Отац Јован Пламенац у једној својој објави на фејсбуку каже „…православни хришћани не страдају у Украјини. Страдају у Србији.“ Свештеник који је благословом Божијим пронашао мошти првог српског светитеља – Св. Јована Владимира, и човек који активно подржава и коментарише студентске протесте, у свом кратком коментару показује сву суштину и стање у којем се налази српски православни народ. Упркос рату, физичком прогону и страдањима кроз које пролазе верни који су остали одани канонској Украјинској Православној Цркви, отац Јован сматра да тренутно не страдају они већ ми.
Овакво размишљање јесте и лудост и саблазан резонујући логиком овога света уколико упоредимо стање у Украјини са стањем у Србији. Нема физичког прогона. Уживамо све верске слободе. Сарадња Цркве и државе је на највишем нивоу. Граде се храмови, обележавају јубилеји, оснивају универзитети, деле ордени, организују литије, духовници никад присутнији на мрежама, живимо „златно доба“. Међутим, парафразирајући оца Јована, не страда Црква у Украјини већ у Србији. Христова Црква ће се кроз прогон и страдање, онако како је то увек бивало кроз историју, очистити и васкрснути у Својој сили и слави. То страдање и крст биће на спасење свима који „претрпе до краја“. И управо тако га и примају и носе наша једноверна браћа и сестре у Украјини.
Код нас се страдање и деградација Цркве дешава на много лукавијем и горем нивоу. Лукавијем јер управо нема ни страдања ни спремности да се страда. Горем јер су из користи и/или страха наши архијереји прешли преко свих лажи и прећутали све могуће издаје и предаје, првенствено на Косову и Метохији. Сва безакоња и насиље која су крунисана падом надстрешнице. Не само да су прећутали већ су се „јеванђељски“ оградили да треба „гледати своја посла“ и да то није њихово. Потом су отишли и корак даље у свом сергијанству претећи, вређајући и рашчињавајући свакога ко не мисли исто, проглашавајући своје мишљење као једино валидно и „благословено“. О спиновању и кривотворењу историјских дешавања, попут улоге блаженопочившег патријарха Павла и његовог учешћа у студентским протестима и да не говорим. Наравно, и патријарха Павла су тада криво информисали и доводили у заблуду, само је тадашњи патријарх умео и да призна своје грешке и да се извини, што потврђује и владика Атанасије у свом интервјуу на Стидију Б 1992. године (13. минут).
Страдање наше Цркве састоји се у томе што је она, захваљујући онима који је воде, кренула широким путем подилажења, лажи, комфора и једноумља. Страдање њене деце, верног народа, јесте у томе што је у овој неравноправној борби остављен без потпоре оних који би да су се укључили када је требало већ одавно окончали ову трагедију. А о оној деци, хиљадама које су отерали својим поступцима од Цркве, о њима не смем ни да размишљам.
Слика данашње Србије и СПЦ јесте слика јудејског друштва из књиге пророка Јеремије у којој елите и духовни прваци потпуно игноришу речи пророка и стање у којем се налазе. „Не уздајте се у лажне речи говорећи: Црква Господња, црква Господња, црква Господња ово је. Него заиста поправите путеве своје и дела своја, и судите право између човека и ближњега његова.“ (Јер 7, 4-5)
Коментари
Постави коментар