Свакодневница
Она је – чврста непробудност. Вечна брига. Тешка чама. Непрестана бука, повремено прекинута следећом недаћом. И рђаво расположење! А понедељак је – пралик баналности.
Да, у том случају ствар са животом стоји рђаво! Али, не треба бацати кривицу за то на ''живот''. Теби недостаје вештина живљења; било би глупо очекивати да ће ти живот организовати свечане пријеме. Зато твори сам, и преображавај се, иначе ће те свакодневница савладати. А у животу нема веће срамоте него бити побеђен – и то не од великана, не од најсилнијег непријатеља, не од болести, већ од свакодневичног постојања.
Дакле – живети је вештина!
Пре свега, ваља спокојно и храбро гледати у очи непријатељу! Никада нећемо успети да се избавимо од свакодневнице. Она ће постојати увек. Она сачињава материју нашег живота. И, ако празник служи само томе да би, слично муњи, осветлио сивило свакодневнице и разобличио свакодневље, онда нам је он штетан, ми смо га недостојни. Само онај је заслужио радост празника који је заволео своју свакодневницу. Како то да се постигне?
То се може постићи, пронашавши освештан смисао у свом свакодневном послу, погрузивши га у дубину срца и осветливши и запаливши свакодневност зраком његовог сјаја. То је први захтев, чак првооснова умећа живота. Шта си ти у Васељени? Каква су твоја дела пред Отаџбином? Какав ћеш да устанеш пред Лицем Божијим, са својим свакодневним послом? Шта ћеш предати Њему, Господу?
Још то ниси разјаснио? Још то не знаш? Па како живиш? Бесмислено, слепо, тупо и бесловесно? Тада ћеш доспети у ''чврсту непробудност'' твоје свакодневнице. И упасти у чаму, у рђаво расположење, и у све што их прати.
Не треба слепо примати свакодневни напор као рад лишен смисла из нужде, као робијашку муку, као муку од плате до плате. Треба то преосмислити. Треба схватити озбиљан смисао своје професије и бринути о њој у име њеног вишег смисла. Треба се озбиљно односити према самоме себи, дакле и према сопственој професији, и према сопственој свакодневници. Свакодневница остаје, али ју је неопходно преобразити изнутра. Она мора да буде испуњена смислом, мора да оживи, да постане вишеслојна; а не да остане ''чврста непробудност''.
Бесмислено је – нерадосно. Човек је саздан тако да не може живети нерадосно. Онај ко наизглед живи без радости, неизоставно је себи измислио замену за радост. Радост мора, међутим, проистицати из свакодневног рада, чак само у том смислу, да се трудиш све више и више, да повишаваш квалитет свог рада, да се пењеш ка врху по ступњевима усавршавања.
Ако си пронашао високи смисао свог рада и радост у његовом квалитету, да ли ћеш моћи и после тога да говориш о ''чврстој непробудности''? Живот ће за тебе постати најсветија нит. И узлет у твом животу је обезбеђен. Па радост ослобађа творачке силе; творачке силе формирају карактер; а природа рада изазива радост у раду. Погледај: на овај начин твоја свакодневница улази у добри круг духовног оздрављења. Сада за тебе више нема мучне свакодневнице, ти ћеш пред Лице Божије стати освештан и исцељен.
Каријериста
Реч је не о човеку који ''нечему тежи'', јер се сав живот стоји из ''тежњи''; тај ко ништа не жели и ни према чему не стреми, тај се и не убраја у живе: тај се можда, још увек, ''није пробудио'' у животу, тај је, можда, ''већ одживео своје'', ко зна? Зато је добро ако људи теже нечему.
Истраживачку дијагнозу не захтева ''циљни'' човек, јер човек усмерен на свој циљ, радно способан и веран дужности, служи са вољом, тражи нешто боље, ради са радошћу и поноси се својим добрим послом. Зато је добро ако човек тежи неком циљу. Овде је реч о потреби да се проучи ''каријериста''; а посебно – његове методе.
Постоји особина која дели ''каријеристу'' од ''некаријеристе''. Ту особину је немогуће навести једнозначно, нити је формално протумачити; јер спољашњи знак је преварљив, а суђење по формалним знаковима скоро увек неосновано. ''Каријериста'' није онај ко служи добру своје Отаџбине, свог народа, своје државе, за време сваке владе, трудећи се да, притом, буде делатан и благонамеран, веран и непоткупљив... Каријериста је онај ко за време сваке управе брине искључиво о сопственој каријери...
