Бог живи за тебе и кадa ти не живиш за њега

Одрастао сам у породици где је комунизам узео свој данак. Као дете нисам имао прилике да спознам реч Христову, већ се све сводило на рад, дисциплину и новац. Како сам одрастао, у породици су кренуле свађе између оца и мајке. Кад сам имао 4 године развели су се, и ту је био почетак моје депресије. Годинама сам плакао зато што отац не живи више са нама и што у мојој породици нема љубави. 

Једне зимске ноћи, пред Божић, отац је дошао у посету. Све је било другачије, осетила се породична љубав, сви смо били срећни, све до једног момента. Ја сам изашао изван куће, чуо сам нешто у дворишту и гледао сам око себе. Напољу сам провео неко време док су за то време отац и мајка били у кући. После неког времена отац је изашао да ме тражи али уместо да ме дозове он је одлучио да ми се прикаде иза леђа и да ме уплаши. Тада сам од страха изгубио говор. Био сам нем 3 године. Годинама сам ишао по клиникама и учио да говорим и упоредо ишао у школу. Школовање је било јако тешко и напороно, професори и другови нису имали толеранције за мој проблем. Друштво ме је одбацивало и вређало и никад нисам могао да успоставим контакт са њима. Са 12 година сам се потпуно повукао у себе и почео да се бавим ''ПЦ гејминг''-ом. Уз ''ПЦ гејминг'' сам спознао и "агресивнију" музику (хеви метал, панк, итд.). Са својих 17 година упознао сам једног момка који ме је прихатио и са којим сам могао да разговарам без обзира на моју ману. Увек ме је слушао колико год то било тешко за мене и дуготрајно за њега. Са својих 17 година сам први пут изашао у град и спознао социјални живот. Како сам кренуо да комуницирам са новим људима, тако се и говор побољшавао. Ту се створила мала групица људи са којима сам се дружио. Кренули смо активно да посећујемо концерте, да путујемо, дружимо али и да конзумирамо алкохол и марихуану. Имао сам дугу офарбану косу, носио мартинке, мајице бендова... Желео сам да будем другачији, посебан, да прикријем своју ману. Месеци су пролазили, концерти су се низали један за другим. Сваки дан је био журка, говор је био све бољи и бољи, пороци су били све већи и јачи. Отуђио сам се од породице, живео сам на улици, сваки дан сам конзумирао алкохол и марихуану. Тад сам мислио да је све то нормално, али нисам ни знао у шта сам се уплео. Осим хеви метал и панк концерата, кренуо сам на ''рејв'' журке, почео да конзумирам екстазије и још многе психоактивне супстанце.

Једне суботе сам изашао са друштвом у оближње место и те ноћи сам упознао два момка који су били скроз другачији од мене. Те сам ноћи први пут озбиљније чуо о Исусу Христу, целу ноћ сам провео са њима и слушао их, поклонили су ми Библију. Полако сам кренуо да је читам, али се нисам озбиљно посветио, само ми је било занимљиво. Некад сам узимао Библију кад се нисам добро осећао и читао је. Временом ми је Хришћанство постајало занимљиво, купио сам неколико књига, добио сам крст од пријатеља. Осећао сам се пријатно кад читам књиге, иако тада још нисам ништа знао о молитви, посту, причешћу итд. Често сам конзумирао наркотике и православне књиге, али што сам дубље ишао у Православље, мени је било све горе. Осећао сам немир, бес, мржњу према другима и мржњу према себи. Једне недеље после бурне суботе сам се пробудио рано и осетио такав бес према Богу. Опсовао сам на сав глас: "Бежи од мене, ти си лаж, остави ме на миру, желим да живим без тебе, нек је проклет дан кад сам чуо за тебе". Узео све књиге и крстић и кренуо да их бацим у поток близу моје куће. Али на путу сам одлучио да све бацим у једну малу шуму.

Прошло је доста времена а ја сам живео без Бога. Упознао сам будизам и приближио му се. За то време, конзумирање наркотика се повећало. Кренуо сам да медитирам, читам књиге о будизму... Мислио сам да сам нашао себе у Будином учењу. Прошло је више од осам месеци како сам се ја посветио будизму, све док једног јутра случајно нисам нашао стари молитвеник у кући и прочитао Исусову молитву. Сузе су кренуле саме од себе, осетио сам благодат Божију, али ја нисам ни знао шта је то. Рекао сам сам себи: "Мораш наћи свој крст што си бацио". Кренуо сам у потрагу за својим крстом, отишао до шуме, разбацивао лишће... Сузе су кренуле: "Где си? Желим да те нађем", говорио сам на глас. После неког времена клекнуо сам, погледао у небо и рекао: "Боже, верујем ти, помози ми, желим свој крст, опрости ми!". Погледао доле и видео црвени конац у блату, извукао га и нашао свој крст. Већу срећу у животу нисам осетио. Кад сам повратио свој крст, покушавао сам да се вратим на прави пут. Кренуо сам у цркву, ипак, не толико често. Ту сам упознао нове људе, "Христове људе". Нисам веровао колико је ту љубави, све је живо и са много мање мржње него у свету у ком сам ја живео.

