Пређи на главни садржај

Како је пустињак преобратио разбојнике

Овај догађај догодио се у шестом веку након Христовог Рођења у Палестини. Записао га је свети Јован Мосх између много других приповести и изрека православних монаха које је чуо својим ушима.

Једном приликом су код старог монаха-пустињака дошли разбојници и рекли: „Узећемо ти све из келије“. Он је одговорио: „Узмите, децо, све што вам је потребно“. Они су покупили скоро све из келије и отишли. Међутим, нису пронашли скривену кесу са новцем. Узевши је, старац је потрчао за њима вичући: „Дечице! Заборавили сте ово! Узмите!“ Запрепастивши се, разбојници не само да нису узели кесу, већ су вратили и оно што су узели, говорећи један другом: „Заиста, ово је Божији човек“.
Стари монах није читао проповеди својим непозваним гостима, није их прекоревао, претио, наговарао – шта је утицало на разбојнике да тако промене своје мишљење и исправе оно што су учинили? Они су у старцу видели другачијег човека – човека Божијег.

Само човек који је богат Богом може да буде слободан од привезаности за имовину и новац који су поробили људски род. Само човек, укорењен у Богу, може тако непоколебљиво да сачува у души спокој и добродушност када му се очигледно наноси зло. Међутим, више од свега, дотакла их је љубав старца према њима – само човек који је постао сличан Богу може да осећа такву љубав према незнанцима који су дошли да га опљачкају, да њихову корист искрено поставља изнад своје.  Другим речима, разбојници су видели човека у коме су речи Јеванђеља постале дело. То што се догодило не би могло да се деси да се за тог монаха вера ограничавала обредима, списком правила и лепим речима о Богу – без стварног искуства живота у Христу.
Такве људе у Православној Цркви зову Светим Оцима. Православна Црква се током две хиљаде година бринула да, без измена, сачува Истину добијену од Апостола и искуство живог заједништва са Богом. Зато је Православна Црква и могла духовно да роди мноштво светитеља који су били носиоци тог искуства рајског живота већ на земљи.

Отац Георгије Максимов – 300 изрека подвижника Православне Цркве

Коментари

Најчитанији текстови

Ијан Кертис (Џои Дивижн) - Бескрај говори

"Терет који носим, и поред унутрашњег склада, прихватам као проклетство, несрећну погодбу..." Већина људи зна како је тешко носити у себи бол због нечега. Свако је носи на свој начин и на различите начине се бори са њом. Ретко ко на крају из те борбе изађе као победник. Како је онда тешко носити у себи бол целог света? Како је то када вашој личној патњи додате патњу сваког појединца на свету, када вашој личној борби додате борбу неког клинца са улице, деца из прихватилишта, радника треће смене, проститутке, затвореника... Како је када вас поред личне немоћи да утичете на свој живота разара и немоћ да утичете на свет за који видите да ''у злу лежи''? Како је када фанатично тражите љубав у свету из кога је она протерана? Такав је био Ијан Кертис. Тако је настао ''Џои Дивижн''.

Како је будиста постао светогорац

На мом последњем путовању на Свету Гору срео сам искушеника- монаха из Кине.  Уствари, он ме је изненадио својим присуством. Православна раса (мантија прим. прир.) на кинеском човеку? Донекле сам се изненадио. Никада ово нисам видео раније изблиза, само у мисионарским сликама. Зар наследник велике културне традиције да прихвати Хришћанство? Моји пријатељи и ја радознало смо га питали о томе.

Андреј Тарковски - Борба за духовност у уметности

Aндреј Тарковски није најпознатији светски редитељ. Његови филмови не рекламирају се на великим билбордима, не најављују се данима и не приказују у ударним терминима на ТВ каналима. Његови филмови не служе да се опустите, уз храну и пиће убијете пар сати, насмејете се и забавите. Они нису храна за потрошачку културу данашњег друштва. Тарковски је остао становник Зоне из ''Сталкера'', зоне у коју се данас све више људи боји да уђе, јер им је светско шаренило и гламур много примамљивије. Филмови Андреја Тарковског не служе да на два сата заборавите на свет око себе, већ напротив, да преиспитате себе и сврху свог постојања.

Култура тетовирања у Православљу

Наше истраживање је покушај да се одговори на тему која заокупља све већу пажњу свих верника, а које неће садржати пристрасне и непоткрепљене закључке, што махом јесте случај. Намера овог чланка није ни промоција нити позив на неодмерено и непромишљено тетовирање (које овде треба да нађе своје утемељење). Наше мишљење не претендује да буде једино меродавно, али јесте сведочанство да православље није изолован случај када говоримо о култури тетовирања.

Мистични мотиви у песмама ВИС Идола

За време СФРЈ, у домаћим књижарама могла се наћи литература од римокатоличког мистицизма па све до далекоисточних философија и религија. За православну мисао, није било места. Разлог јасан, највећи конститутивни народ   требало је разграничити и поделити у сваком смислу, а православље је (бар традиционално) било већински вероисповедање у Срба. Отуда и пројекат Македонске Православне Цркве, црногорске нације, покрајинских граница из 1974. Управо у једној таквој атмосфери 1982. излази албум ВИС Идола под називом „Одбрана и последњи дани“, као својеврсна контрамера и истинска побуна.