Ниједан грех није Христос силније изобличавао од лицемерја. Заиста, ниједан грех тако очигледно не пројављује демонско посуновраћење човекове личности, као што то чини лицемерје. Док друга сагрешења потичу или од неког несвесног покрета пале природе, или од зле навике, или од страсти које човеком овладавају, лицемерје је увек свесно, прорачунато пристајање на зло и на неки начин „предумишљај“ многих других зала која њиме започињу и њиме се крунишу.
Лицемерје је грех против истине и искрености и зато се увек скрива иза лажи или полуистина. Оно је грех људи који живе и делају иза леђа других, хранећи се клеветама, оговарањима и подозрењима. Зато оговарачи и клеветници никада не говоре лицем у лице, јер лице човека је – о томе смо већ говорили – увек суд нама и суд над нама.
„Чувајте се квасца фарисејскога, а то је лицемерје“ (Лк. 12,1), говорио је Господ својим ученицима. Јер „то мало квасца све тијесто укисели.“
Човек покретан лицемерјем увек се креће у мочварним и тамним дубинама људске природе, газећи тако достојанство и своје и других. Зато лицемерје неретко води ка најтежим гресима.
Лицемеран човек је неспособан и неспреман да своје лице, дакле – своје биће, пружи и окрене свецело, безрезервно, ка лицу другог. Увек прорачунато, увек мерено и „кројено“ према сопственој скривеној намери, његово лице је – безлична маска. Зато је лицемерје не само дволично већ, у својој удаљености од Онога у Чијој светлости видимо светлост, увек помрачено, тамно и потпуно безлично. Дволичност, коначно, води у безизлазност, јер сам носилац те маске кад-тад ће морати себи да постави питање: ко је он уствари?
Лицемерје, без сумње, своју храну тражи на њивама лажи.
Ава Доротеј, велики наставник духовног живота, говорио је да лаж није само и једино изговорена неистина, и да се, осим у речи, може лагати и мишљу, али и животом. Треба знати да ниједно зло, ниједна неистина, чак ни сам ђаво који је „отац лажи“, не могу преварити човека уколико не узму лик врлине. И Апостол Павле говори у Светом Писму да се „и сам ђаво претвара у анђела светлости (2Kор. 11,14).
Наш велики писац и мислилац Иво Андрић, човек сложеног живота али свакако богатог искуства написао је: „Kад видиш овако човека сувише сигурна у себе и у оно што каже, хитра и слатка на речи, који ти нуди што му не тражиш, одобрава што кажеш а остаје при ономе што је намислио, знај да је бестидник и бездушник, и клони га се колико можеш.“
Најочигледнија пројава лицемерја, не само у ово наше време већ и у сва времена, јесте људска склоност оговарању, тј. лажном сведочењу на ближње своје у њиховом одсуству.
То тако очигледно одсуство љубави помрачује и трује не само оне који то (не)дело творе, већ и оне који су пасивни слушаоци, који се ћутањем саглашавају и наслађују. И тада и тако страдају многи, и многи трпе штету.
Ова очигледна помраченост израз је једне суштинске духовне неслободе, јер слобода је својство личности, дакле својство онога ко своје лице огледа у лицу другога, јасно и искрено. Бежање од лица другога, тј. скривање од сопственог одраза на њему, пројављује велико духовно сиромаштво.
Човек који гази Лик Божији у ономе кога клевеће, увек је човек скучен и тескобан, затворен у сопственом малом свету самообмане; то је човек за кога Апостол Павле са правом каже: „Вама није тесно у нама, него вам је тесно у срцима вашим“ (2Kор. 6,12). То је човјек тужан и злокобно мрачан; то је биће без радости.
За онога ко лицемерно живи други је увек препрека, претња, опасност, а никада брат, никада саставни део његовог бића, никада сапутник и сапатник на путу спасења.
Такав у себи нема благодати Божије која нам даје живот, јер Бог је истина а лицемјерје је живот у лажи. Оно је духовни кукавичлук, који се скрива иза подозрења или ласкања. Оно је суштинско окретање леђа животу и одбијање да се живот прихвати као што јесте: сапостојање, сарадња, смирено свдочење Истине хођењем у светлости Лица Божијег а пре свега радост и нада на живот вечни.
