Замисли, ниједан свештеник оног времена није био пријатељ Христов и није корачао са Њим. У време оно, ученици Христови били су једна обична група људи који као такви нису ништа говорили, нису ништа обећавали, јер нису били ни рабини, нити учени. Ми их сад поштујемо, али тад су били обични следбеници Христови, небитни рибари. Кад би Христос данас живео и ходио међу нама, највероватније да бих трчао ка Њему мислећи да имам право на то и да ће да ме прихвати међу најближе и најдраже. И преживео бих мали мождани удар ако бих гледао и слушао како Христос разговара са људима који немају везе са мном. Са малограђанима, са сељацима, децом са концерата, пропалицама, чупавцима, преварантима, наркоманима, болесницима, алкохоличарима, ноћним птицама, са онима који имају минђуше по телу или тетоваже.
Гурао бих се, пробијајући се напред да нађем место које ми припада. А Христос би ме погледао и питао би ме, младићу, шта ћеш ти овде? Јуначино, за где си се то спремио, зашто толика журба и стрес? Зашто гураш пријатеље моје? И не бих знао шта да кажем, само бих се чудио како ни сам Бог не разуме моју вредност и то ко сам ја. Осетио бих разочарење, немир, притисак и љутњу и имао бих много недоумица. Ко је уствари овај? Како размишља тако чудно и неправедно? Шта је најважније у његовим очима и како мери и како вреднује? Која је моја веза са Христом и са Истином? И која је то бајка у коју верујем у Његово име?
Једна лаж самооправдања, једно слатко самозадовољство да идем како треба, да знам све, да ћу ја највероватнје ићи у Рај и спасити се. Да сви око мене путују у пакао, а да ја, једино ја, православни, знам све најбоље. Садашњост, моју будућност и будућност целог света. И попео бих се у свој стан љут, јер не бих могао да се помирим са радошћу Христовом коју је имао срећући се са толиким небитним људима који чак ни на тамјан не миришу. Са свог балкона, повређен, љубоморан, гледао бих Христа како лагано корача са својом грешном дружином. На мене би посебан утисак оставиле очи свих оних људи, жена и деце око њега којима из очију сија радост и види се мир, а многима су и очи сузне.
Поред Њега, који није судио, није претио, није кажњавао, није тражио, није гушио. Само је нудио кисеоник, радост и мир, љубав и прихватање, правду и истину, бескрајну искреност. Није тражио новац, није тражио припаднике, навијаче да се упишу да постану чланови једне партије, једне организације, једног сталежа или система. Све опуштено с Христом. Шетња и где оде, где се заврши, пауза у једном парку. Разговор како се деси, све само од себе, природно, опуштено, неиспланирано. Један хаос смирења, један неред сређени, једно неримовање, права поема. Један Бог сав сладост. А ја да крварим у своји кутијици, да копним у кавезу златном, да се гушим у самокађењу, да губим свежину Христа мога. Како смо постали такви?
Архимандрит Василије Костић
Коментари
Постави коментар