Пређи на главни садржај

Хришћани не страдају у Украјини, страдају у Србији

Отац Јован Пламенац у једној својој објави на фејсбуку каже „…православни хришћани не страдају у Украјини. Страдају у Србији.“ Свештеник који је благословом Божијим пронашао мошти првог српског светитеља – Св. Јована Владимира, и човек који активно подржава и коментарише студентске протесте, у свом кратком коментару показује сву суштину и стање у којем се налази српски православни народ. Упркос рату, физичком прогону и страдањима кроз које пролазе верни који су остали одани канонској Украјинској Православној Цркви, отац Јован сматра да тренутно не страдају они већ ми.

Овакво размишљање јесте и лудост и саблазан резонујући логиком овога света уколико упоредимо стање у Украјини са стањем у Србији. Нема физичког прогона. Уживамо све верске слободе. Сарадња Цркве и државе је на највишем нивоу. Граде се храмови, обележавају јубилеји, оснивају универзитети, деле ордени, организују литије, духовници никад присутнији на мрежама, живимо „златно доба“. Међутим, парафразирајући оца Јована, не страда Црква у Украјини већ у Србији. Христова Црква ће се кроз прогон и страдање, онако како је то увек бивало кроз историју, очистити и васкрснути у Својој сили и слави. То страдање и крст биће на спасење свима који „претрпе до краја“. И управо тако га и примају и носе наша једноверна браћа и сестре у Украјини.

Код нас се страдање и деградација Цркве дешава на много лукавијем и горем нивоу. Лукавијем јер управо нема ни страдања ни спремности да се страда. Горем јер су из користи и/или страха наши архијереји прешли преко свих лажи и прећутали све могуће издаје и предаје, првенствено на Косову и Метохији. Сва безакоња и насиље која су крунисана падом надстрешнице. Не само да су прећутали већ су се „јеванђељски“ оградили да треба „гледати своја посла“ и да то није њихово. Потом су отишли и корак даље у свом сергијанству претећи, вређајући и рашчињавајући свакога ко не мисли исто, проглашавајући своје мишљење као једино валидно и „благословено“. О спиновању и кривотворењу историјских дешавања, попут улоге блаженопочившег патријарха Павла и његовог учешћа у студентским протестима и да не говорим. Наравно, и патријарха Павла су тада криво информисали и доводили у заблуду, само је тадашњи патријарх умео и да призна своје грешке и да се извини, што потврђује и владика Атанасије у свом интервјуу на Стидију Б 1992. године (13. минут).

Страдање наше Цркве састоји се у томе што је она, захваљујући онима који је воде, кренула широким путем подилажења, лажи, комфора и једноумља. Страдање њене деце, верног народа, јесте у томе што је у овој неравноправној борби остављен без потпоре оних који би да су се укључили када је требало већ одавно окончали ову трагедију. А о оној деци, хиљадама које су отерали својим поступцима од Цркве, о њима не смем ни да размишљам.

Слика данашње Србије и СПЦ јесте слика јудејског друштва из књиге пророка Јеремије у којој елите и духовни прваци потпуно игноришу речи пророка и стање у којем се налазе. „Не уздајте се у лажне речи говорећи: Црква Господња, црква Господња, црква Господња ово је. Него заиста поправите путеве своје и дела своја, и судите право између човека и ближњега његова.“ (Јер 7, 4-5)



Коментари

Најчитанији текстови

Ијан Кертис (Џои Дивижн) - Бескрај говори

"Терет који носим, и поред унутрашњег склада, прихватам као проклетство, несрећну погодбу..." Већина људи зна како је тешко носити у себи бол због нечега. Свако је носи на свој начин и на различите начине се бори са њом. Ретко ко на крају из те борбе изађе као победник. Како је онда тешко носити у себи бол целог света? Како је то када вашој личној патњи додате патњу сваког појединца на свету, када вашој личној борби додате борбу неког клинца са улице, деца из прихватилишта, радника треће смене, проститутке, затвореника... Како је када вас поред личне немоћи да утичете на свој живота разара и немоћ да утичете на свет за који видите да ''у злу лежи''? Како је када фанатично тражите љубав у свету из кога је она протерана? Такав је био Ијан Кертис. Тако је настао ''Џои Дивижн''.

Како је будиста постао светогорац

На мом последњем путовању на Свету Гору срео сам искушеника- монаха из Кине.  Уствари, он ме је изненадио својим присуством. Православна раса (мантија прим. прир.) на кинеском човеку? Донекле сам се изненадио. Никада ово нисам видео раније изблиза, само у мисионарским сликама. Зар наследник велике културне традиције да прихвати Хришћанство? Моји пријатељи и ја радознало смо га питали о томе.

Култура тетовирања у Православљу

Наше истраживање је покушај да се одговори на тему која заокупља све већу пажњу свих верника, а које неће садржати пристрасне и непоткрепљене закључке, што махом јесте случај. Намера овог чланка није ни промоција нити позив на неодмерено и непромишљено тетовирање (које овде треба да нађе своје утемељење). Наше мишљење не претендује да буде једино меродавно, али јесте сведочанство да православље није изолован случај када говоримо о култури тетовирања.

Андреј Тарковски - Борба за духовност у уметности

Aндреј Тарковски није најпознатији светски редитељ. Његови филмови не рекламирају се на великим билбордима, не најављују се данима и не приказују у ударним терминима на ТВ каналима. Његови филмови не служе да се опустите, уз храну и пиће убијете пар сати, насмејете се и забавите. Они нису храна за потрошачку културу данашњег друштва. Тарковски је остао становник Зоне из ''Сталкера'', зоне у коју се данас све више људи боји да уђе, јер им је светско шаренило и гламур много примамљивије. Филмови Андреја Тарковског не служе да на два сата заборавите на свет око себе, већ напротив, да преиспитате себе и сврху свог постојања.

Мистични мотиви у песмама ВИС Идола

За време СФРЈ, у домаћим књижарама могла се наћи литература од римокатоличког мистицизма па све до далекоисточних философија и религија. За православну мисао, није било места. Разлог јасан, највећи конститутивни народ   требало је разграничити и поделити у сваком смислу, а православље је (бар традиционално) било већински вероисповедање у Срба. Отуда и пројекат Македонске Православне Цркве, црногорске нације, покрајинских граница из 1974. Управо у једној таквој атмосфери 1982. излази албум ВИС Идола под називом „Одбрана и последњи дани“, као својеврсна контрамера и истинска побуна.