СМРТ СВЕТУ – Последња истинска побуна

Током претходног века дошло је до удаљивања великог броја људи од Цркве. Разлога за то је много, и нећемо их сада набрајати. Уласком у овај век, чија је одлика индивидуализам, матреијализмаи и брз живот, многи људи су осетили духовну глад. Црква, деценијама маргинализована, није у потпуности одговорила свом задатку у овом веку, па је стога велики број људи који су решење за унутрашњу празнину потражили у другим религијама или философијама.

Помислили бисте да су прогони и ограничавање вероисповедања у временима борбе Римског царства са ранохришћанима. Или бар у веку иза нас, оличеног у совјетској тортури. Ипак то се дешава и данас. И то не мислим на терористичке групе на Блиском истоку, које нису под контролом својих држава. Прогон се дешава у сред Европе, плански, под диктатом државе — у сред цивилизованог друштва, које би требало да гарантује основна људска права.

Свако време носи своје бреме и поставља човеку нове теме и питања за размишљање. У ово наше време, време савремених технолошких достигнућа, намеће нам се веома важна тема коју, нажалост, све више и више савремени свет заборавља, а то је тема односа/обавезе према Богу и према човеку, а из тог односа проистиче, као сасвим природно, и наш однос према нама самима. У библијској причи о стварању човека стоји да је човек створен по слици и прилици Божијој. Он је створен на крају као круна Божијег стварања, а стварању човека претходило стварање природе. Човек, дакле, возглављује целокупну природу и даје смисао свему што постоји. Из овог извештаја се закључује да човек као последња карика има задатак да свет, сву творевину, доведе у заједницу са Богом. У томе се састојао првобитни план Божији о човеку у свету. Да вечно живе у заједници са Богом, својим Творцем. Бог, дакле, засигурно није створио свет и човека да би га потом оставио и дао човеку да га сам уреди, без икаквог промишљања, како ...

Ако је, по Христовим речима, Царство Божије у нама, онда у нама можемо да пронађемо и сам пакао. Стања блаженства, која је вероватно сваки Хришћанин осетио у тренуцима када је заиста близак Богу потврђују Христове речи. Али сагледавање сопствених грехова - оних који вас највише боле и за које из садашње перспективе не можете да поверујете да су ваши - ако постоји осећај паклених мука у овоземаљском животу онда му је овај осећај јако близак. Размишљам о овоме док у смирај једног новембарског дана лагано корачам ка месту, где сам пар месеци раније - ратовао са Богом!

„И да знате, ти религиозни које најчешће називамо ,,побожни људи'' најопаснији су у Цркви. Ти побожни људи, су веома опасни. Бог да нас сачува од њих. Када служимо Свету Литургију и кажемо: ,,Господе, спаси благочестивија...'', један Светогорац је рекао у шали: ,,Господе спаси нас од благочестивија'' тј. да нас Бог сачува од тих религиозних или побожних људи; јер побожан тј. религиозан човек претставља својеприродну личност, која никада није имала лични однос са Богом. Побожна личност пости, спроводи молитвено и разна друга црквена „правила“, просто испуњава задужења пред Богом, али нема никакав озбиљан однос са Њим и зато Бог, оваквој личности, никада не открива баш ништа. И ево, сведочим вам и признајем из сопственог опита и искуства, да се у животу нисам сусрео са већим враговима и опасношћу за Цркву од побожних људи.“ Митрополит Атанасије Лимасолски

У данима када се навршава сто година од крваве Октобарске револуције, сведоци смо продужетка јекатеринбуршког злочина. Нова остварења из света седме уметности циљно прослављају почетак крвавог пира, и уздизања богоборне идеологије.

Мати Ефимија била је дугогодишња игуманија манастира Градац, док се данас подвизава у манастиру у Француској. Управо њен рад и залагање првенствено у манастиру Градац јесте инспирација и подстрек, пре свега младим девојкама, које су често кушане многим странпутицама и тиранијом моде. Урбана београдска девојка, рођена 1965. именом Јасна Тополски, одрасла на музици Лед Цепелина и Ролинг Стоунса била је одличан ђак, студент, увек омиљена, са обећавајућом каријером. Ипак непрестано је осећала потребу за нечим већим од материјалног живота и за одговорима које је „њено биће тражило кроз уметност”.