Пређи на главни садржај

Православни у Виници против Десног сектора: „Не знаш ни Оче наш, али си ипак дошао да одлучујеш о црквеним питањима?“

У претпразништву Божића, и јеку црквене кризе у Украјини, милитанти Десног сектора организују акцију врбовања верујућих у новоформирану „Цркву Украјине“. Ово се може упоредити са било којим другим, како домаћим тако и страним, крајње десничарским и псеудо патриотским организацијама који су позвани да расправљају и „бране“ веру, а да не познају бар основе исте. Са друге стране ово је сјајан пример, како и на који начин им се треба одупрети.

У видео снимку се види део разговора између свештенства и лаика виницке епархије каноске УПЦ са представницима Десног сектора током њихове акције „Пређите у Православну Цркву Украјине“ (парасинагога која је недавно добила томос Цариградске патријаршије прим. прев.).
Они који су дошли да убеђују православне вернике да пређу у новоформирану ПЦУ нису знали ни Символ вере али ни Оче наш, па чак ни да их прочитају.

На питање да ли као крштени бар носи крстић око врата, учесник акције одговара: „Ја идем у свој храм“. Како се испоставило борац за неканонску цркву чак и не носи крст. Објашњава да га је оставио код куће.

Треба истаћи да је ово само део њихових акција спроведених широм Украјине, у којима се позива да се напусти „окупаторска“ Црква.

Желимо да сваки православни верник пређе у Православну Цркву Украјине и оживи национални идентитет. Московска Црква присиљава Украјинце да сумњају у своју независност и снагу, али сада је дошло време да мирно пређу у ПЦУ, саопштили су чланови Десног сектора.

Акције организоване под слоганима Избаци окупаторе у мантијама (укр. Геть загарбників у рясах) и Црква-окупатор, у којима су дељени леци против канонске Цркве нису имале пуно успеха.

Нажалост ови млади људи само су део машинерије, ловаца на људске душе, и наша је дужност да се молимо за њих. И да исто тако будемо спремни да у свом дворишту, смирено и одговорно, бранимо границе Цркве.

Извор: www.stalkerzone.org

Коментари

Најчитанији текстови

Ијан Кертис (Џои Дивижн) - Бескрај говори

"Терет који носим, и поред унутрашњег склада, прихватам као проклетство, несрећну погодбу..." Већина људи зна како је тешко носити у себи бол због нечега. Свако је носи на свој начин и на различите начине се бори са њом. Ретко ко на крају из те борбе изађе као победник. Како је онда тешко носити у себи бол целог света? Како је то када вашој личној патњи додате патњу сваког појединца на свету, када вашој личној борби додате борбу неког клинца са улице, деца из прихватилишта, радника треће смене, проститутке, затвореника... Како је када вас поред личне немоћи да утичете на свој живота разара и немоћ да утичете на свет за који видите да ''у злу лежи''? Како је када фанатично тражите љубав у свету из кога је она протерана? Такав је био Ијан Кертис. Тако је настао ''Џои Дивижн''.

Како је будиста постао светогорац

На мом последњем путовању на Свету Гору срео сам искушеника- монаха из Кине.  Уствари, он ме је изненадио својим присуством. Православна раса (мантија прим. прир.) на кинеском човеку? Донекле сам се изненадио. Никада ово нисам видео раније изблиза, само у мисионарским сликама. Зар наследник велике културне традиције да прихвати Хришћанство? Моји пријатељи и ја радознало смо га питали о томе.

Андреј Тарковски - Борба за духовност у уметности

Aндреј Тарковски није најпознатији светски редитељ. Његови филмови не рекламирају се на великим билбордима, не најављују се данима и не приказују у ударним терминима на ТВ каналима. Његови филмови не служе да се опустите, уз храну и пиће убијете пар сати, насмејете се и забавите. Они нису храна за потрошачку културу данашњег друштва. Тарковски је остао становник Зоне из ''Сталкера'', зоне у коју се данас све више људи боји да уђе, јер им је светско шаренило и гламур много примамљивије. Филмови Андреја Тарковског не служе да на два сата заборавите на свет око себе, већ напротив, да преиспитате себе и сврху свог постојања.

Култура тетовирања у Православљу

Наше истраживање је покушај да се одговори на тему која заокупља све већу пажњу свих верника, а које неће садржати пристрасне и непоткрепљене закључке, што махом јесте случај. Намера овог чланка није ни промоција нити позив на неодмерено и непромишљено тетовирање (које овде треба да нађе своје утемељење). Наше мишљење не претендује да буде једино меродавно, али јесте сведочанство да православље није изолован случај када говоримо о култури тетовирања.

Мистични мотиви у песмама ВИС Идола

За време СФРЈ, у домаћим књижарама могла се наћи литература од римокатоличког мистицизма па све до далекоисточних философија и религија. За православну мисао, није било места. Разлог јасан, највећи конститутивни народ   требало је разграничити и поделити у сваком смислу, а православље је (бар традиционално) било већински вероисповедање у Срба. Отуда и пројекат Македонске Православне Цркве, црногорске нације, покрајинских граница из 1974. Управо у једној таквој атмосфери 1982. излази албум ВИС Идола под називом „Одбрана и последњи дани“, као својеврсна контрамера и истинска побуна.