Лицемерје, као зла и злокобна наклоност душе, за своје најубојитије оружје има управо реч људску. Оно што би требало да је орган словесности, боголикости, посебности човекове спрам све творевине, тако постаје орган и оруђе злобе, лукавства и сваке лажи. У Светом Писму стоји: „Ако неко у ријечи не гријеши, тај је савршен човјек, моћан је зауздати и све тијело“(Јак. 3,2). Заиста је језик „мала ватра, а како велике ствари запали“(Јак. 3,5). А још у старозаветно време, премудри цар Соломон је говорио: „Покривају непријатељство усне праве, а који износе оговарања најнеразумнији су. У многом причању нећеш избећи грех, а чувајући уста своја бићеш разуман“ (Прем. Сол. 10.гл.).
Лажљива уста и живот лицемеран огледало су унутрашње помрачености човјекове, јер уста увек говоре „од сувишка срца.“
Такав човјек показује дубоку подвојеност и разореност своје личности. Не може се сопствени идентитет градити на поништењу тј. негирању личности другога, а нарочито не на прљању лица другог. Напротив, други је темељ на коме тај идентитет треба градити. Време у коме живимо све отвореније пројављује очигледну девалвацију духовних и уопште животних вредности. Све чешће постављају се пред нас циљеви који то нипошто не би смели бити. Човек је све навикнутији да живи сам, немајући притом свест о томе да је такав живот – притајено лагано умирање. Дуго промовисани индивидуализам показује се као велики промашај, или као успешно изведен пројекат пун туге која води у смрт.
Потребно је оживети и непрекидно оживљавати у себи свест о томе да једино мерило нашег живота, делања и свих наших односа треба да је Христос, Kоји је Пут, Истина и Живот.
Побунити се против лажи у себи и око себе, и живјети и ходити у истини. Размислити о речима надахнутог јеванђелиста који говори: „Ако ли у светлости ходимо, као што је Он Сам у светлости, имамо заједницу једни са другима“ (Јн. 1,6-7). Једино тако, не заборављајући ову небопарну, громку реч Спаситељеву: „Чувајте се квасца фарисејског, а то је лицемерје“, можемо стећи наду да ће на нама, иако смо људи који у свету живе и греше, починути Цар Небесни, Утешитељ, Дух Истине Kоји ће нас очистити од сваке нечистоте и спасити душе наше.
Лицемерје је грех против истине и искрености и зато се увек скрива иза лажи или полуистина. Оно је грех људи који живе и делају иза леђа других, хранећи се клеветама, оговарањима и подозрењима. Зато оговарачи и клеветници никада не говоре лицем у лице, јер лице човека је – о томе смо већ говорили – увек суд нама и суд над нама.
„Чувајте се квасца фарисејскога, а то је лицемерје“ (Лк. 12,1), говорио је Господ својим ученицима. Јер „то мало квасца све тијесто укисели.“
Човек покретан лицемерјем увек се креће у мочварним и тамним дубинама људске природе, газећи тако достојанство и своје и других. Зато лицемерје неретко води ка најтежим гресима.
Лицемеран човек је неспособан и неспреман да своје лице, дакле – своје биће, пружи и окрене свецело, безрезервно, ка лицу другог. Увек прорачунато, увек мерено и „кројено“ према сопственој скривеној намери, његово лице је – безлична маска. Зато је лицемерје не само дволично већ, у својој удаљености од Онога у Чијој светлости видимо светлост, увек помрачено, тамно и потпуно безлично. Дволичност, коначно, води у безизлазност, јер сам носилац те маске кад-тад ће морати себи да постави питање: ко је он уствари?
Лицемерје, без сумње, своју храну тражи на њивама лажи.
Ава Доротеј, велики наставник духовног живота, говорио је да лаж није само и једино изговорена неистина, и да се, осим у речи, може лагати и мишљу, али и животом. Треба знати да ниједно зло, ниједна неистина, чак ни сам ђаво који је „отац лажи“, не могу преварити човека уколико не узму лик врлине. И Апостол Павле говори у Светом Писму да се „и сам ђаво претвара у анђела светлости (2Kор. 11,14).
