Каријерно хришћанство

Од васкрсења Господа Исуса Христа, кроз историју Црква је увек била прогањана јер је својим бићем и својим животом сведочила једну другачију истину, једну другачију слику и свест о животу која се у многоме косила са погледима искључиво светских, материјалистички окренутих људи. Ово потврђује крв мученика који су пострадали тешком смрћу из љубави према Христу, према правди, према истини, разобличавајући и осветљавајући таму греха која је одувек обузимала свет. Хришћани су гоњени јер се нису предавали страстима као други, јер нису дозвољавали да грех управља њиховим срцем. Док би се други опијали и блудничили они би тиховали и постили, док би други били неверни они би остајали верни до смрти, док би други крали они би давали и оно мало што имају. Рђав човек би имајући такво сведочанство, не желећи да се мења као непокајани разбојник, устајао против хришћана.

У мрачно доба, непријатељ је један део Цркве успео да пороби и претвори у институцију која страхом успева да влада народом, при томе спуштајући се све више у домен овоземаљског и пролазног царства, занемарујући своју улогу утешитеља, учитеља и лекара. Након Велике шизме 1054. године, запад се полако али све више удаљава од оног Пута који је открио Христос, да би дошао до стања у којем је данас, преплављен лажним духовним учитељима и безбројем групација које себе називају црквама, насталих неуспелом реформацијом Римокатоличке цркве.

Узевши у обзир опште духовно стање модерног човека, које све више поприма карактеристике “ја” генерације о којој је још средином прошлог века говорио отац Серафим Роуз, те да је човек данас слободан да се изјасни онако како хоће у већем делу западног света, о коме се овде у многоме и говори, можемо приметити да дух света све више продире у Цркву, или бар, међу оне који себе називају хришћанима.

Како је говорио отац Серафим Роуз, када данашњи човек, део “ја” генерације покуша да упражњава религију, води духован живот, често не успева да погоди циљ, пада, греши, али често и креће на такав један пут из погрешних разлога. Хранећи сујету тиме што привидно постаје бољи од осталих, открива нека тајна знања, или као код неких - “духовне дарове”, он заправо све више тоне и затвара себи пут ка истинској духовности. На духовну науку гледа као и на све остало, као на нешто што може да “конзумира”, да искористи, да присвоји, исцеди до последње капи ради личне користи, ради личног напретка, не би ли се представио још бољим него што је већ умислио да јесте.

Један од таквих облика духовне обмане, јесте потреба данашњих хришћана да по сваку цену убеде друге у истинитост њиховог учења, исправност њихове заједнице и обавезно придобијање нових обраћеника, не би ли се они нашли заслужни за тако нешто. Ова појава, из личног искуства, карактеристичнија је за западне хришћане, посебно протестанте, који су првенствено мисионарски настројени, али верујем да је свако ко иде овим путем, прошао и пролази кроз слична искушења, и та обмана, та потреба да будемо заслужни за нешто, да уздигнемо себе толико високо да чак и Богу самом желимо да одузмемо заслугу за привођење себи још једне залутале овце, само потврђује духовно сиромаштво модерног човека. Онај коме је циљ овакво “остварење” свог ја, при томе не мислим на мисионаре којима је то позив, нарушавајући слободу другог бића агресивним наметањем својих религијских убеђења, одбија људе од Христа и обмањује себе да чини добро, не видећи самољубље као покретач. Такво стање може бити још и опасније, јер чинећи то у тајности, кроз молитву за ближњег, али вођену, не љубављу већ, опет, жељом за постизањем самољубивог циља, човек и не може да се истински радује обраћењу другог уколико он, у својој умишљености, својом молитвом, није директно заслужан за то. Зато бих овакав вид хришћанства назвао “каријерно” – када се изгуби циљ, који је Христос, и сједињење са Њим у љубави остави пострани, зарад “евангелизације” других, а да при томе, ни сами нисмо достигли савршенство. 

Истина је, да Бог комуницира са нама преко других људи, и некада и ми сами можда послужимо другоме и чак и усмеримо на пут спасења својим речима, делима, али врлина је у томе да се увек радујемо обраћењу грешника не обазирући се на то да ли смо и колико ми сами заслужни, сећајући се да смо за свог живота, док смо још били несавршени, својим ставовима вероватно много више људи отерали од Христа него њему приближили.

Истинска каријера не значи стицање користи, престижа или броја обраћених, већ бити спреман носити бремена ближњих, оних који не могу сами да их носе. “Бити свештеник који може да слуша исповести тежак је задатак за који је потребно пуно љубави и снаге; за то није довољно да се одслуша неколико семестара теологије” – Клаус Кенет.