СМРТ СВЕТУ – Последња истинска побуна

Студентски протести у Србији су виши ниво игрице живота на којем ми маторци нити јесмо нити смо били, који, заробљени у кавезу свог знања и искуства које тако посесивно обоготворавамо, спутани својим себичњачким интересима, или не разумијемо или нећемо да разумијемо. Упорно хоћемо да студентима навучемо наше чизме и да их угурамо у нашу пртину. Наш живот, увелико истрошен или при крају, калемимо на младицу њиховог живота.   Србија, прожета протестима студената и других грађана, једна је велика пијаца. На њеним тезгама је свакојаких ђаконија: политичких, идеолошких, духовних, културолошких... Исто тако и под тезгама, од обавјештајних до криминалних. Вода је узбуркана и замућена и многи у њој лове.   Као што на зеленој пијаци има за свачији џеп, тако на овој има за свачији врједносни систем живота: од сатанског, преко демократског, до јеванђељског. Али, ми матори брижници и кибицери на њој не тражимо оно што нам одговара, него оно што нам не одговара и онда нам читава пијаца не ...

Одговор доцента Православног Богословског Факултета у Београду на Саопштење пленума студената ПБФ који су у блокади. Његов пример показује да и даље постоје људи у СПЦ који имају храбрости да говоре ни по бабу ни по стричевима већ по правди Бога Истинога. Професор Божовић је након свог одговора поднео неопозиву оставку. Одговор на Саопштење пленума студената ПБФ 21.01.2025. Поштовани и драги студенти, колегинице и колеге, браћо и сестре, помаже Бог! Овом приликом пишем вам одговор на Саопштење пленума одржаног 21.01.2025. године који ми је послат на званичну мејл адресу и у којем сте затражили подршку за обуставу наставе и одлагање јануарског испитног рока до даљњег као вид борбе за испуњење обједињених захтева студената у блокади. Дозволите да вам се након четири недеље ћутања обратим исповедним одговором, јер ми је тако лакше него да вас погледам у очи. Тешко ми пада чињеница да сам вам из удобне позиције катедре говорио о појму правде у Светом Писму и о пророчком наступању против к...

Ако бисмо Цркву посматрали као мајку, а епископе као родитеље, онда би наш наслов, бар што се тиче већина владика, био оправдан. Суза коју већина као да не види или не жели да обрише. Да ли из користи, да ли из сумње, или надам се – из дубоке заблуде и сагрешења према својој (исповедам!) најискреној деци. Деци која већ два месеца вапије за Истином, правдом и коначно одговорношћу за жртве пада надстрешнице у Новом Саду. Деци која су своје клупе, училишта и амфитеатре заменили за борбу коју нико није био кадар ни да покрене а камоли да изнесе на овако дуг и пристојан начин. Ако би се пак у тој борби и нашао неки неваљалац међу њима, који жели да их поквари или поткупи, да ли то мења њихову суштину? Да ли су њихове сузе мање вредне? Да ли то склања, умањује или релативизује одговорност са оних који мисле да за њих не постоји никакав закон ни суд. Нити људски нити Господњи. И ја сам сумњао. Људски је сумњати. Сумња је саставни део вере. Али је проблем када то прерасте у маловерје, чак безв...