Пређи на главни садржај

Божић за време Великог рата у записима ирског путописца

Белопаланачка црква је доста суморно здање, ни у ком случају другачије од типичне, и углавном ружне, балканске богомоље. Улазећи у њу кроз ниску четвртасту порту, украшену покретним таблама на којима су портрети тугаљивих приказа светитеља и анђела у византијском стилу, неопходно је да одмах на почетку напипате правац, пошто је главни део цркве у мраку. Само црвена, као крв, пригушена светлост указује са бројних њишућих лампи иза позлаћеног паравана иконостаса где се брод завршава, а светилиште почиње. Али, када се очи навикну на овакву тмину, могу се уочити слаби одрази сребрних икона које представљају нашег Господа, Пресвету Девицу Мајку и свеце, који висе са иконостаса...

Атмосфера је тескобна и тешка од мириса тамјана, лука и масних овчијих кожуха. Нема седишта, па верници стоје, раме уз раме у збијеној маси чекајући стрпљиво да Лигургија почне. Упркос мраку, није тешко видети да су лица верника врло побожна, врло срећна, врло заинтересована. Сви одједном из хора, места које личи на галерију у облику кутије на истуреном делу брода према олтару, поју прве ноте једне од најдревнијих српских, можда чак и свесловенских молитви, која је очувала изузетну једноставност кроз страховите, сурове векове верских сукоба. И некако, својом једноставношћу, ова молитва одводи мисли и срце уназад у време кад ни источни ни западни обред није постојао, дакле, када су преци ових људи, макар званично, престали да поштују силе природе, узевши за свога Бога рибара из Галилеје, чије јеванђеље су научили онако како су га чули од Господа:

Слава теби, Господе!
Певајте, верни!
Јер је Христос данас рођен,
И у скромне јасле положен,
Во вијек и вијекова
Христос је од Дјеве рођен!

Звучни гласови, без пратње, певаше у пискавом јединству уз облике тамјана који се користио, да цитирам православног катихету – ''да покаже вернима да, као што тамјан увек гори у кадионици и уздиже се слатким мирисом навише, тако и њихове молитве, увек непрестане у жару срца наде, вере и љубави преба Вечном Богу увек допру до трона Господа Бога.'' Док последњи тонови полувеселог, полумеланхоличног појања замиру у тишини, отварају се врата иконостаса и бујица светлости растерује таму...

Тишина је непрекинута, атмосфера је пуна емоција. Ови сељани воле и диве се свом свештенику; зар он нема права да захтева покору и приврженост? Зар није пре нешто мање од годину дана дошао међу њих и постао војник Крста? Није ли држао са њима корак на дугим маршевима, из ноћи у ноћ, кроз бришуће мећаве? Зар није са српским војником ишао до капија самог пакла и тамо помогао носећи Свети Крст у борби са Полумесецом?Није ли помагао рањенима и тешио оне на самрти када је био под најжешћом паљбом? Није ли куражио слабе, хвалио храбре; штедео ли је своје слабе удове или тражио награду за своје службе? Не – свеко ће рећи и одговорити – не, и тако између ''малог оца'' и његове деце постоји то савршено разумевање које је рођено из заједничке љубави и заједничке жртве. Читав призор или тачније, дух читавог призора припада не тим садашњим материјалистичким годинама, већ временима ранијих очева. Апсолутно нема назнака модернизацији. Овде се човек враћа у прве векове, и искрено, ватрено Христово учење у свој својој примитивној чистоти обузима све...

Скоро цело здање окружено је магловитим, ковитлајућим облацима тамјана, док људи у маси, побожни и очигледно неуморни, и даље стоје збијени и болно ослоњени једни на друге. Сваки врат истегнут је да види на тренутак свете шљаштеће симболе. Ту и тамо побожност се манифестује кроз страствено крштавање и поздраве, али данас нема места за изнуреност пред којом се обично попусти у понављањима током Литургије.

Са благосиљањем се церемонија приближила крају и, док појци певају гласну, веселу химну, свештеник се враћа кроз врата светилишта и спушта у дворану цркве, како би се поздравио са својим верницима понаособ... Један по један у колони, сви присутни иступају напред и савијају се да пољубе руку свештенику и за сваког понаособ он има присан очински поздрав и благослов. И када је последња баба благосиљана, а најбезнадежније лице се разведрило, и када се врата затворе за погрбљеном старом фигуром, када последњи пар стопала у опанцима оде, у додиру са нестварним или нечим невидљивим, неописивим нечим, за шта свет не зна те стога и не мари, човек излази напоље и одлази на улицу.

На чистини испред цркве чини се да се сав сеоски живаљ из округа скупио, те се још живописнија сцена тешко може замислити. Бука попут зујања роја пчела чује се издалека и изблиза. Народно весеље људи, њихова прелепа одећа, спремни осмеси, живахни осмеси и чаробност празника врло су очигледни...

(...)

