Пређи на главни садржај

Зар ме не препознајеш?

Замисли, ниједан свештеник оног времена није био пријатељ Христов и није корачао са Њим. У време оно, ученици Христови били су једна обична група људи који као такви нису ништа говорили, нису ништа обећавали, јер нису били ни рабини, нити учени. Ми их сад поштујемо, али тад су били обични следбеници Христови, небитни рибари. Кад би Христос данас живео и ходио међу нама, највероватније да бих трчао ка Њему мислећи да имам право на то и да ће да ме прихвати међу најближе и најдраже. И преживео бих мали мождани удар ако бих гледао и слушао како Христос разговара са људима који немају везе са мном. Са малограђанима, са сељацима, децом са концерата, пропалицама, чупавцима, преварантима, наркоманима, болесницима, алкохоличарима, ноћним птицама, са онима који имају минђуше по телу или тетоваже.

Гурао бих се, пробијајући се напред да нађем место које ми припада. А Христос би ме погледао и питао би ме, младићу, шта ћеш ти овде? Јуначино, за где си се то спремио, зашто толика журба и стрес? Зашто гураш пријатеље моје? И не бих знао шта да кажем, само бих се чудио како ни сам Бог не разуме моју вредност и то ко сам ја. Осетио бих разочарење, немир, притисак и љутњу и имао бих много недоумица. Ко је уствари овај? Како размишља тако чудно и неправедно? Шта је најважније у његовим очима и како мери и како вреднује? Која је моја веза са Христом и са Истином? И која је то бајка у коју верујем у Његово име?

Једна лаж самооправдања, једно слатко самозадовољство да идем како треба, да знам све, да ћу ја највероватнје ићи у Рај и спасити се. Да сви око мене путују у пакао, а да ја, једино ја, православни, знам све најбоље. Садашњост, моју будућност и будућност целог света. И попео бих се у свој стан љут, јер не бих могао да се помирим са радошћу Христовом коју је имао срећући се са толиким небитним људима који чак ни на тамјан не миришу. Са свог балкона, повређен, љубоморан, гледао бих Христа како лагано корача са својом грешном дружином. На мене би посебан утисак оставиле очи свих оних људи, жена и деце око њега којима из очију сија радост и види се мир, а многима су и очи сузне.

Поред Њега, који није судио, није претио, није кажњавао, није тражио, није гушио. Само је нудио кисеоник, радост и мир, љубав и прихватање, правду и истину, бескрајну искреност. Није тражио новац, није тражио припаднике, навијаче да се упишу да постану чланови једне партије, једне организације, једног сталежа или система. Све опуштено с Христом. Шетња и где оде, где се заврши, пауза у једном парку. Разговор како се деси, све само од себе, природно, опуштено, неиспланирано. Један хаос смирења, један неред сређени, једно неримовање, права поема. Један Бог сав сладост. А ја да крварим у своји кутијици, да копним у кавезу златном, да се гушим у самокађењу, да губим свежину Христа мога. Како смо постали такви?

Архимандрит Василије Костић



Коментари

Најчитанији текстови

Ијан Кертис (Џои Дивижн) - Бескрај говори

"Терет који носим, и поред унутрашњег склада, прихватам као проклетство, несрећну погодбу..." Већина људи зна како је тешко носити у себи бол због нечега. Свако је носи на свој начин и на различите начине се бори са њом. Ретко ко на крају из те борбе изађе као победник. Како је онда тешко носити у себи бол целог света? Како је то када вашој личној патњи додате патњу сваког појединца на свету, када вашој личној борби додате борбу неког клинца са улице, деца из прихватилишта, радника треће смене, проститутке, затвореника... Како је када вас поред личне немоћи да утичете на свој живота разара и немоћ да утичете на свет за који видите да ''у злу лежи''? Како је када фанатично тражите љубав у свету из кога је она протерана? Такав је био Ијан Кертис. Тако је настао ''Џои Дивижн''.

Како је будиста постао светогорац

На мом последњем путовању на Свету Гору срео сам искушеника- монаха из Кине.  Уствари, он ме је изненадио својим присуством. Православна раса (мантија прим. прир.) на кинеском човеку? Донекле сам се изненадио. Никада ово нисам видео раније изблиза, само у мисионарским сликама. Зар наследник велике културне традиције да прихвати Хришћанство? Моји пријатељи и ја радознало смо га питали о томе.

Култура тетовирања у Православљу

Наше истраживање је покушај да се одговори на тему која заокупља све већу пажњу свих верника, а које неће садржати пристрасне и непоткрепљене закључке, што махом јесте случај. Намера овог чланка није ни промоција нити позив на неодмерено и непромишљено тетовирање (које овде треба да нађе своје утемељење). Наше мишљење не претендује да буде једино меродавно, али јесте сведочанство да православље није изолован случај када говоримо о култури тетовирања.

Андреј Тарковски - Борба за духовност у уметности

Aндреј Тарковски није најпознатији светски редитељ. Његови филмови не рекламирају се на великим билбордима, не најављују се данима и не приказују у ударним терминима на ТВ каналима. Његови филмови не служе да се опустите, уз храну и пиће убијете пар сати, насмејете се и забавите. Они нису храна за потрошачку културу данашњег друштва. Тарковски је остао становник Зоне из ''Сталкера'', зоне у коју се данас све више људи боји да уђе, јер им је светско шаренило и гламур много примамљивије. Филмови Андреја Тарковског не служе да на два сата заборавите на свет око себе, већ напротив, да преиспитате себе и сврху свог постојања.

Мистични мотиви у песмама ВИС Идола

За време СФРЈ, у домаћим књижарама могла се наћи литература од римокатоличког мистицизма па све до далекоисточних философија и религија. За православну мисао, није било места. Разлог јасан, највећи конститутивни народ   требало је разграничити и поделити у сваком смислу, а православље је (бар традиционално) било већински вероисповедање у Срба. Отуда и пројекат Македонске Православне Цркве, црногорске нације, покрајинских граница из 1974. Управо у једној таквој атмосфери 1982. излази албум ВИС Идола под називом „Одбрана и последњи дани“, као својеврсна контрамера и истинска побуна.