СМРТ СВЕТУ – Последња истинска побуна

У мору текстова који су се у последње време појавили, а у вези са блаженом кончином великог оца нашег Атанасија Херцеговачког, одлучио сам да и ја придонесем једно необично искуство са њим које се збило у Америци. Догађај о коме желим да посведочим могли бисмо назвати случајним, или просто обичним, но за мене је овај догађај у сјећању ипак остао сасвим необичан, и чудесан, какав је био и наш блаженопочивши Владика. Наиме, било је то у мјесецу фебруару 2016. године. На челу са Владиком Максимом организовали смо први институт Светог Севастијана  и Мардарија  за свештенике из Америке у граду Финиксу,  у држави Аризони. Било је природно да први гост-предавач на новооснованом институту буде управо Владика Атанасије. Уједно, то је био и његов последњи долазак у Америку.  Будући да смо имали слободног времена, дан прије почетка Института одлучисмо да Владику Атанасија поведемо до оближњег градића Седоне. Седона је живописно мјесто у пустињи Аризоне, недалеко од Финикса, и п...

На самом почетку желимо да истакнемо да текст није фанатистичка критика саме технологије, већ намера да се подигне свест о њеним штетним и погубним странама које човека терају у духовну а неретко и физичку смрт. Све што нас тера у зависност је лоше и треба да избегавамо или се сасвим од тога удаљимо. Сведоци смо да млади данас сувише времена проводе пред компјутером/телефоном и то махом није реч о креативном раду, већ о видео игрицама. Проблем су сувише насилне игрице. Донекле је сасвим разумљиво да децу, нарочито тинејџерског узраста, привлаче насилне и мрачне теме јер узрастају и тек се заиста упознају са тим светом, па им је донекле табу тема и желе да „чачкају“, при том испитујући сами себе. Чак ни то не мора бити штетно ако је у нормалној дози и ако пре тога не постоји велики расцеп између реалности и количине насиља игрице с једне, и узраста детета са друге стране. Рецимо, никако један седмогодишњак не би смео да игра игрицу где је реално приказано сурово насиље. Мада је реа...

 ''Јел сте сви стигли? Нико није ухапшен? Можемо да почнемо Литургију!'' - ове речи свештеника на почетку Литургије као да су изговорене у Римском Царству. Или под турском окупацијом. Или за време комунизма. Не, ово су речи изговорене априла 2020. године, у једном малом сеоском храму у Србији. Познати смо као народ кратког памћења. Зато данас, док се припремамо за сутрашњу прославу Васкрсења Господњег, присетимо се на кратко Васкрса прошле године. У животима нас, релативно малађих генерација Православаца, а и код оних мало старијих који су у веру ушли са падом комунизма, десило се нешто о чему смо до тада само читали, неретко сматрали да је то ствар ранијих времена - Црква је била забрањена! Оваква констатација звучи бомабастично и преувеличано, али када се сагледа из перспективе црквеног живота, ми смо тог пролећа претходне године први пут проживели својеврсни прогон од стране света. Навикнути, и донекле размажени, претходним стањем, ми који живимо црквено често смо д...

На данашњи дан пре тачно двадесет година, на Васкрс 15. априла 2001. године, објављен је први православни рок албум на српском језику. Свакако да је пре овог албума било и других пројеката које смо махом споменули у тексту „ православни рокенрол “ на нашем сајту, али су Песме биле први тематски рок албум потпуно посвећен православној хришћанској духовности. Ово је био искорак не само за домаћи рокенрол, већ и за православну Цркву уопште. На албуму је учествовала различита група аутора и извођача који су се окупили око идејног творца, тадашњег јеромонаха а данас епископа пакрачко-славонског г. Јована (Ћулибрка).  Учешће у пројекту узели су бендови Партибрејкерс, ДСТ, 357, Darkwood Dub, Милош Велимир Буца, Горан Трајкоски (еx Мизар, Анастасија), Горан Марић (ex Бјесови) и многи други... Никада раније, а богами ни касније, није запамћено да је сама Црква иницирала снимање једног рок албума. И у том смислу Песме су биле и остале авангардно стваралаштво домаће уметности. Продуцент албу...

Отац Јован Рапајић, један од најистакнутијих теолога у Богомољачком покрету, често је полемисао у православној штампи тог времена о разним црквеним темама, од којих су многе актуелне и данас. Ово је један одговор заговорницима црквеног реформаторства, које је и данас као и тада, присутно у нашој Цркви. ''Нама су непотребне реформе из простог разлога што немамо шта реформисати. Шта да се реформише, кад је све деформисано? Реформа већ претпоставља постојање извесне форме. А постоје ли облици православног и еванђелског код нас? И где су? И колико их је? Много паганског у нашем народу, много староадамског у нашој Цркви. Мало православствености, црквености, Еванђеља. Треба прво постати православан, христоносан. Треба прво уобличити - формирати - чисту православну мисао, чисти православни дух. Све снаге Православља пробудити, дати им замаха, узлета, раста. Тад - шта тад? Тад ће се тек увидети да је Православље дело Вечнога и да је прече Православље формирати него реформирати... Жалос...

Свети Патрик (источно: Патрикије), просветитељ Ирске, рођен је око 390. у знаменитој романизованој и хришћанској породици британских Келта. Најпре се звао Магон. Као шеснестогодишњег младића, отимају га приликом једног пљачкашког упада на британску обалу ирски пирати и одводе га на своје острво где га продају у ропство. У ропству се потпуно посветио Богу, молитви и подвизавању. После шест година робовања успео је да побегне и пређе у Галију. Тамо је боравио неко време, када је по једном чудесном виђењу позван је у Ирску која још није била сва крштена да дође и исповеда веру Христову, и почне проповедати у овој до тада незнабожачкој земљи. Тамо је стигао 432. године као епископ, и одмах почео да обраћа Ирце у Господа Христа. Проповедао је са великим успехом, чинећи чудеса и утољавајући духовну жеђ келтског становништва јеванђеоским поукама. Када је стигао у област Таре, престонице ирских краљева, краљ Лојгуир, који је био незнабожац, решио је да га убије. Претходно је са собом повео д...

И љубав према уметности – филмовима и музици, пре свега рокенролу, као и велика унутрашња топлина и незлобивост, упечатљиве су особине новог патријарха, прича нам новинар Александар Гајшек који је био сведок да су рокери код Порфирија у Ковиљ стизали и у пет ујутру. Наш саговорник напомиње да је често са патријархом, осим теолошких, водио и разговоре о уметности и култури. Као човек који има искрену потребу за уметношћу, не треба се зачудити ако патријарха Порфирија будемо видели на позоришним или биоскопским представама, додаје Гајшек. Рокенрол и филмови, позориште и вера Упечатљив део дружења са патријархом било је и гледање уметничких филмова, било у манастиру Ковиљ или у Загребу, где је било претходно патријархово седиште као митрополита загребачко-љубљанског. Гајшек напомиње да је и музика једна од љубави српског патријарха. „Већ је свима јасно и препознатљиво колико су рокери били везани и стекли дубоке пријатељске и духовне везе са патријархом Порфиријем јер су управо ...