Срби и Death To The World - Манастир Св. Германа Аљаског

Много више од заједничке вере спаја нас са изворним Death To The World. Манастир Св. Германа, место где је зачета идеја и часопис, од 2000. налази под јурисдикцијом Српске Православне Цркве. Такође, данашњи уредници, млади православци из Калифорније, раде са благословом епископа западноамеричког Максима (Васиљевића). Стога није случајно да је Смрт Свету прва верзија Death To The World-a на неком другом језику. Прича коју вам доносимо је путопис који открива колико тога заједничког имамо са далеким дивљинама Америке...

Као народ, не пониремо довољно дубоко у себе. Не користимо оно најбоље што имамо и често се одричемо оног највреднијег што нам је дато. Кроз историју јуримо за разноразним идеологијама и странпутицама при томе заборављајући своју православну веру и тражимо спасење тамо где га нема.

Нама Србима Православље је дато рођењем и ту је увек пред нама. И ваљда зато најчешће нисмо ни свесни коликом духовном богатству смо изложени и колико неки други људи морају да трагају да би уз велике тешкоће пронашли оно што је нама пред очима.

Емигрирајући, нисам ни слутио на којим ћу све местима наићи на славу српског имена. А понајмање да ћу било шта српско пронаћи у дивљим планинама северне Калифорније где најчешће осим неописивих природних лепота и индијанских резервата нема пуно чега.

А онда сам чуо за манастир Светог Германа Аљаског који је од 2000. године под окривљем Српске Православне Цркве. И зато решавам да се из Сан Франциска упутим у место звано Платина, удаљено неких четири сата вожње, у чијој се близини налази овај манастир.

После добијања од главног пута крећем да се пењем уз планине чија ми лепота одузима дах. Дуж пута река а на све стране ранчеви, коњи, приватни поседи и нетакнута природа. И док се возим кроз ова калифорнијска беспућа чија лепота почиње да боли, осећам се и радосно и тужно, а највише узбуђено што ћу у овој удаљености наићи на нешто српско.

Платина је мало место са нешто мање од две стотине становника. Има једну зграду која је све, и бензинска пумпа, и ресторан, и пошта и продавница. Ту застајем да предахнем и сазнајем да су становници овог месташца јако завхални манастиру јер захваљујући њему још увек имају своју пошту. Наиме, главни поштански промет одвија се управо захваљујући православним књигама које монаси свакодневно шаљу купцима, јер се у оквиру манастира налази и издавачка кућа St. Herman Press.

Даље настављам блатњавим путем кроз још веће планинске кршеве. Уз пут ме прати богати животињски свет, пут претрчавају срндаћи, зечеви, веверице... И онда после получасовне вожње кроз шуму видим крст и на крају се појављује манстир.

А манастир је право чудо. Основао га је 1967. године отац Серафим Роуз, најзначајнији амерички православни писац и преводиоц који се, од како се 1948. године упокојио, у многим црквама сматра светитељем иако још увек није званично канонизован. У манастиру живи петнајестак монаха, углавном Американаца и сви се они подвизавају и спасавају у астмосфери достојној средњевековних светитеља. Манастир има мали агрегат преко кога добија нешто струје и бунар са чесмом на пумпање одакле добија воду, али текуће воде и редовног напајања струјом нема.

Улазим у главну цркву и бивам истински дирнут, јер ту је и нешто моје. Ту су иконе Светога Саве, Светога кнеза Лазара и Светог Рафаила Шишатовачког. А онда наилазим на још једно духовно изненађење. У склопу велике главне цркве налази се и једна посебна капела посвећена Вааламским монасима у којој се одвија богослужење неколико пута годишње. Манстир има јаку и нераскидиву везу са чувеним руским Вааламским манастиром. Само име добио је по руском светитељу Светом Герману Аљаском који води порекло из Вааламском манастира. Свети Герман је са још неколицином монаха био један од првих мисионара у Аљасци још давне 1973. у време када је Аљаска била руска територија и ту је својим примером и богоугодним животом превео у Православље бројне Алеутске Индијанце. Ту се, у капели, чувају и реликвије донешене из Вааламског манастира као и двадесетак честица моштију најпознатијих православних светитеља.

У манастирској порти налази се још једна мања капела, посвећена руској царској породици Романових. Богослужења се одвијају неколико пута годишње, а црква је украшена иконама и сликама светог руског цара Николаја и царске породице.

Ту у дворишту је и гроб оца Серафима Роуза на коме се неколико пута годишње служи литургија под ведрим небом. Управо он ће уз благослов Светог Јована Шангајског (Св. Јован Максимовић, епископ Шангаја, Западне Европе и Сан Франциска иначе потиче из Украјине из породице српског порекла) 1967. године купити земљиште и започети изградњу манастира у коме ће се 1970. године и замонашити. У скоромној колиби коју монаси и данас чувају онаквом какву ју је он оставио преводио је православну литературу, написао бројне књиге а основао је и штампарију у оквиру манастира из које се и сам манастир издржавао. Књиге се данас штампају у модерној штампарији а стара је још увек ту и доступна је посетиоцима.

На крају улазим у манастирску књижару. И опет ми заигра срце. Ту су и српске књиге преведене на енглески језик. Одмах уочавам књгу о манастиру Острог као и превод чувене књиге старца Тадеја, "Какве су ти мисли такав ти је и живот" а љубазни монах Мојсије поклања ми једну копију ове књиге.

Келија оца Серафима Роуза

Данас овај манастир посећују многи. Неки из радозналости, неки да би пронашли утеху и помоћ, често тражећи спас од разних болести зависности и других зала овога света. Монаси развијају добре односе и са локалним Америчким Индијанцима који често долазе на богослужења. А ја одлазим из светиње срећан, али у исто време и дубоко дирнут знањем да се тако далеко од куће у овим планинама на месту на коме најмање очекујем налази и нешто моје.

Писао: Предраг Рудовић

Извор: www.nedeljnik.rs