СМРТ СВЕТУ – Последња истинска побуна

Хвалите Га уз бубањ и у хору... (Псалам 150) Некако је логичан след догађаја да један теолог и вероучитељ, чтец и ипођакон буде рукоположен у ђаконски а потом и у презвитерски чин. Ипак, оно што је посебно у овој причи јесте да се ради о човеку кога многи љубитељи рокенрола знају по његовом надимку – Буца. Милош Велимир звани Буца, био је један од најбољих бубњара наше земље.

Српски народ, нарочито у новијој историји, има обичај да себе проглашава за ''борце против ветрењача'', народ који је ''сам против свих'', кога неправедно мрзи читав свет, народ који страда и пати јер је неко негде тако одлучио. Овакав став, несумњиво, има утемељење у страдалној историји нашег народа, која је таква још од првог помена српског имена па до данашњих дана. Ипак, овакав став умео је да буде и искоришћен ради пропаганде оних који су од тих злочина према нашем народу лепо живели. Од последње деценије прошлог века, након пада комунизма и ''обнове'' националног осећаја код Срба, појачан је став да смо ''небески народ'', омражени од остатка света. Крилатице да нам ''не може нико ништа, јачи смо од судбине'' водиле су наш народ у још већа страдања, сиромаштва, глад, сукобе, поделе међу људима. За све то кривили смо друге, иако смо за много тога кривци били сами.

Од в аскрсења Господа Исуса Христа, кроз историју Црква је увек била прогањана јер је својим бићем и својим животом сведочила једну другачију истину, једну другачију слику и свест о животу која се у многоме косила са погледима искључиво светских, материјалистички окренутих људи. Ово потврђује крв мученика који су пострадали тешк ом смрћу из љубави према Христу, према правди, према истини, разобличавајући и осветљавајући таму греха која је одувек обузимала свет. Хришћани су гоњени јер се нису предавали страстима као други, јер нису дозвољавали да грех упр авља њихов им срце м . Док би се други опијали и блудничили они би тиховали и постили, док би други били неверни они би остајали верни до смрти, док би други крали они би давали и оно мало што имају. Рђав човек би имајући такво сведочанство, не желећи да се мења као непокајани разбојник, устајао против хришћана.

Ниједан грех није Христос силније изобличавао од лицемерја. Заиста, ниједан грех тако очигледно не пројављује демонско посуновраћење човекове личности, као што то чини лицемерје. Док друга сагрешења потичу или од неког несвесног покрета пале природе, или од зле навике, или од страсти које човеком овладавају, лицемерје је увек свесно, прорачунато пристајање на зло и на неки начин „предумишљај“ многих других зала која њиме започињу и њиме се крунишу.

Kако је Божији Промисао заправо уметност над уметностима! Само из тог разумског сагледавања, може се већ осетити тајна Божијег деловања. Како Он увек све прелепо уреди, тачно онако како треба у сваком моменту живота. У моментима кад се ''сложе коцкице'', кад све иде нестварно добро, Он то увек зачини неким искушењем, убаци нам у живот макар и најмањи проблем и потешкоћу. А онда, када нас муке потпуно обухвате, кад је само црнило око нас, тада тачно зна да убаци ону малу мрвицу светлости и радости за коју можемо да се ухватимо. Некад је прво, некад друго, а некад то расподели равномерно, све по Његовој савршеној процени.

Разговор са (у време интервјуа јерођаконом) јеромонахом Николајем Оном  о Јапанској Православној Цркви, његовим самурајским коренима, и о томе колико Јапанци уопште знају о П равослављу... Прошле године, имали смо част да га упознамо, приликом његовог боравка у Србији.

Просто, чудно је како људи спознају Истину. Неко је учен од малих ногу вери и Цркви, код некога је то само ствар традиције и обичаја, а некога су мука и искушења помогли да се обрати Богу. Ја сам био баш тај кога је мука натерала, који није знао куда ће, коме ни психијатар, ни лекови, па на крају ни родитељи нису могли помоћи да се избави из агоније и бесмисла. Ту почиње моја прича о љубави према Христу и Вечности.