Савиндан и Румунија

Јуче нам је стигла дивна вест из братске нам Румуније да је Савиндан једногласно изгласан за званични и законом признати празник. Тим поводом вреди подсетити на познате и мање познате везе између српског и румунског православног народа.

Историја односа двеју нација почиње венчањем румунске принцезе Наталије за краља Милана Обреновића тј. принцезе Марије за Витешког краља (Александар I  Карађорђевић). Чак и пре тога, српски витезови су преко витешког Реда Змаја били повезани са устаницима у Влашкој, оличеним најпре у војводи Владу III Дракулу (Drăcul од румуснке речи за змаја) који је писцу Брему Стокеру послужио за романе о Дракули. Такође, Румунија није признала квази државу „Косово“, гласавши против само дан након самопроглашења 2008. године са 357 према 27 гласова.

Но ван династичких и дипломатских односа, важнији су односи између двеју народа. За разлику од осталих мање или више блиских комшија, српски и румунски народ никада није ратовао, чак ни индиректно. У Балканским и Великом рату, две земље бориле су се као савезнице. Румуни често воле да кажу да немају других пријатеља „до Срба и Црног мора“. Па ипак, наш народ недовољно упознат, мало или нимало баштини српско-румунске односе. Напротив, у прошлости термин „Румун“ је узиман за погрдно значење, као и „Влах“ која потиче од Турака.

Но, када говоримо о румунском народу, ако и не говоримо о најправославнијем народу (што никако не искључујемо), а онда свакако о једном од. Православни Румуни са око 18милиона верника чине око 90% укупног становништва. Примера ради, Руси у својој држави чине 80% становништва а према попису из 2012. тек 40% одлази у цркву.

Такође Румунију красе 637 активних манастира са преко 7500 монаха – 2810 монаха и 4795 монахиња. Чак неколико монашких обитељи броји преко 500 монаха, док се у Србији братија између 30-40 монаха сматра многобројном (нпр. Високи Дечани).

Румунска ћирилица. Акатист из 1786. године

Оно што је занимљиво је да су Румуни чак до 1860. писали ћирилицом, када је укинута и замењена латиницом у циљу латинизације и романизације балканских народа. Треба споменути страховладу диктатора Н. Чаушескуа када су многе цркве и манастири претварани у штале и оставе. СФРЈ је за Румунију по квалитету живота била Западна Европа...  Па ипак Православље се одржало после свих реформи, промена и искушења, и данас незадрживо цвета.

У Букурешту се данас у неовизантијском стилу гради највиша и по обиму највећа православна црква на свету. Изградњу Храма спасења румунског народа, која је идејно рођена још у 19. веку, слично Храму Светог Саве онемогућио је комунистички режим. Завршетак радова храма посвећеног Св. Андреју Првозваном и Вазнесењу Господњем очекује се 2024. године.

На крају, о каквом ми народу овде говоримо? Једном приликом упознао сам нашег свештеника ожењеног Румунком. Како су његову парохијску цркву осликали румунски фрескописци, питао сам га какав је братски румунски народ? Колико држе до вере? Једноставно је одговорио – да је ово село у Румунији уместо у Србији, имало би бар пет уместо једне цркве.

Да живи братски народ, са жељом
да остане светионик другим хришћанским народима! 

Mulțumesc frați!