Дакле, истински каријериста живи за себе и за свој животни успех. Остало је за њега – само средство, само инструмент, само тркачка стазица, одскочна даска. Он би да буде добар спринтер. Зато не жели да се оптерећује: ни школским друговима, уколико су га они познавали као ''малог'', ''необразованог'', и као ''почетника'', ни родбином, ни пријатељима, који тако радо досађују успешном човеку и лепе се за њега. Такве везе за правог ''грађанина света'' само су сувишан и штетан терет. Под ''односима'' он подразумева нешто сасвим друго: пробитачне, покровитељске везе са утицајним, истакнутим, познатим људима. Такве он жели за пријатеље. На који начин ће до њих доћи – потпуно је свеједно; на сваки начин – службом или улагивањем, отвореним или маскираним подмићивањем, комплиметном дами или ласкањем мушкарцу, добром боцом вина или срећном женидбом, често потпуно нескривеним хвалисањем или ведро изреченом непристојношћу...
Сасвим су му непријатна такозвана ''убеђења'': ''паметном'' човеку уопште не треба да их вуче са собом. Чему? У животу је све – питање циља. А и људи са ''убеђењима'' – само су глупави догматици, јалови борци за принципе; прави мучитељи ''реалисте''.
''Реалиста'' мора ''напред''. Он мора да сагледа у чему је, заправо, ствар, откуда ''дува ветар'', како треба да се ''постави'', како да се на време ''престроји'', и није ли потребно извршити ''салто мортале''. (...)
Зато је и веома важно пронаћи даровите људе, путем подстицања поверења извлачити из њих све најбоље, да би се њихови резултати, потом, представили под својим именом. Човек искоришћен на тај начин може се, касније, одстранити по кратком поступку или на неки други начин.
Даље, препоручује се напипати у свакој ситуацији центар моћи, на одређено време, прикључити му се, и, заједно са њим, угњетавати слабије; притом, најбоље је, ако је могуће, што ређе показивати себе у јавности и што ређе се излагати опасности.
Корисно је не одбијати ништа директно ни једном човеку, већ, напротив – благонамерно саслушати свакога, а затим га завлачити празним обећањима, испуњавати његову молбу ''што касније'', да би, као резултат свега тога, свалио могући неуспех на другога.
Али, најважније је – заинтересовати што је могуће више људи за њихов сопствен успех, постајући скоро некаква штедна касица, некакав живи акомулатор њихових нада, симпатија и енергије. Тада ћеш постепено постати ''резултанта'' у паралелограму социјалних сила. Теби ће долазити са свих страна, при чему уопште неће ни бити свесни своје сарадње.
Постоји много сличних ''метода''. Истински каријериста њима овлада у потпуности и стиче нове методе, ширећи своје способности према прилагођавању и својој недодирљивости, не служећи никаквој идеји и ослобађајући се од сваке веће отворености. Људска историја је богата сличним примерима, посебно у смутним временима; и само правилно, хришћанско, религиозно васпитање може научити човека шта би требало да му значи дивна реч ''служити''.
Она је – чврста непробудност. Вечна брига. Тешка чама. Непрестана бука, повремено прекинута следећом недаћом. И рђаво расположење! А понедељак је – пралик баналности.
Да, у том случају ствар са животом стоји рђаво! Али, не треба бацати кривицу за то на ''живот''. Теби недостаје вештина живљења; било би глупо очекивати да ће ти живот организовати свечане пријеме. Зато твори сам, и преображавај се, иначе ће те свакодневница савладати. А у животу нема веће срамоте него бити побеђен – и то не од великана, не од најсилнијег непријатеља, не од болести, већ од свакодневичног постојања.
Дакле – живети је вештина!
Пре свега, ваља спокојно и храбро гледати у очи непријатељу! Никада нећемо успети да се избавимо од свакодневнице. Она ће постојати увек. Она сачињава материју нашег живота. И, ако празник служи само томе да би, слично муњи, осветлио сивило свакодневнице и разобличио свакодневље, онда нам је он штетан, ми смо га недостојни. Само онај је заслужио радост празника који је заволео своју свакодневницу. Како то да се постигне?
