Страх од смрти

„Ништа у свету не чини човека тако ништавно маленим 
као страх од смрти.“ свети Владика Николај

Страх од смрти није нова појава. Она постоји од када и човеково бивствовање на земљи, од када је упознао своју пролазност и уплашио се ње. Страх од смрти заправо је и један од основних људских покретача. Од најранијих философских промишљања, тема односа према смрти била је неизбежна. Ово је лепо дефинисао немачки мислилац Мартин Хајдегер, ставом да је човек биће-ка-смрти. Заиста, оно што дефинише човека као личност је његов однос према смрти! А тај однос не мора бити негативан. Смрт је наша реалност, део наше природе, и према њој се мора створити однос који може бити и позитиван.

Управо један типичан „хајдегеровски“ термин помоћиће нам да боље разумемо овај однос. То је појам – небиће. Како је страшна реч небиће! Много страшнија од речи – смрт, пролазност, умирање. Небиће, непостојање, ништавило... То је оно што заиста плаши човека, а што људи стављају у исту категорију са појмом смрти. Небиће је оно од чега човек бежи на све начине. Човек жели да живи вечно. Жели да живи и после смрти. То је исконско у човеку, каквог год погледа на свет био. Не плаши се човек физичке смрти, већ се плаши да иза њега неће остати ништа. Најтеже пада смрт оним људима који нису остварили себи постављене циљеве, оставили иза себе породицу или нешто по чему ће их памтити. И после смрти, човек наставља да живи кроз своје потомке. У супротном – нестаје, као да га никад није било. Постоје и други начин да се обезбеди бесмртност. Уметност је један од тих начина. Остваривањем себе кроз своја дела, уметник наставља да живи и после смрти. Док год живе његове слике, књиге, песме – он није коначно нестао.

Овако човек побеђује смрт, наставља да живи кроз оно што је оставио за собом. Ипак, чак ни то није коначна победа над небићем. Једног момента угасиће се породица, кућа и имање, нестаће књиге, слике, кафанске приче и уличне легенде. Неће бити ничега, јер колико год да је на трагу Вечности – и то је пролазно. Или би било пролазно, да смрт није коначно побеђена, Христовим Васкрсењем. Без Васкрсења, све ово би биле само тренутне победе и бег од неизбежног преласка у небиће. Само онај који је све „привео из небића у биће“ може нас од њега и избавити. Једино уз њега остварујемо Хајдегерово „ту-бивствовање“ и – постојимо.

Та победа над пролазношћу сведочи се кроз Литургију. Христос нам је, на Тајној Вечери, оставио „везу“ са њим – Свето Причешће. Оно руши границе пролазности и спаја Вечност са временом. Једино кроз Свето Причешће ми саучествујемо у Бићу, једино тада заиста постојимо. Пролазност гаси постојање, а пролазност се побеђује једино Евхаристијском Тајном.

Зато када верујемо у Христово Васкрсење, за нас смрт не може да представља страх. Јер Он је својом смрћу победио небиће. Својом жртвом он је обезбедио нама да, кроз Њега, и ми останемо у заједници са нашим ближњима. Али заједници коју смрт не прекида. За оне који ту Тајну нису доживели, смрт је растанак од ближњих. Уместо да „са надом на Васкрсење уместо надгробног ридања“ испрате ближње, такви људи не разумевши ову тајну, остају у агонији која је заиста равна паклу. Много пута сам размишљао гледајући такве сцене, колико су растанци тешки кад нема вере у Христа. А онда се сетим речи мог пријатеља на сахрани свог оца, када је говор завршио са уверљивим: „Видимо се!“

Истинска Љубав не познаје растанке, јер и они су ствар пролазности, која је побеђена. Свети Јован Богослов не одваја Љубав према ближњима од Евхаристијске тајне „Ми знамо да смо прешли из смрти у живот, јер љубимо браћу; јер ко не љуби брата остаје у смрти“. Управо је Причешће сједињење са Христом, али и са „свима Светима који Ти од памтивека угодише: Праоцима, Оцима, Патријарсима, Пророцима, Апостолима, Проповедницима, Еванђелистима, Мученицима, Исповедницима, Учитељима, и са сваким духом праведним, преминулим у вери.“ Свака временска и просторна разлика је угашена. Христова жртва сједињује нас са Другима заувек.

У филму „Носталгија“ Андреја Тарковског, у једном кадру налази се табла са натписом 1+1=1. Нешто касније, ово се у филму објашњава примером, по којим када једној капљици на длану додаш другу, то нису две капљице, већ једна. Има ли лепшег објашњења сједињења у Љубави? Савршену Љубав показао је Христос жртвом на крсту, а наше је да се уподобљавамо том идеалу, који нам је најближи у Литургијском сједињењу. Тада нам је подједнако близак свештеник који нас причешћује, пријатељ у иностранству, хришћанин у Сирији или Египту, давно преминули рођак... Тада смо сви Једно у Христу.