Овај догађај догодио се у шестом веку након Христовог Рођења
у Палестини. Записао га је свети Јован Мосх између много других приповести и
изрека православних монаха које је чуо својим ушима.
Једном приликом су код старог монаха-пустињака дошли разбојници
и рекли: „Узећемо ти све из келије“. Он је одговорио: „Узмите, децо, све што
вам је потребно“. Они су покупили скоро све из келије и отишли. Међутим, нису
пронашли скривену кесу са новцем. Узевши је, старац је потрчао за њима вичући:
„Дечице! Заборавили сте ово! Узмите!“ Запрепастивши се, разбојници не само да
нису узели кесу, већ су вратили и оно што су узели, говорећи један другом:
„Заиста, ово је Божији човек“.
Стари монах није читао проповеди својим непозваним
гостима, није их прекоревао, претио, наговарао – шта је утицало на разбојнике
да тако промене своје мишљење и исправе оно што су учинили? Они су у старцу
видели другачијег човека – човека Божијег.
Само човек који је богат Богом може да буде слободан од
привезаности за имовину и новац који су поробили људски род. Само човек,
укорењен у Богу, може тако непоколебљиво да сачува у души спокој и добродушност
када му се очигледно наноси зло. Међутим, више од свега, дотакла их је љубав
старца према њима – само човек који је постао сличан Богу може да осећа такву
љубав према незнанцима који су дошли да га опљачкају, да њихову корист искрено
поставља изнад своје. Другим речима,
разбојници су видели човека у коме су речи Јеванђеља постале дело. То што се
догодило не би могло да се деси да се за тог монаха вера ограничавала обредима,
списком правила и лепим речима о Богу – без стварног искуства живота у Христу.
Такве људе у Православној Цркви зову Светим Оцима. Православна
Црква се током две хиљаде година бринула да, без измена, сачува Истину добијену
од Апостола и искуство живог заједништва са Богом. Зато је Православна Црква и
могла духовно да роди мноштво светитеља који су били носиоци тог искуства
рајског живота већ на земљи.
Коментари
Постави коментар