Дан заљубљених – Помен мученику или комерцијализација љубави

У времену када „цивилизованим“ друштвом доминирају антипразници, водећу улогу преузима тзв. Дан заљубљених. Да ли се заиста ради о искреној прослави љубави или комерцијалном помодарству?

Као и већина датума, и овај је сведен на куповање скупих/подразумеваних поклона. Све супротно рачуна се као заосталост, неуспех. Од када су топла реч, мали гест љубави или одвојено време изашли из конкуренције? И када је наступио тренутак да се поклона сетимо само на одређени датум? Ни Спаситеља не прослављамо само на Божић/Васкрс, већ Га се сећамо и прослављамо свакога дана. Ипак, најстрашније, јесте да се Дан бесмислених реклама, извештачених изјава љубави и шаблон дарова изједнчава и тиме изругава са великом Тајном љубави – хришћанског брака.

Како се ипак не ради само о локалном помодарству (видела жаба...) и глобалном материјализму, треба обратити пажњу на име и порекло празника. Оно што се код нас одомаћило као Дан заљубљених, изворно је Дан Светог Валентина (St. Valentine's day). Сагледавши све наведено у вези са начином прославе и његовом иконографијом, да ли се заиста ради о Валентиновом дану или Дану поклона, Дану комерцијалне љубави? Светитељ тек у имену, далеко од молитвеног помена, и духовне везе што је услов како би један дан био празник.

Такође, свети свештеномученик Валентин у Православној цркви прославља се 12. августа (30. јула) док је 14. фебруар посвећен његовом савременику малоазијском светитељу, светом Трифуну, који пострада за Христа 250. године Господње. Стога, празнична атмосфера на дан сећања на мученика (у оба случаја, јер је и свети Валентин пострадао за Христа), једнако је неумесна колико и прослављање „Нове године“ у време Божићног поста, када се човек духом и телом уздржава и што достојније припрема за празник Рождества Христовог.

Ако говоримо о пореклу Дана заљубљених, за св. Валентина Римокатоличка црква говори да је венчавао хришћанске парове средином 3. века, што је тада било забрањено, као и остали молитвени обреди хришћана, и да је то био повод за његов излазак на суд и погубљење. Одатле и он као заштитник парова. Ипак, права истина крије се у христијанизацији паганских празника плодности (хеленско-римских).

Adam Elsheimer (1578-1610) – The Lupercalian Festival in Rome

У Античком Риму од 13. до 15. фебруара одржавале су се Луперкалије у част бога плодности Луперкуса (изображаван као полу човек-полу јарац). Према митологији Луперкус (или Фаун) је помагао вучици да одгаја Ромула и Рема, одатле су и Луперкалије биле празник важан за породиље. На почетку фестивала, свештеници Луперци, окупљали су се у пећини за коју се сматрало да је у њој вучица Реа бринула о Ромулу и Рему. Свештеник би жртвовао јариће и псе. Затим би их одрали и огрнути њиховом кожом трчали улицама благо ударајући жене штаповима које су то са радошћу дочекивале, верујући да ће их то учинити плоднима у наредној години. Касније у току дана, све младе жене стављале су папириће са својим именима у једну урну. Градски младићи би затим извлачили имена из урне и са извученом изабраницом оргијали током светковине. Често су се ти парови касније и венчавали.

Интересантно је да су пандани Луперкусу код Грка бог Пан (којег хришћани неретко изједначавају са Нечастивим) а код Семита Вал. Пагански бог Вал, представља само друго име за Неврода (Нимрода), који беше праунук Ноја, унук Хама, моћан владар и бунтовник према Богу кога Свето Писмо назива „силним ловцем“, (1. Мојс. 10:9). Почетак његове владавине везује се за град Вавилон и за изградњу Вавилонске куле – симбола отпадништва од Бога.

Време хуманизма и ренесансе, односно, епоха у коjoj је дошло до поновног интересовања за античку паганску цивилизацију, овај разблудни пагански обичај поново враћа својим коренима, само овај пут у виду „заљубљености“ и потрошачког друштва, сходно садашњем духу времена који од вајкада само длаку мења али суштину никад.

На крају, српски језик дивно указује да уколико је одређени дан некоме или нечему (п)освећен, тим мора бити и освећен. Ако сагледамо све чему су антипразници посвећени, јасно ћемо увидети колико су освећени, тј. колико су празни...

Ипак, важно је да се нашим не учестовањем не гордимо јер не постајемо бољи од других (од оне „заљубљене“ браће). Гордост је далеко већи грех него слабост према шареним лажама овога света. Исправљајући себе, исправљамо и друге око нас.

Житије:

Свети Трифун рођен је у селу Кампсади у Фригији у Малој Азији као дете сиромашних родитеља, те је од малена чувао гуске. Необично благе нарави, побожан и моралног владања, честит душом и телом, удостојен је од детињства благодати Божије, те је имао моћ да исцељује болесне, лечи стоку и изгони зле духове. Тако је излечио од душевне болести Гордијану, кћерку римског цара Гордијана III (царовао од 238.-244. године Г.). За време потоњег, христоборног цара Деција Тројана, који је жестоко гонио хришћане, изведен је пред суд у Никеји. Подносећи мучења с великом радошћу, говораше: „О кад бих се могао удостојити, да огњем и мукама скончам за име Исуса Христа Господа и Бога мога!“ После страховитих патњи, посечен је мачем, и предаде душу Творцу своме 14. фебруара 250. године. По сопственој жељи изреченој у визији једном од мештана, његово тело пренешено је у његово родно село, и сахрањено где је некада чувао гуске.

Свети мучениче Трифуне, моли Бога за нас!