Наш велики писац и мислилац Иво Андрић, човек сложеног живота али свакако богатог искуства написао је: „Kад видиш овако човека сувише сигурна у себе и у оно што каже, хитра и слатка на речи, који ти нуди што му не тражиш, одобрава што кажеш а остаје при ономе што је намислио, знај да је бестидник и бездушник, и клони га се колико можеш.“
Најочигледнија пројава лицемерја, не само у ово наше време већ и у сва времена, јесте људска склоност оговарању, тј. лажном сведочењу на ближње своје у њиховом одсуству.
Ова очигледна помраченост израз је једне суштинске духовне неслободе, јер слобода је својство личности, дакле својство онога ко своје лице огледа у лицу другога, јасно и искрено. Бежање од лица другога, тј. скривање од сопственог одраза на њему, пројављује велико духовно сиромаштво.
Човек који гази Лик Божији у ономе кога клевеће, увек је човек скучен и тескобан, затворен у сопственом малом свету самообмане; то је човек за кога Апостол Павле са правом каже: „Вама није тесно у нама, него вам је тесно у срцима вашим“ (2Kор. 6,12). То је човјек тужан и злокобно мрачан; то је биће без радости.
За онога ко лицемерно живи други је увек препрека, претња, опасност, а никада брат, никада саставни део његовог бића, никада сапутник и сапатник на путу спасења.
Такав у себи нема благодати Божије која нам даје живот, јер Бог је истина а лицемјерје је живот у лажи. Оно је духовни кукавичлук, који се скрива иза подозрења или ласкања. Оно је суштинско окретање леђа животу и одбијање да се живот прихвати као што јесте: сапостојање, сарадња, смирено свдочење Истине хођењем у светлости Лица Божијег а пре свега радост и нада на живот вечни.
Лицемерје, као зла и злокобна наклоност душе, за своје најубојитије оружје има управо реч људску. Оно што би требало да је орган словесности, боголикости, посебности човекове спрам све творевине, тако постаје орган и оруђе злобе, лукавства и сваке лажи. У Светом Писму стоји: „Ако неко у ријечи не гријеши, тај је савршен човјек, моћан је зауздати и све тијело“(Јак. 3,2). Заиста је језик „мала ватра, а како велике ствари запали“(Јак. 3,5). А још у старозаветно време, премудри цар Соломон је говорио: „Покривају непријатељство усне праве, а који износе оговарања најнеразумнији су. У многом причању нећеш избећи грех, а чувајући уста своја бићеш разуман“ (Прем. Сол. 10.гл.).
Лажљива уста и живот лицемеран огледало су унутрашње помрачености човјекове, јер уста увек говоре „од сувишка срца.“
Такав човјек показује дубоку подвојеност и разореност своје личности. Не може се сопствени идентитет градити на поништењу тј. негирању личности другога, а нарочито не на прљању лица другог. Напротив, други је темељ на коме тај идентитет треба градити. Време у коме живимо све отвореније пројављује очигледну девалвацију духовних и уопште животних вредности. Све чешће постављају се пред нас циљеви који то нипошто не би смели бити. Човек је све навикнутији да живи сам, немајући притом свест о томе да је такав живот – притајено лагано умирање. Дуго промовисани индивидуализам показује се као велики промашај, или као успешно изведен пројекат пун туге која води у смрт.
Потребно је оживети и непрекидно оживљавати у себи свест о томе да једино мерило нашег живота, делања и свих наших односа треба да је Христос, Kоји је Пут, Истина и Живот.
Побунити се против лажи у себи и око себе, и живјети и ходити у истини. Размислити о речима надахнутог јеванђелиста који говори: „Ако ли у светлости ходимо, као што је Он Сам у светлости, имамо заједницу једни са другима“ (Јн. 1,6-7). Једино тако, не заборављајући ову небопарну, громку реч Спаситељеву: „Чувајте се квасца фарисејског, а то је лицемерје“, можемо стећи наду да ће на нама, иако смо људи који у свету живе и греше, починути Цар Небесни, Утешитељ, Дух Истине Kоји ће нас очистити од сваке нечистоте и спасити душе наше.
Коментари
Постави коментар