човек сам; да му начиним друга према њему.“ (1Мој 2, 18) Човек једино у сусрету са другим остварује своју целину, у супротном остаје један од полова – половина. Када спомињем благословене облике самоће, мислим најпре на пустињаке. Па чак и они прекидају своју изолацију када треба да се причесте и заједничаре у литургији. Сама Црква јесте заједница људи и сам ...

Можда Платон? Али он се, управо због свог дубоког познавања сопствених несавршености и мана преобразио у стрелу жеђи за световима изнад, светом вечних идеја и идеала. То значи да он није савршен и потпун човек. Можда је Буда савршен? Али Буда је, прогањан монструозним и немилосрдним осећањима људске несавршености све своје жеље за савршенством људског бића пренео на онострани свет – у свет апатије и безосећајности, односно у нирвану. Дакле, он није ни савршен и потпун човек. Можда Мојсије? Па ипак, чак је и Мојсије прогоњен ужасним несрећама свог народа и сопственом слабошћу наставио да тражи помоћ с неба. Заиста, горчина његовог човештва је заслађена пророчким визијама о будућем доласку Месије и Спаситеља. То значи да он такође није савршен и потпун човек. Можда Мухамед? Али Мухамед, мучен својим крволочним Хадом и својим чулним рајем трчи овом планетом остварујући кроз ватру и гвожђе своје пророчке снове, газећи са фанатичним одушевљењем лешеве „неверника“. Дакле, ни он није ни саврш...

Поводом десет година постојања блога, приредили смо први број српског издања фанзина Смрт Свету. Линк се налази у наставку и доступан је за бесплатно преузимање и дистрибуцију. Ово је наш мали поклон свима који већ десет лета подржавају наш рад. [кликни овде]

“Губим време дајући свом уму Чулна задовољства што их могу наћи. Морам се вратити, вратити истини Напуштеној и остављеној далеко иза мене То је тако лако видети, ако желиш да будеш слободан да не будеш само роб. Јер без обзира на то како изабереш Знаш да ћеш изгубити Ако не тражиш истину” Cro-Mags, Seekers of the Truth У грчким митовима, персонификација сна је бог Хипнос који је живео у Хаду близу реке Лете (заборављубље) са својим братом Танатосом (смрт). У многим причама он је љубазан, благ и миран, али и поседује оне људске животе које чини сненим. Од имена овог бога добијамо реч хипноза, јер митови који га укључују откривају да је хипнотизер тај који преузима власт и контролу над оним кога успављује. Савремени живот наставља да у хипнотички зујећем вортексу усисава душе у дубоки сан и грозничав кошмар. Ова ноћна мора је најстрашније врсте; карактерише је општа раслабљеност - нелагодност без уочљивог корена или тачке генерисања. Шкољка тела шета около анимирана свакодневним убризгав...

У свету и његовој историји мало је оних који би могли да говоре о томе шта је време. У створеној природи постоје бића чији читав живот стаје у само један једини дан. Са друге стране има и оних који живе и на стотине година. Па ипак, Свето Писмо нам говори да је за Бога „хиљаду година као један дан“. Шта све ово значи за нас? Шта је за човека један дан у десетлећима које проживи? Да ли је он нешто непроцењиво и непоновљиво, или тек једна мала кап у хитротекућој реци живота? Данас, можда више него икада раније, живимо у времену деструкције, уништења и бесмисла. Када ово кажем, не мислим само на насилнике, злочинце и ратове који су у стању да у једном дану одузму многе животе. Мислим на мање, ситније ствари, али никако мање важне и мање опасне. Ми уништавамо своју околину, своја тела, своје здравље, али поред свега тога ми имамо обичај да како то млади воле да кажу „убијамо време“. Много пута сте имали прилику ово да чујете, шта више, има ли неко да се некада није упустио у „убијање“ врем...

У наредним редовима позабавићемо се најпознатијим алтернативним духовним трендовима које се савременом човеку представљају као нешто добро и корисно. Овакве праксе и учења осим што су неблагословене за православне хришћане, оне су духовна опасност за било кога ко се упушта у њих. МЕДИТАЦИЈА / ЈОГА Уколико би ове технике свели само на вежбе дисања и истезања, могли бисмо да се зачудимо или чак наљутимо за противан став Цркве. Јер их чак и медицина препоручује. Међутим, замка и опасност и јесте у томе што се и само физичком праксом отварамо за разна духовна искуства. Граница од физичког до духовног је врло танка. Када говоримо о медитацији, људско тело јесте пријемник. Пражњењем себе, свог ума, отварамо се за примање (усељење) различитих духовних сила. Што се тиче јоге, сваки положај (асана) намењен је неком од хинду паганских божанстава. Исто као и код медитације наше тело, хтели – не хтели, отвара се и постаје пријемник за деловање демонске енергије. Посебно ако говоримо о мантрама...

Још као мало дете, била сам фасцинирана светом који нас окружује и начином како он функционише. Наравно, тако мала, нисам могла имати неку правилну идеју, већ су то биле измишљене ствари. Сећам се да сам за кишу мислила да то плаче срна на небу кад јој се изгуби лане. Стално сам испитивала мајку и оца, како ово, зашто оно. Они су увек имали једноставан одговор – тако је Бог наместио. Бог је створио свет. Бог је тебе створио а мама те родила. Почела сам да се питам – ко је тај Бог, и како он може све то да уради? Деловао је заправо помало страшно. Легала бих ноћу у кревет и плашила се испод ћебета сваког шушња који бих чула и стрепећи вирила да неко није у соби. То није био страх, то је било незнање и осећај малецности наспрам нечег огромног. Тражила сам боље објашњење. Моје веровање заправо креће од оног момента, када за поклон добијам књигу Библија у 365 прича за децу. Родитељи су препознали моје интересовање и одлучили да ми помогну да одгајим веру у себи. Та књига је симбол мог дети...