ДОБРИ ПАСТИР
Кнез Владимир беше владар зетски од 997-1016. Владајући из
своје престонице код Пречисте Крајинске, на западној страни Скадарског језера,
пред крај 10. века напао га је бугарски цар Самуило и натерао на предају.
Робовавши у Преспи, по сведочанству византијског летописца Јована Скилице,
освојио је срце његове кћери Теодоре-Косаре, измирио са царем, и вратио у своју
отаџбину.
Из „Летописа попа Дукљанина” (12. век), које се узима за
прво и најзначајније дело наше средњевековне књижевности, сазнајемо да је свети
Јован Владимир водио људе као добри пастир, попут старозаветних пророка за
којима је ишао читав народ:
У
то време цар Бугара Самуило, скупивши велику војску, удари на земљу
Владимирову, који беше човек свет и не жељаше да му ико од његових погине у
рату, повуче се мирно и успе се на брдо Облик са целим својим народом.
У међувремену посла цар Самуило изасланике краљу са поруком да са свима
који су са њиме сиђе с брда. Сакупивши све своје, краљ тада рече: 'Потребно је,
најдража браћо, да видим како се на мени испуњава она јеванђеоска реч која
вели: добар пастир полаже душу своју за овце своје. Боље је, дакле, браћо, да
ја дам душу своју за вас, и предам драговољно своје тело мучењу и убијању, него
да ви страдате од глади или од мача'. И пошто им је рекао ово и још много
друго, опрости се са свима и пође цару. Цар га одмах прогна у охридски крај, у
место звано Преспа, где се налазио и двор истога цара.
По Самуиловој смрти убијен је као жртва освете новог цара,
на изласку из цркве у Преспи 1016. године. Интересантно је да иако се ради о
првом српском светитељу, његове мошти налазе се у Саборној цркви у Тирани,
седишту Албанске православне цркве. Пребачене су из манастира код Елбасана
1995. године, где су се чувале до краја 14. века.
ИНСПИРАЦИЈА ШЕКСПИРУ
Из истог летописа сазнајемо да је врло могуће да је
несвакидашња љубав владара Дукље и Косаре, кћерке цара Самуила, надахнула
Шекспира да напише своју последњу драму.
Познати византолог Анри Грегоар изнео је пре педесетак
година смелу претпоставку по којој основни елементи приче у Шекспировој драми
„Бура“, по многим књижевним историчарима последњем делу које је „геније из
Стратфорда“ написао (између 1610. и 1611. годиине) воде порекло не из „Лепе
Сидеје“ нирнбершког песника Јакопа Ајрера, не из четврте приче „Зимских ноћи“,
из збирке новела шпанског писца Антонија де Есклава, како се сматрало до тада,
већ из нежне повести о Владимиру и Косари, из „Летописа попа Дукљанина”, коју
је Мавро Орбин у свом преводу на италијански језик, у целини унео у „Краљевство
Словена“. Грегоар не тврди да је Шекспир непосредно прочитао Орбиново дело и да
се тако надахнуо за своју драму; он верује да је на грађи из „Краљевства
Словена“ морала настати нека италијанска новела, сада непозната и заборављена,
и да је управо она била заједнички извор и Ајреровом комаду, и Есклавиној
причи, о Шекспировој драми. Зар љубав лепе Шекспирове Миранде и напуљског
краљевића Фердинанда, кога је заробио њен отац Просперо, не личи на љубав
Самуилове кћери Косаре и заробљеног зетског владара Владимира? (извор:
Политикин Забавник)
У СЛАВУ СРПСКОГ КНЕЗА
Песма „Дарови светог Јована Владимира“ са албума „Песме изнад
истока и запада“, рок обрада текстова светог владике Николаја. Писана је у
јужњачком дијалекту Старе Србије и Маћедоније где је свети владика био пастир и
епископ.
Пројекат песама се остварио по благослову Његовог Високопреосвештенства
г. Амфилохија, коме такође благодаримо за предиван саборни храм Светог Јована
Владимира у Бару, који је данас свечано освећен. Светом литургијом
је началствовао Његова Светост Патријарх Јерусалимски Теофил III уз саслужење
Патријарха Српског Иринеја, Архиепископа Албаније Анастасија и више архијереја
и свештенства из целог света.
У времену аутошовинизма у Црној Гори према свему српском,
овакви храмови сведоче да ће Светосавље упркос свему опстати у Црној Гори.
Коментари
Постави коментар