"Ви сте светлост свету; не може
се град сакрити кад на гори стоји.
Нити се ужиже светиљка и меће под суд него на
свећњак, те светли свима који су у кући.
Тако да се светли светлост ваша пред људима, да
виде ваша добра дела и прославе Оца вашeга који је на небесима."
Господ
никада не напушта своје слуге и не дозвољава да се подвизи учињени у Његово име
забораве. У смутним и тешким временима најлакше је подлећи искушењима и оправдати
своје слабости, али управо у таквим околностима они најхрабрији добијају прилику
да се докажу. Ово је прича о проти Милораду Голијану, човеку о коме се мало зна,
а чија прича у мору лоших примера сија као злато и доказује да бити прави Србин
значи само једно - ићи Светосавским путем. Ово је прича о човеку који је проглашен
за издајника, протеран из своје цркве и свог места, само зато што није заборавио
шта заиста значи бити Православни Хришћанин, у временима у којима су то многи заборављали.
Милорад
Голијан одрастао је у месту Жеравице, у данашњој БиХ. Још као млад интересовао
се за књигу, што га је касније кроз проучавање психологије и пре свега
Достојевског, девело до Православља. Његова животна драма ипак почиње доста
касније, у последњој деценији прошлог века. Рат и распад државе дочекују га на
положају свештеника у месту Власеници, до тада мирном мултиетничком месту, које
су сачињавали Срби и Муслимани. Новонастала ратна атмосфера донела је мржњу и
често из људи вадила само најгоре.
''Најтеже године живота, драматичне и горке године,
десиле су се у Власеници, где је 1992. године почео рат у којем сам се нашао
као у мутном вртлогу. Слике су ми још у сећању. Када је сва та војска пролазила
градом у пијанству, вици и пуцњави, врло брзо сам у разговору с њима схватио да
је ауторитет, који сам изграђивао претходних година радећи у том граду као
свештеник, пољуљан већ у првим данима рата.''
Прота
Голијан се трудио да својим деловањем што више живота спаси и извуче из ратног
вихора. Многима је саветовао да напусте Власеницу када би увидео да им се приближава
опасност, а једно време је провео и на самом фронту, пружајући речи утехе
рањеницима. Ипак, оно што је преломило живот овог свештеника био је догађај из
1992. године.
Тог
јутра, прота је примио позив од двојице имама, који су му рекли да су сакривени
у подруму џамије. Није превише размишљао, у мантији је отишао до џамије, извео
их из ње и одвео до председника општине, са молбом да их изведе из града на
сигурно.
''Он нас је веома хладно примио и није нас чак
понудио ни да седнемо. Тражио сам пропуснице за ову двојицу и он је то одбио,
рекавши да су они непријатељи и да су радили за Ислам и Муслимане. Када нас је
отпустио и када смо изашли на улицу, одмах су наишла полицијска кола и ова два
човека одвезли су у СУП. Кренуо сам за њима и у СУП-у сам поново рекао да сам ту
двојицу људи узео на образ и реч, и да све што ураде њима, слободно могу да
ураде и мени, ја се од њих одвајати нећу. Преговори и разговори су трајали цео
дан, и на крају је један од њих добио пропусницу да оде за Кладањ, а други је
пуштен да оде у своје село.''
Када
се вратио из Кладања, прота Милорад дочекан је као – издајник.
''Након повратка у Власеницу, понашање људи се
променило. Комшије су прелазиле на другу страну улице када ме виде. Пљували ме,
псовали. Једна жена, коју сам знао из виђења, назвала ме издајником уз низ
погрдних речи. „Док Срби гину, ти спасаваш Муслимане“, говорила је.''
Увреде
и понижавања доживљавао је на сваком кораку. Ускоро, оптужбе на његов рачун
стигле су и до владике Качавенде, па је прота Милорад протеран из Власенице.
