СМРТ СВЕТУ – Последња истинска побуна

„Рекао је ава Макарије: Пролазећи једанпут пустињом, наиђем на лобању некога мртваца бачену на земљу, па када је померих палмовим штапом, лобања поче да ми говори. Ја јој рекох: — Ко си ти? Одговори ми лобања: — Ја сам првосвештеник идола и идолопоклоника који су били на овоме месту; а ти си Макарије духоносац; када се ти смилујеш онима који се налазе у паклу и када се помолиш за њих, мало се утеше. Старац му вели: — У чему је утеха, а у чему је казна? Рече он: — Колико је удаљено небо од земље, толика је и ватра испод нас, док стојимо усред ватре од ногу до главе; и не може се нико видети лицем у лице, већ је лице свакога заклоњено леђима другога.   А када се ти молиш за нас, тада се мало види лице другога. У томе је утеха… Заплакавши, старац рече: — Тешко дану у који се роди човек, ако је у томе утеха од казне. Упита га старац: — Има ли друге веће муке? Рече му лобања: — Ми смо бар мало поштеђени јер нисмо знали за Бога; док они који су сазнали за Бога па су Га се одрекли, они су...

У емисији „Дјеца Апокалипсе“, посвећеној певачици Кристи Пефген Нико, владика Јован Ћулибрк њен однос према животу пореди са једном занимљивом причом из житија светог Антонија Великог: „Сетимо се приче из житија светог Антонија, у којој је већ стари Антоније Велики говорио Богу како је у годинама, све је видео и срео, и моли Бога да га научи још нечему. Бог му се јави и каже „Иди у Александрију, тамо има један обућар, иди и њега питај.“ Зачуди се Антоније, али пође, послушан, какав је био, изађе из своје пустиње и оде у Александрију, нађе обућара, и каже му: „Човече, мене је Бог послао теби да ми нешто кажеш!" А овај, познајући светога, каже му: „Е, велики оче, немој да се шалиш са мном, ниси из пустиње изашао да би се са убогим човеком шалио.“ А Антоније му каже: „Божија је заповест да ми то кажеш, човече, шта ти то чиниш пред Богом!“ А он му одговара: „Е, мој Аво, ништа ја не чиним, напротив, ја знам само једну ствар, а то је – да ће се сви људи спасити, а ја да ћу пропасти!“ ...

Шта је Црква? Најтачнији и најкраћи одговор био би да је Црква Тело Христово, творевина не од овога света. Међутим постојање Цркве је како метафизичко тако и физичко, и може се посматрати и ван духовних оквира, кроз њен културолошки значај. Црква је вековима водила евиденцију о живима и упокојенима, записе о историји нашег народа, била стожер образовања, држећи заједницу на окупу. Kако онда тако и данас. На Kосмету, многим људима у забаченим деловима, Црква је једини контакт са спољашњим светом и (најчешће) једина која пружа помоћ. С друге стране, где ће се Срби окупљати у дијаспори – око неког кафића, књижаре, забава – ако не око својих храмова?! Јер цркве су неретко и једино место где Срби ван свог дома могу да говоре матерњим језиком, где се могу видети са сународницима, присуствовати предавањима и културним дешавањима на многе духовне али и националне теме, па чак и похађати бесплатне курсеве српског језика, који не постоји у образовном систему земље у којој живе. И на том примеру,...

Сјећам се да је то био необично хладан, октобарски дан на Цетињу, у којем се зубато сунце једва пробијало кроз облаке. Након недјељне литургије и ручка у богословији, одлучио сам да прошетам до богословског интерната. Пролазећи кроз парк, примијетио сам необичног човјека у четрдесетим годинама средњег раста, густе, рашчупане косе и дуге, црне браде, која је расла на лицу ненавикнутом на њу. На себи је носио јакну вијетнамку, сиве панталоне и мартинке, док му је врат био завијен плаво-бијелим шалом. Након што ме је угледао, устао је са влажне клупе на којој је сједио и поздравио ме са "Бог помаже". Иако је редослед ријечи у поздраву био другачији од оног којим се људи у Цркви обично поздрављају, било је у томе нечег искреног и топлог. Рекао ми је да се јутрос рано из Подгорице запутио на литургију у Цетињски манастир. Међутим, Цетиње добро не познаје. То је град поред којег је много пута у животу пролазио, али је из неких разлога у њега ријетко кад свраћао. Тога јутра је стига...

„Док су два ученика Светог Киријака Отшелника ишли кроз пустињу ка свом учитељу, учинило им се да у даљини виде неког човека. Помисливши да се ради о неком од пустињака, пожурили су ка њему, али се човек сакрио у пећину. Уплашивши се да су видели демона, кренули су да се моле, да би након молитве дошли у пећину и изнова дозивали. Одговорио им је женски глас, тражећи од њих да оду, јер немају шта да чују од ње. Ипак, ова два монаха осташе упорни, представише се као ученици Киријака Отшелника и затражише да чују ко је подвижница ко ј у су пронашли. Она им се представи као Марија, и исприча да је некад била читач псалтира у Храму Васкрсења у Јерусалиму. Ипак, како је била веома лепа, многи су долазили у искушења због њене лепоте. Схвативши да верницима причињава искушење и уводи у греховне помисли, једне ноћи наточила је воду и набрала корпу боба, и повукла се из Јерусалима у пустињу. У Сухијској пустињи, где су је пронашли, провела је 18...

Око врата су постављене мине, мораћу, тешка срца, да цркву и себе браним оружијем “ . Прије 21. године, 14. децембра 2000. г.  протојереј Радомир Никчевић се затворио у Влашку цркву на Цетињу и ступио у најстрожији пост (без узимања хране и воде) да би спријечио проваљивање у храм чија је обнова била у току и његово присвајање од стране тадашњег удружења грађана пријављеног у полицији, које је себе назвало „Црногорском православном црквом“. Сматрајући се одговорним за заштиту православних светиња на Цетињу, будући да је парох цетињски, протојереј Никчевић се на овај корак одлучио након учесталих и више пута поновљених напада групе насилника на овај Саборни храм. Између поноћи и један сат, група је поновила напад на Влашку цркву, али протојереј Никчевић успио је да одбрани светињу. Напад на Влашку цркву најавио је истјерани из Васељенске патријаршије и проклетству предати распоп Мираш Дедеић, поглавар у полицији регистрованог удружења грађана које себе назива „Црногорском православн...

Наши пратиоци били су у прилици да нам у 24 сата путем нашег  фејсбук  или  инстаграм  налога поставе питање, а ми смо се потрудили да одговоримо на што више њих. Како се од свог оснивања трудимо да не будемо типична црквена страница, ово је био још један начин да се међусобно упознамо и ојачамо нашу заједницу. Питање: Шта бисте саветовали младима који покушавају да пронађу Бога, а не успевају у томе? Админ 1: Да ли траже на добром месту? Како га траже? Колико пониру у своје срце? „Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се. Јер сваки који иште, прима; и који тражи налази; и који куца, отвориће му се.“ (Матеј 7, 7-8) Админ 2: Упорност и истрајност, веру у крајњи циљ. Људи желе од Бога превише, желе да га виде као Мојсије, лицем у лице, сањају о виђењима, духовним доживљајима, благодати... А Бог нам се јавља свакодневно, само што ми та његова јављања кроз друге људе, догађаје, ситуације потцењујемо и тражимо виша, духовна искуства. Ако...