Пређи на главни садржај

Суза моја нема родитеља?

Ако бисмо Цркву посматрали као мајку, а епископе као родитеље, онда би наш наслов, бар што се тиче већина владика, био оправдан. Суза коју већина као да не види или не жели да обрише. Да ли из користи, да ли из сумње, или надам се – из дубоке заблуде и сагрешења према својој (исповедам!) најискреној деци.

Деци која већ два месеца вапије за Истином, правдом и коначно одговорношћу за жртве пада надстрешнице у Новом Саду. Деци која су своје клупе, училишта и амфитеатре заменили за борбу коју нико није био кадар ни да покрене а камоли да изнесе на овако дуг и пристојан начин. Ако би се пак у тој борби и нашао неки неваљалац међу њима, који жели да их поквари или поткупи, да ли то мења њихову суштину? Да ли су њихове сузе мање вредне? Да ли то склања, умањује или релативизује одговорност са оних који мисле да за њих не постоји никакав закон ни суд. Нити људски нити Господњи.

И ја сам сумњао. Људски је сумњати. Сумња је саставни део вере. Али је проблем када то прерасте у маловерје, чак безверје. Па тако неке владике кажу да су студенти инструмент за разбијање државе, други пак свештеници да не треба „да се ложе“, трећи да треба да „смиримо страсти“. Све оне изјаве и реченице (нисам их ни делимично навео, нити желим) које дубоко повређују сву ону светосавску децу која су данас на улици. А таквих је већина. Децу која доносе славски колач на Савиндан на аутокоманду, која носе Христове, Савине, Лазареве и друге барјаке, која певају о Косову и Метохији... Коначно, деца која су у Крагујевац понела икону Белог Анђела коју су добили на поклон од народа који их у сваком месту дочекује безмало као ослободиоце. У литијама које можда нисмо тражили, али смо их сведоци. У литијама без „званичног“, али свакако са Божијим благословом, који их чува и држи сложне.

Ако грешим нека је грех на моју душу, али вас, слуге Божије, коленопреклоно молим да преиспитате своје ставове и да се не грешите даље о њих. О децу која упркос општем скептицизму и дефетизму да „ми никоме нећемо бити славни преци“, заиста стоје на бранику отаџбине.

Сретнимо се на Сретење!

Коментари

Најчитанији текстови

Ијан Кертис (Џои Дивижн) - Бескрај говори

"Терет који носим, и поред унутрашњег склада, прихватам као проклетство, несрећну погодбу..." Већина људи зна како је тешко носити у себи бол због нечега. Свако је носи на свој начин и на различите начине се бори са њом. Ретко ко на крају из те борбе изађе као победник. Како је онда тешко носити у себи бол целог света? Како је то када вашој личној патњи додате патњу сваког појединца на свету, када вашој личној борби додате борбу неког клинца са улице, деца из прихватилишта, радника треће смене, проститутке, затвореника... Како је када вас поред личне немоћи да утичете на свој живота разара и немоћ да утичете на свет за који видите да ''у злу лежи''? Како је када фанатично тражите љубав у свету из кога је она протерана? Такав је био Ијан Кертис. Тако је настао ''Џои Дивижн''.

Како је будиста постао светогорац

На мом последњем путовању на Свету Гору срео сам искушеника- монаха из Кине.  Уствари, он ме је изненадио својим присуством. Православна раса (мантија прим. прир.) на кинеском човеку? Донекле сам се изненадио. Никада ово нисам видео раније изблиза, само у мисионарским сликама. Зар наследник велике културне традиције да прихвати Хришћанство? Моји пријатељи и ја радознало смо га питали о томе.

Култура тетовирања у Православљу

Наше истраживање је покушај да се одговори на тему која заокупља све већу пажњу свих верника, а које неће садржати пристрасне и непоткрепљене закључке, што махом јесте случај. Намера овог чланка није ни промоција нити позив на неодмерено и непромишљено тетовирање (које овде треба да нађе своје утемељење). Наше мишљење не претендује да буде једино меродавно, али јесте сведочанство да православље није изолован случај када говоримо о култури тетовирања.

Андреј Тарковски - Борба за духовност у уметности

Aндреј Тарковски није најпознатији светски редитељ. Његови филмови не рекламирају се на великим билбордима, не најављују се данима и не приказују у ударним терминима на ТВ каналима. Његови филмови не служе да се опустите, уз храну и пиће убијете пар сати, насмејете се и забавите. Они нису храна за потрошачку културу данашњег друштва. Тарковски је остао становник Зоне из ''Сталкера'', зоне у коју се данас све више људи боји да уђе, јер им је светско шаренило и гламур много примамљивије. Филмови Андреја Тарковског не служе да на два сата заборавите на свет око себе, већ напротив, да преиспитате себе и сврху свог постојања.

Мистични мотиви у песмама ВИС Идола

За време СФРЈ, у домаћим књижарама могла се наћи литература од римокатоличког мистицизма па све до далекоисточних философија и религија. За православну мисао, није било места. Разлог јасан, највећи конститутивни народ   требало је разграничити и поделити у сваком смислу, а православље је (бар традиционално) било већински вероисповедање у Срба. Отуда и пројекат Македонске Православне Цркве, црногорске нације, покрајинских граница из 1974. Управо у једној таквој атмосфери 1982. излази албум ВИС Идола под називом „Одбрана и последњи дани“, као својеврсна контрамера и истинска побуна.