Kако је Божији Промисао заправо уметност над уметностима! Само из тог разумског сагледавања, може се већ осетити тајна Божијег деловања. Како Он увек све прелепо уреди, тачно онако како треба у сваком моменту живота. У моментима кад се ''сложе коцкице'', кад све иде нестварно добро, Он то увек зачини неким искушењем, убаци нам у живот макар и најмањи проблем и потешкоћу. А онда, када нас муке потпуно обухвате, кад је само црнило око нас, тада тачно зна да убаци ону малу мрвицу светлости и радости за коју можемо да се ухватимо. Некад је прво, некад друго, а некад то расподели равномерно, све по Његовој савршеној процени.
Када би нам, као у првом случају само попустио радост, ми би заборавили и на Њега, али и на реалне тешкоће живота, које би нас касније дотукле ако би нас затекле неприпремљене и опуштене. У другом случају, допушта нам ту мрвицу радости како не би, по својој слабости, потпуно потонули у безнађе и очајање, како не би изгубили наду, и заборавили на то да Он управља свиме што нам се дешава. Од овог дуализма састављен је сваки човечији живот и Бог њиме савршено управља. Од њега је састављена свака животна прича сваког човека који је икада ходао и хода земљом. Има ли лепше уметности од ове креације!? Само код себе када ово сагледамо, већ осећамо сву Благодат и лепоту Његовог деловања, а тек када сагледамо то код осталих људи, и кроз читаву историју, какав је то осећај!
Сва човекова несрећа заправо и потиче из борбе са овим Промислом. Човек би желео само радост, што је и у складу са нашом (палом) природом. А Бог жели оно натприродно код нас. Зато осећај натприродног мира и лепоте у животу имамо само кад у потпуности прихватимо Промисао и предамо се Његовој вољи, благодаримо на радостима, али и на тешкоћама, јер и једно и друго је добро за нас. Ипак, човеку је јако тешко да прихвати и да се помири са тим да живот са собом носи тешкоћу, патњу, тугу, и да су нам оне корисне исто колико и радости, колико год нам не пријале. Ово неприхватање заправо и представља једну ограду коју човек себи поставља према Христу. Јер њега не можете доживети јурећи за срећом, већ прихватајући жртву. Али, људима не прија да то чују. Човек више воли слаткоречивост и финоћу, али Христос није слаткоречив (осим када из његовог учења не извлачимо само оно што нам се свиђа), већ је и сам говорио да нам ''не доноси мир, него мач''. Зато данас у свету више пролази слаткоречивост, која се често претвара у чисто лицемерје, док Христово учење или је скрајнуто или служи само као параван за такво лицемерје.
Људи истински желе спаситеља, али онаквог какви они сами процене да им треба. Људи воле ''спаситеље''! Тако је кроз целу историју. Али не Спаситеље као што је Христос, већ оне ''по својој мери'', који им обећавају оно што сами процене да им треба а не оно што им је заиста на корист. Зато човечанство тако страда. Зато што између Спаситеља и ''спаситеља'' увек бира ове друге. Били они религијске вође, идеолози, философи или политичари. Многи од њих говоре у име Христа, као ''Велики Инквизитор'', али баш себе проглашавају за оне који полажу пуномоће на Његову Вољу. Ови други стварају своје системе, који повлађују људској палој природи уместо да се против ње боре. Неки дају решења и идеје иза којих се просечан човек лепо заклони, и тим обманама се брани од истинског промишљања о својој егзистенцији. Смисао му је дала нека идеологија, иза које се крије сваки пут кад га продрмају животне недаће. Они који верују у идеологије, клоне се суштинских питања, и нападају већ пројектоване циљеве, давајући тако себи привид смисла и борбе. Неки једноставно обећавају људској палој природи оно што она жели, чак и када се прикривају иза Христовог учења. Они из њега ваде оно што људи воле да чују, а ово друго прећуткују. Манипулишу људском вером у чуда, везујући их тиме за себе као личност, уместо за Христа, јер Христос је ''тамо негде'' а он је ту и кроз њега су чуда могућа.
Свака ''спаситељска'' делатност, била она остварена кроз метафизику или чисту политику, увек се на крају испостави као непотпуна. Јер ни један политичар не може да створи рај на земљи, ни један идеолог никад није остварио свој идеал (што је често и добро по човечанство), а ни једно чудо, колико год било реално или умишљено, не може да задовољи палу људску природу, којој увек треба још. Вера у ''спаситеље'' не тражи напор и жртву, зато и јесте тако привлачна. Али зато по правилу завршава - разочарењем. Вера у Христа Спаситеља није лака, веровати у Њега значи жртву и подвиг, али зато она даје оно најважније - Смисао. Она вас не заварава. Христос није био слаткоречив. ''Спаситељи'' јесу. Зато су ''спаситељи'' пролазни, а Христос је Вечност.
