Одговор доцента Православног Богословског Факултета у Београду на Саопштење пленума студената ПБФ који су у блокади. Његов пример показује да и даље постоје људи у СПЦ који имају храбрости да говоре ни по бабу ни по стричевима већ по правди Бога Истинога. Професор Божовић је након свог одговора поднео неопозиву оставку.
Одговор на Саопштење пленума студената ПБФ 21.01.2025.
Поштовани и драги студенти,
колегинице и колеге, браћо и сестре,
помаже Бог!
Овом приликом пишем вам одговор на Саопштење пленума одржаног 21.01.2025. године који ми је послат на званичну мејл адресу и у којем сте затражили подршку за обуставу наставе и одлагање јануарског испитног рока до даљњег као вид борбе за испуњење обједињених захтева студената у блокади.
Дозволите да вам се након четири недеље ћутања обратим исповедним одговором, јер ми је тако лакше него да вас погледам у очи. Тешко ми пада чињеница да сам вам из удобне позиције катедре говорио о појму правде у Светом Писму и о пророчком наступању против корупције и идолопоклонства, а када је наступио час да и својим делима подржим оно што сам говорио, устукнуо сам „страха ради јудејског“. Када сте у Саопштењу цитирали светог пророка Исаију и његове речи „Учите се да добро чините! Тежите за правдом! Потлаченом помажите!...“ (Ис 1,17) био сам поносан, јер сам схватио да сте лекције Старог Завета више него добро научили и не само научили, него, за разлику од мене, испунили, чиме је моје ћутање постало још болније. Зато вас молим да ми опростите и да тај мој чин ћутања изузмете из онога што сам до сада према вама чинио. Желим да вам пружим јасну и недвосмислену подршку у вашим тежњама за правдом и држим да су ваши захтеви сасвим оправдани.
Када је пала надстрешница новосадске Железничке станице на невине људе, читајући псалме сузно сам се питао: „Зашто Господе далеко стојиш и скриваш се у време невоља“ (Псалам 10, 1). Учинило ми се тада да, као што кажу речи Књиге о Јову „праведник страда, а грешник благује“, тмурно је и тамно изгледало све. Но, време смутње кратко је трајало, јер је Господ кроз вас проговорио, штавише, загрмео тишином вашег безгласног стајања и молитвеног бдења у сећање на невине душе.
Ви сте деца која нису видела мисирског ропства, односно наше претходне падове (ратове, сукобе и цепања), и која неће олако окренути главу од смрти невиних људи док се не задовољи макар људска правда, јер за вас од овога нема горе. Зато сте деца слободна и храбра (Књига Исуса Навина 1, 6) којој ће се отворити двери Обећане Србије, оне у којој неће бити самовоље фараона и његових слугу и где ће се људи једни према другима обраћати с достојанством и поштовањем, у којој ће се поштовати Закон Божији и људски. Ту Обећану земљу коју ћете ви, можда моја и ваша деца заједно изградити, вероватно нисам заслужио да дочекам, али јасно видим њене обрисе као што је чежњив поглед к њој упутио Мојсеј из пустиње. Ипак, држим, да знате речи и које је често говорио блаженопочивши протојереј отац Радован Биговић, професор нашег Факултета, да је немогуће од земље начинити рај, али да треба да учинимо све да не постане пакао. То сте ви и учинили, јер да сте заћутали, камење би проговорило.
Ваша љубав према правди и истини јасно проистиче из црквено-литургијског и светосавског етоса наше Српске Православне Цркве. Када сте са заставама Србије, заставама са Христовим ликом и сећањем на распето Косово и Метохију ходили путевима ове земље певајући Химну Светом Сави, Боже правде и Востани Сербие дотакли сте моје срце. Када је требало оградити се од злоупотреба, у вашим сте мислима били „мудри као змије“ и јасно разликовали духове, од политичког опортунизма до баналног радикализма, и „безазлени као голубови“ јер сте на насиље одговарали ненасиљем и добротом. На сваки покушај голијатске бруталности одговарали сте мудро као блажени Давид, јер сте знали да се само памећу и чврстом вером у Бога можете борити против сирове силе (власти).
Нисам, нажалост, био ту за вас и поред вас када су вас заједно са колегама с других факултета нападали, газили, шутирали и називали издајницима, бунтовницима без разлога и обојеним револуционарима. Упркос свим препрекама, ви и даље истрајавате. Тако сте у мени пробудили повређено, успавано и уплашено дете, загрлили га и излечили својом љубављу, ведрином и надом. На томе ћу вам бити до века захвалан. Стога је ово писмо једино и могуће завршити речима Јеванђеља: „блажени ви који сте гладни и жедни правде, јер ћете се наситити“ (Матеј 5, 6).
У Христу ваш,
Учитељ и ученик
доцент др Ненад Божовић,
Шеф Катедре за Стари Завет ПБФ
Коментари
Постави коментар