СМРТ СВЕТУ – Последња истинска побуна

Погрешна представа о појединим појмовима у Хришћанству, попут греха, казне, спасења душе, може бити велика препрека ка разумевању суштине вере, те тако онима који нису у вери стварати одбојност према Хришћанству, а са друге стране, верницима изазивати тугу, очајање или стагнацију у духовном животу, поткрадајући тако све оне дивне плодове вере. Данас је, чини се, Хришћанство представљено као једна морална тамница која поробљава младог човека тешким оковима стриктних правила и забрана, бранећи му сваки вид забаве и уживања. Бог је представљен као тиранин који те чека на крају живота, како би ти оштро пресудио и за најмањи преступ и послао у пакао на вечне муке, а грех је све оно што делује забавно и примамљиво а Црква оштро забрањује. Kоме, дакле, треба такав Бог, таква Црква и такво оптерећење? Јасно је, никоме!

Недавно је кружио снимак обреновачких сатаниста који су изговарајући мантре жртвовали пса. Да ствар буде бизарнија, свој злодело преносили су уживо са свог фејсбук профила. Сећам се речи свог друга од пре пар година који је рекао да верује у Бога, али да ђаволи и слично не постоје. Морамо бити свесни да је Нечастиви данас веома запослен и присутан у разним формама ‒ нити оре нити копа, већ вреба своју прилику. Своје слуге најпре тражи међу лабилним и различито исфрустрираним особама. Као истинска антитеза томе, јесте отац Исаија из манастира Илиње, који брине о напуштеним животињама.

Често се данас може чути став да је хришћанско мучеништво ствар прошлости, да су приче о мученицима за Христа мистичне и романтичне легенде, и да тога у овим временима нема. Они који мало боље познају ситуацију склони су да ублаже ту тврдњу, за њих мучеништво постоји само на појединим, ратом захваћеним подручјима, или у диктаторским државама. Да ли је овакво размишљање тачно? Да ли у овим временима заиста нико не страда за Христа?

Ово је сведочанство једног Словенца, бившег римокатолика, о његовом спознавању православне вере и начина на који је до ње дошао. То је управо оно што је срж Православља –не теорија, ни обичаји или форма, већ искуство, доживљај Божијег присуства које потпуно преобрати остатак човековог живота.

У претпразништву Божића, и јеку црквене кризе у Украјини, милитанти Десног сектора организују акцију врбовања верујућих у новоформирану „Цркву Украјине“. Ово се може упоредити са било којим другим, како домаћим тако и страним, крајње десничарским и псеудо патриотским организацијама који су позвани да расправљају и „бране“ веру, а да не познају бар основе исте. Са друге стране ово је сјајан пример, како и на који начин им се треба одупрети.

„ Белопаланачка црква је доста суморно здање, ни у ком случају другачије од типичне, и углавном ружне, балканске богомоље. Улазећи у њу кроз ниску четвртасту порту, украшену покретним таблама на којима су портрети тугаљивих приказа светитеља и анђела у византијском стилу, неопходно је да одмах на почетку напипате правац, пошто је главни део цркве у мраку. Само црвена, као крв, пригушена светлост указује са бројних њишућих лампи иза позлаћеног паравана иконостаса где се брод завршава, а светилиште почиње. Али, када се очи навикну на овакву тмину, могу се уочити слаби одрази сребрних икона које представљају нашег Господа, Пресвету Девицу Мајку и свеце, који висе са иконостаса...

Млад човек је сит и здрав, али осећа муку и тугу. Млад човек је лепо обучен и солидно је образован, али у његовим очима има толико бола да га је страшно и погледати. Шта је то? Какве су то нове невоље? Да ли то значи да „бесни од масних колача“ или је у питању нешто друго? То је управо нешто друго што доказује да збир ситости помножене здравим и мирним животом није срећа. Срећа није исто што и ситост, а понекад је с њом у супротности.