Када би нам, као у првом случају само попустио радост, ми би заборавили и на Њега, али и на реалне тешкоће живота, које би нас касније дотукле ако би нас затекле неприпремљене и опуштене. У другом случају, допушта нам ту мрвицу радости како не би, по својој слабости, потпуно потонули у безнађе и очајање, како не би изгубили наду, и заборавили на то да Он управља свиме што нам се дешава. Од овог дуализма састављен је сваки човечији живот и Бог њиме савршено управља. Од њега је састављена свака животна прича сваког човека који је икада ходао и хода земљом. Има ли лепше уметности од ове креације!? Само код себе када ово сагледамо, већ осећамо сву Благодат и лепоту Његовог деловања, а тек када сагледамо то код осталих људи, и кроз читаву историју, какав је то осећај!
Сва човекова несрећа заправо и потиче из борбе са овим Промислом. Човек би желео само радост, што је и у складу са нашом (палом) природом. А Бог жели оно натприродно код нас. Зато осећај натприродног мира и лепоте у животу имамо само кад у потпуности прихватимо Промисао и предамо се Његовој вољи, благодаримо на радостима, али и на тешкоћама, јер и једно и друго је добро за нас. Ипак, човеку је јако тешко да прихвати и да се помири са тим да живот са собом носи тешкоћу, патњу, тугу, и да су нам оне корисне исто колико и радости, колико год нам не пријале. Ово неприхватање заправо и представља једну ограду коју човек себи поставља према Христу. Јер њега не можете доживети јурећи за срећом, већ прихватајући жртву. Али, људима не прија да то чују. Човек више воли слаткоречивост и финоћу, али Христос није слаткоречив (осим када из његовог учења не извлачимо само оно што нам се свиђа), већ је и сам говорио да нам ''не доноси мир, него мач''. Зато данас у свету више пролази слаткоречивост, која се често претвара у чисто лицемерје, док Христово учење или је скрајнуто или служи само као параван за такво лицемерје.
Људи истински желе спаситеља, али онаквог какви они сами процене да им треба. Људи воле ''спаситеље''! Тако је кроз целу историју. Али не Спаситеље као што је Христос, већ оне ''по својој мери'', који им обећавају оно што сами процене да им треба а не оно што им је заиста на корист. Зато човечанство тако страда. Зато што између Спаситеља и ''спаситеља'' увек бира ове друге. Били они религијске вође, идеолози, философи или политичари. Многи од њих говоре у име Христа, као ''Велики Инквизитор'', али баш себе проглашавају за оне који полажу пуномоће на Његову Вољу. Ови други стварају своје системе, који повлађују људској палој природи уместо да се против ње боре. Неки дају решења и идеје иза којих се просечан човек лепо заклони, и тим обманама се брани од истинског промишљања о својој егзистенцији. Смисао му је дала нека идеологија, иза које се крије сваки пут кад га продрмају животне недаће. Они који верују у идеологије, клоне се суштинских питања, и нападају већ пројектоване циљеве, давајући тако себи привид смисла и борбе. Неки једноставно обећавају људској палој природи оно што она жели, чак и када се прикривају иза Христовог учења. Они из њега ваде оно што људи воле да чују, а ово друго прећуткују. Манипулишу људском вером у чуда, везујући их тиме за себе као личност, уместо за Христа, јер Христос је ''тамо негде'' а он је ту и кроз њега су чуда могућа.
Свака ''спаситељска'' делатност, била она остварена кроз метафизику или чисту политику, увек се на крају испостави као непотпуна. Јер ни један политичар не може да створи рај на земљи, ни један идеолог никад није остварио свој идеал (што је често и добро по човечанство), а ни једно чудо, колико год било реално или умишљено, не може да задовољи палу људску природу, којој увек треба још. Вера у ''спаситеље'' не тражи напор и жртву, зато и јесте тако привлачна. Али зато по правилу завршава - разочарењем. Вера у Христа Спаситеља није лака, веровати у Њега значи жртву и подвиг, али зато она даје оно најважније - Смисао. Она вас не заварава. Христос није био слаткоречив. ''Спаситељи'' јесу. Зато су ''спаситељи'' пролазни, а Христос је Вечност.
Коментари
Постави коментар