Мој живот у Христу је почео да живи, али моја мржња према себи и наркоманија се није смањила, само је расла. Одлучио сам да упишем факултет, да превазиђем моје комплексе и мане и да променим себи живот. Кад сам се преселио, упознао сам једног момка који је често посећивао цркву која је била недалеко од мог стана. Било око 4 послеподне, ја сам био пијан у свом стану и заспао сам, после пола сата сна зазвонио ми је телефон. Видим тај пријатељ ме зове: "Хоћеш ли са мном на вечерњу Литургију?" питао ме је. "Али пијан сам, срамота ме је да идем". Ипак преломим у себи да одем. Литургија је трајала око 20 минута а ја сам се отрезнио, упознао дивног свештеника који је осетио да сам узео алкохол али није ми замерио. Полако сам се придружио заједници, упознао сам живот Христове заједнице и ишао на Литургије са љубављу. Сваки сам дан тих 18 часова ишчекивао као дете кад чека поклон.

Дани су текли, факултет је почео, али ја нисам могао да учим. Сваки дан сам пио и узимао наркотике. Једне ноћи сам био много љут на себе. Говорио сам себи: ''Ниси ти вредан ни секудне живота, не знам ни зашто ми је Бог дао све ово", окренуо број телефона и наручио од дилера хероин. После неколико дана свакодневног узимања хероина потрошио сам сав новац за кирију и схватио да не могу кући то да кажем, и одлучио сам да се убијем. Последње паре сам потрошио на алкохол, таблете и хероин. Узео сам литар жестине, таблете за смирење и 3 пакета хероина. Онесвестио сам се, али ипак, Бог је хтео другачије. Ја сам се пробудио после много сати и успео сам да позовем хитну помоћ. Ту сам испричао све. Ставили су ме на психијтриско лечење, отац је када је чуо све рекао да ме се одриче и мени се цео свет срушио. Само су ми Бог и мајка пружили руку. Тих месец дана лечења је био јако тежак период. Једне ноћи ми је било досадно, узео сам папир и оловку и кренуо да цртам да убијем време, руке су ми саме нацртале православни крст. Ушао је медицински брат у собу, ја сам се тргао и сакрио цртеж у џеп. Отишао сам до прозора, ту сам провео више од 2 сата. Молио сам се за спасење људи са којима сам делио собу (сви смо били у једној соби). Чуо сам како је почела вечера, узео сам цртеж и рекао: "Боже, спаси их а ја ти долазим чим изађем" и бацио цртеж кроз прозор. Изашао сам са психијатрије и чим сам пуштен отишао сам до свештеника и све испричао. "Оче, ја после овог не видим други пут осим монаштва, ја сам само у Христовој кући сигуран". Отац се само насмешио и загрлио ме. Сузе су текле, нисам могао да дођем до ваздуха колико сам плакао. Тог дана сам видео Бога и осетио благодат Божију. Отац је звао манастир и причао са игуманом да одем на неко време и видим како је.

Али наравно, ђаво је увек присутан, лекари су погрешили лекове и мене су свакодневно опседале мисли: "Умри, ниси ти вредан живота, шта ћеш ти у манастиру." И једне ноћи ђаво је узео свој данак и ја сам себи исекао вене. Био сам јако слаб и видео сам излаз само у смрти. Али опет Бог је хтео другачије. Те ноћи кад сам учинио то нисам закључао врата тоалета и мајка ме је нашла онесвешћеног у последњи час. Завршио сам опет на психијатирском лечењу, али једна дивна ствар у свему томе - сви пацијенти за које сам се молио били су пуштени својим кућама. И поред несвестице које сам имао због губитка крви и поспаности због јаких лекова, сваки дан сам проводио у молитви за све људе са којима делим собу. После неког времена пуштен сам кући, јављам мом свештенику шта је било. Рекао ми је: "Дете моје само полако, проведи овај период уз породицу, било им је тешко као и теби. Биће времена за манастир, та врата су ти увек отворена". Време је пролазило, ја сам се опорављао, почео сам да комуницирам са породицом. Нисам знао да имам тако дивне људе око мене, који су увек били уз мене, само што сам их ја одбијао годинама.

Дошао је коначно и дан кад сам крочио у манастир.  Пут је био напоран и дуг, али нисам хтео да одустанем. Кад сам стигао, један монах ме је дочекао са пуно љубави, одвео до келије у којој сам био сам, рекао кад су службе и отишао. Спуштам свој кофер и остављам све ствари, лежем на кревет, погледам у икону Исуса Христа  на зиду и осећам мир. Прилегао сам мало, и у полу сну чујем - "Добродошао кући". Тргнем се да погледам око себе ко је рекао, и видим стварно да сам дошао кући. Насмејан и пуног срца љубави отишао сам на службу. Тад сам схватио да све ове године тражим тај мир, где смо сви браћа и сестре, без обзира ко је какав и одакле је. Где смо сви различити и исти. И да уз Христа никад ниси сам и да увек неко живи за тебе и ако ти не живиш за њега.