Сведочанство православног Словенца

Ово је сведочанство једног Словенца, бившег римокатолика, о његовом спознавању православне вере и начина на који је до ње дошао. То је управо оно што је срж Православља –не теорија, ни обичаји или форма, већ искуство, доживљај Божијег присуства које потпуно преобрати остатак човековог живота.

„Одгајан сам у духу традиционалне римокатоличке духовности. Пошто су велика већина Словенаца екуменисти, тако бијах и ја одгајан у духу поштовања према православнима, сматрајући их браћом у Христу и практично „равноправним“ са римокатолицима. Међутим, прво што је у одређеној мјери пореметило мој поглед на православље било је сазнање о Благодатном огњу, то јест о његовом чудесном силаску у Јерусалиму, у Христовом гробу на Велику суботу сваке године. О томе ме обавијестила моја мајка, нашавши на јутјубу снимак овог догађаја, додајући притом како православнима ово представља, из године у годину, потврду како се и даље налазе на правом путу. У првом тренутку ово ми је представљало коначну потврду истинитости и благодатности право-славља, а затим појавиле су се мисли: „како је могуће и зашто нам свих ових година нико није рекао за ово величанствено чудо?; како то да је примање Благодатног огња ексклузивна домена православних?; ако православни посједују тако големо нешто као потврду, која је наша, томе слична, упоредива потврда, гдје смо ми у свему томе?“ Но, те су мисли послије одређеног времена полако ишчезле и нијесам више толико размишљао о томе.

Неколико мјесеци послије тога назвао ме једног дана један пријатељ и упитао ме би ли хтио да идем са њим у посјету манастиру Острог у Црној Гори. Знао сам како се ради о врло познатом и значајном православном ходочасничком мјесту и одмах сам приволио. У Острогу смо се задржали два дана, ноћили у конаку, присуствовали Светој литургији и вечерњој служби. Ту сам се осјећао на један сасвим нови начин – тешко је то ријечима описати; као да сам дошао кући, у духовном смислу, у нешто исконско, осјећао сам се безбједно и заштићено као никад прије тога. И дубоки мир. Посјетили смо и једног старијег игумана недалеко од Будве, који ми се јако дојмио. Вратио сам се кући пун нечега новог и са великом жељом за даљим упознавањем православног хришћанства. Тешко је рећи шта је у раздобљу које је слиједило било кључни фактор, али бих издвојио: „Избави нас од лукавога – Како се сачувати од духовне обмане“ (књига коју сам купио у Острогу); акатисте које сам почео да читам; предавања о. Арсенија Јовановића на јутјубу, а затим и о. Рафаила Бољевића и о. Јоила Булатовића; дјела Светитеља Игњатија Брјанчанинова, Теофана Затворника, Јована Кронштатског, а поготово дјело „Православна црква и екуменизам“ Аве Јустина Ћелијског; затим дјела о. Серафима Роуза, о. Данила Сисојева, Рафаила Карелина, Георгија Максимова, мисијонарских блогова „ПМЦ о. Данил Сисојев“ и „Упознај православље“, те врло отрјезњујуће, смијело и недвосмислено указивање једне дјевојке на једном форуму кад сам изражавао колебљиве и неспојиве замисли. Она ме је и упознала са радом о. Рафаила Бољевића.

Упоредо са упознавањем православља расло је и моје уважавање, дивљење и захвалност према српском народу, а на којег сам почео да гледам као на истински алат Божије милости, као на народ који је с великим жртвама непоколебљиво сачувао Истину за све остале на овим просторима, па тако и за мене самог. У том свјетлу, на посве нови начин, почео сам сагледавати и неке догађаје, како из историје, тако и из садашње збиље овог народа. Све вријеме истраживања и проучавања Вјере упорно, до задњег даха, покушавао сам да одбраним римокатолицизам, да га ипак некако оправдам, да останем у њему, да сва та нова сазнања, спознаје и доживљаје некако спојим са њим. Међутим, стигао је дан кад ми је једноставно постало јасно како је Православна црква та иста и једина Црква Христова, а да је ван ње нема, и како се ту налази права духовност, а тамо прелестна, те је стога неопходно да примим Свету тајну крштења, уколико желим да закорачам на пут сједињавања са Господом, без чега нема спасења и вјечнога живота. Један ме је пријатељ покушавао одвратити од тога, плашећи ме клеветама о православним Србима у тој општини – како се ради о српској мафији којима вјера служи као маска, како је то један затворени српски клан, итд. Није ме све то оставило равнодушним али је све оно што сам сазнао и доживио било јаче од те неизвјесности, па и неке врсте страха шта ће бити, како ће ме примити као Словенца... Скупио сам храбрости, позвао свештеника најближе парохије СПЦ, отишао тамо на Свету литургију на Цвети, а послије литургије на Велики четвртак лично сам се упознао са свештеником, испричао му накратко о свему и изразио своју жељу. И свештеник и вјерници толико су ме лијепо примили и прихватили да ми је лакнуло у потпуности. Свету тајну крштења примио сам на дан прослављања Св. Јована Богослова (21.5, односно 8.5), који ћу касније прослављати као своју крсну славу. За крсно кумство замолио сам једног другара, рођеног у Словенији, али родом из Републике Српске, са којим сам се спријатељио око годину дана прије тога, и он је одмах прихватио. За неколико мјесеци крстила се и моја мајка, са којом сам све ово вријеме водио многе разговоре на ову тему. И сам бијах изненађен колико се лако и природно одвијало то усађивање нове духовности и општег погледа на живот и свијет око себе, као да је то одувијек било дио мене, само што бијеше прекривено наслагом. Сав ми је овај пут у великој мјери олакшала и чињеница како сам много прије тога, годинама уназад, савладао и језик и ћирилично писмо јер ме је то јако интересовало, могу рећи како ми је то био хоби. Кад сам касније читао у дјелу о. Данила Сисојева „Ван Цркве нема спасења“ како Бог увијек открива себе онима који га искрено траже, између осталог и на начин да им живот среди на начин који им омогућује, олакша да Га спознају, разумио сам и то своје претходно занимање за српски језик и писмо као дио Божијег промисла јер вјерујем у оно: 'ко вјерује у случајност, не вјерује у Бога'.“

Извор: часопис Идентитет