Тешка срца напустио је место у коме је годинама уназад служио Богу, али које
више није осећао као своје. Преселио се у сремску епархију, где је добио своју
парохију. Поправио је стару цркву, почео да служи Литургије и народ га је лако
прихватио и заволео. Често је држао беседе после служби, које је верни народ
доста волео, јер то нису биле формалне речи, већ искрене и из дубине душе.
Његову веру и љубав било је лако препознати. Ипак, ни овде прота Милорад није
могао без прогона од стране људи из Цркве којима није одговарао.
''На састанцима свештенства са владиком нисам ћутао
о стварима са којима се нисам слагао. Увек се искључиво говорило о материјалном
- колико се новца скупило, шта треба да се гради... Био сам против тога. Против
одређивања ценовника за свадбе, сахране и друге црквене обреде. Ја их никада
нисам наплаћивао, већ је давао ко је колико имао. Ко није - није. Свештеници
треба пре свега да буду духовници и да деле судбину људи, а не да се бахате.''
Због
ових ставова прота Милорад пада у немилост људи из цркве, скидају му чин
архијереја, избацују са места професора веронауке у митровачкој Гимназији и
дају премештај у Хртковце. И овде га народ лепо прихвата, али неслагање са
људима из Цркве се наставља.
''Отворено сам износио мишљење о стању у Цркви, и
зато сам, ваљда, био мета критика. Увек сам се питао - шта ће владикама скупи аутомобили,
чему изградња велелепних владичанских дворова, кад народ нема шта да једе?
Зашто постоји ценовник црквених услуга и када ће теолошке студије да се
осавремене? Зна се шта су верске догме и оне су непромењиве. Међутим, црква је
заједница живих људи, са проблемима 21. века, а не средњег. Свештеници треба да
разумеју човека, да покушају да му помогну, да га утврде у вери, а не осуђују,
што често чине.''
Због
силних стресова, прота Голијан добија виско притисак и повећан шећер, услед
чега је ослепео. Ипак, то га није спречило у даљем мисионарењу. Написао је око
15-ак књига. Једна од њих је уџбеник за веронауку, који никада није прихваћен
од стране водећих људи Цркве. Са издавањем својих књига има великих проблема,
јер их издавачи сматрају као превише философско и религијски настројенима. Они
који желе да чују његову реч, имају прилику за то на предавањима на којима је
често гост, од којих многа од њих постоје и на интернету.
У
једном од тих предавања, прота је говорио о кризи Хришћанства, наводећи као
разлог ове духовне кризе велико ослањање Цркве на државни апарат. Он наводи
пример из дневника свештеника на руском царском двору, чија је највећа дилема
била да ли да Цара Николаја у молитви спомиње као великог Императора или раба
Божијег.
''Свако
јутро и сваку ноћ њега је мучило то питање. А није га мучило да се Богу моли,
да клечи, да некако умилостиви неке силе да сачувају бар неки део те породице,
те децу и жене који никада никоме нису били непријатељи. Он се бринуо, јер су
га тако научили, јер је Православље увек волело да држава стоји иза њега, да га
потпомаже, да му даје бенефиције, да му даје државну веронауку... Могу вам са
одговорношћу рећи да нигде те православне групације нису у таквој духовној кризи
као тамо где се стално Црква ослањала на државни апарат, а то је у Грчкој. Тамо
је страховита криза духовности, јер је предуго грчка Црква имала бенефиције, па
се свештенство ослонило на државне јасле и није урадило ништа када је у питању
духовни рад.''
За
кризу духовности и за то што је Бог протеран из људских срца, прота Голијан
често оптужује и саме Хришћане. У многим својим предавањима и разговорима
објашњава да је најважније Христа доживети у срцу.
Проглашен
издајником, прогнан, одбачен, на крају и ослепео, прота Милорад Голијан и даље
истарава на Путу истинске и живе вере у Христа, трудећи се да то пренесе на
духовно раслабљене генерације.
"Страшно је бити без очију, али тек када не будем могао да волим,
тада ћу себе сматрати инвалидом."
Коментари
Постави коментар