Под у Генчићевом домаћинству почишћен је од сламе на којој се прошле ноћи вечерало, те је постављен дуг сто због вечере. Прасе, окружено рузмарином, већ је испечено и окреће се тако да отвара апетит. Иако су у дневним обедима сељани изузетно штедљиви, на дан празника они спремају гозбе без осврта на трошкове и дуго време проводе у њима... Мало треба српском народу да заигра и запева. Обилан оброк, сунчано време, топла ватра, друштво неког сличног, то је све што траже. Ове људине овде седе, са оружијем накострешеним о појасевима, са бебама на својим коленима, опслуживани од својих жена смирених лица, равнодушни, а вероватно и неуки о свету ван овог њиховог. Њихова способност да одбране ове границе од спољних непријатеља је, вероватно, једина брига у њиховим срцима. Али тевтонски Продор на исток, све чешћи окршаји оружијем, нису им кварили расположење. ''Ако нас ови народи не би дирали све док не дођу до наших поља, ако би развили наше фабрике и железницу, ако буду престали да прогоне наш род који живи ван наших граница, били бисмо најсрећнији народ на свету. Чули смо од оних који су путовали далеко како је тежак живот у другој земљи. Чули смо како неколицина влада, док су други, за мале плате, приморани да им буду робови. Али овде у Србији ми не знамо ништа о тим стварима. Не морамо да се свађамо око малих плата, јер свако од нас живи са својом породицимa на свом имању и не требају нам слуге јер сами вршимо радове. Ни један човек, чак ни сам краљ, не би се усудио да узме од нас, чак и да смо у дуговима до гуше, наше имање, домове, алaт. Има ли онда разлога да завидимо некоме? Реците нам?''

И док се звезде појављују једна по једна на плавом, мрачном небу, породица се поново окупља, гости намерници долазе тражећи гостољубље, на шта Милош одговара: ''Вољно брате, и радо уђи! Добра ти дошлица''. Сместа се двојица слепих гуслара појавише, пар високих, црнооких момака, који су носили на себи одвратно прљаве овчије обуке. Али колико год гуслари изгледали неугледно, свуда су примани као почасни гости...

Нико не може да осуђује Србе за неумереност. У обичним условима хладна вода и млеко су њихова омиљена пића, и треба много пуних пехара домаћег киселог вина да ускомеша чак и најслабију главу. Али на дане празника слободно се точи ракија и посматра се као на непоштовање манира ако се не пије колико и сви остали пију, те чаше морају да се испуне на сваку нову песму, плес или застајкивање у разговору...

И звезде су, све до једне нестале. Пурпурно небо је постало облачно, ноћ је врло мрачна, а бесни ветар ковитла снажно иње у лица одлазећих гостију. Котрља се звук грома, за којим следи бљесак муње који сместа осветли покривене врхове великих планина.
'Богами, богами, ово је зла ноћ, зима ће бити дуга, али што мора да буде – биће. Слава Богу!'

Извор: Глас Епархије Нишке

Коментари

Најчитанији текстови

Ијан Кертис (Џои Дивижн) - Бескрај говори

"Терет који носим, и поред унутрашњег склада, прихватам као проклетство, несрећну погодбу..." Већина људи зна како је тешко носити у себи бол због нечега. Свако је носи на свој начин и на различите начине се бори са њом. Ретко ко на крају из те борбе изађе као победник. Како је онда тешко носити у себи бол целог света? Како је то када вашој личној патњи додате патњу сваког појединца на свету, када вашој личној борби додате борбу неког клинца са улице, деца из прихватилишта, радника треће смене, проститутке, затвореника... Како је када вас поред личне немоћи да утичете на свој живота разара и немоћ да утичете на свет за који видите да ''у злу лежи''? Како је када фанатично тражите љубав у свету из кога је она протерана? Такав је био Ијан Кертис. Тако је настао ''Џои Дивижн''.

Како је будиста постао светогорац

На мом последњем путовању на Свету Гору срео сам искушеника- монаха из Кине.  Уствари, он ме је изненадио својим присуством. Православна раса (мантија прим. прир.) на кинеском човеку? Донекле сам се изненадио. Никада ово нисам видео раније изблиза, само у мисионарским сликама. Зар наследник велике културне традиције да прихвати Хришћанство? Моји пријатељи и ја радознало смо га питали о томе.

Андреј Тарковски - Борба за духовност у уметности

Aндреј Тарковски није најпознатији светски редитељ. Његови филмови не рекламирају се на великим билбордима, не најављују се данима и не приказују у ударним терминима на ТВ каналима. Његови филмови не служе да се опустите, уз храну и пиће убијете пар сати, насмејете се и забавите. Они нису храна за потрошачку културу данашњег друштва. Тарковски је остао становник Зоне из ''Сталкера'', зоне у коју се данас све више људи боји да уђе, јер им је светско шаренило и гламур много примамљивије. Филмови Андреја Тарковског не служе да на два сата заборавите на свет око себе, већ напротив, да преиспитате себе и сврху свог постојања.

Култура тетовирања у Православљу

Наше истраживање је покушај да се одговори на тему која заокупља све већу пажњу свих верника, а које неће садржати пристрасне и непоткрепљене закључке, што махом јесте случај. Намера овог чланка није ни промоција нити позив на неодмерено и непромишљено тетовирање (које овде треба да нађе своје утемељење). Наше мишљење не претендује да буде једино меродавно, али јесте сведочанство да православље није изолован случај када говоримо о култури тетовирања.

Мистични мотиви у песмама ВИС Идола

За време СФРЈ, у домаћим књижарама могла се наћи литература од римокатоличког мистицизма па све до далекоисточних философија и религија. За православну мисао, није било места. Разлог јасан, највећи конститутивни народ   требало је разграничити и поделити у сваком смислу, а православље је (бар традиционално) било већински вероисповедање у Срба. Отуда и пројекат Македонске Православне Цркве, црногорске нације, покрајинских граница из 1974. Управо у једној таквој атмосфери 1982. излази албум ВИС Идола под називом „Одбрана и последњи дани“, као својеврсна контрамера и истинска побуна.