То се може постићи, пронашавши освештан смисао у свом свакодневном послу, погрузивши га у дубину срца и осветливши и запаливши свакодневност зраком његовог сјаја. То је први захтев, чак првооснова умећа живота. Шта си ти у Васељени? Каква су твоја дела пред Отаџбином? Какав ћеш да устанеш пред Лицем Божијим, са својим свакодневним послом? Шта ћеш предати Њему, Господу?
Још то ниси разјаснио? Још то не знаш? Па како живиш? Бесмислено, слепо, тупо и бесловесно? Тада ћеш доспети у ''чврсту непробудност'' твоје свакодневнице. И упасти у чаму, у рђаво расположење, и у све што их прати.
Не треба слепо примати свакодневни напор као рад лишен смисла из нужде, као робијашку муку, као муку од плате до плате. Треба то преосмислити. Треба схватити озбиљан смисао своје професије и бринути о њој у име њеног вишег смисла. Треба се озбиљно односити према самоме себи, дакле и према сопственој професији, и према сопственој свакодневници. Свакодневница остаје, али ју је неопходно преобразити изнутра. Она мора да буде испуњена смислом, мора да оживи, да постане вишеслојна; а не да остане ''чврста непробудност''.
Бесмислено је – нерадосно. Човек је саздан тако да не може живети нерадосно. Онај ко наизглед живи без радости, неизоставно је себи измислио замену за радост. Радост мора, међутим, проистицати из свакодневног рада, чак само у том смислу, да се трудиш све више и више, да повишаваш квалитет свог рада, да се пењеш ка врху по ступњевима усавршавања.
Ако си пронашао високи смисао свог рада и радост у његовом квалитету, да ли ћеш моћи и после тога да говориш о ''чврстој непробудности''? Живот ће за тебе постати најсветија нит. И узлет у твом животу је обезбеђен. Па радост ослобађа творачке силе; творачке силе формирају карактер; а природа рада изазива радост у раду. Погледај: на овај начин твоја свакодневница улази у добри круг духовног оздрављења. Сада за тебе више нема мучне свакодневнице, ти ћеш пред Лице Божије стати освештан и исцељен.
Каријериста
Реч је не о човеку који ''нечему тежи'', јер се сав живот стоји из ''тежњи''; тај ко ништа не жели и ни према чему не стреми, тај се и не убраја у живе: тај се можда, још увек, ''није пробудио'' у животу, тај је, можда, ''већ одживео своје'', ко зна? Зато је добро ако људи теже нечему.
Истраживачку дијагнозу не захтева ''циљни'' човек, јер човек усмерен на свој циљ, радно способан и веран дужности, служи са вољом, тражи нешто боље, ради са радошћу и поноси се својим добрим послом. Зато је добро ако човек тежи неком циљу. Овде је реч о потреби да се проучи ''каријериста''; а посебно – његове методе.
Постоји особина која дели ''каријеристу'' од ''некаријеристе''. Ту особину је немогуће навести једнозначно, нити је формално протумачити; јер спољашњи знак је преварљив, а суђење по формалним знаковима скоро увек неосновано. ''Каријериста'' није онај ко служи добру своје Отаџбине, свог народа, своје државе, за време сваке владе, трудећи се да, притом, буде делатан и благонамеран, веран и непоткупљив... Каријериста је онај ко за време сваке управе брине искључиво о сопственој каријери...
Дакле, истински каријериста живи за себе и за свој животни успех. Остало је за њега – само средство, само инструмент, само тркачка стазица, одскочна даска. Он би да буде добар спринтер. Зато не жели да се оптерећује: ни школским друговима, уколико су га они познавали као ''малог'', ''необразованог'', и као ''почетника'', ни родбином, ни пријатељима, који тако радо досађују успешном човеку и лепе се за њега. Такве везе за правог ''грађанина света'' само су сувишан и штетан терет. Под ''односима'' он подразумева нешто сасвим друго: пробитачне, покровитељске везе са утицајним, истакнутим, познатим људима. Такве он жели за пријатеље. На који начин ће до њих доћи – потпуно је свеједно; на сваки начин – службом или улагивањем, отвореним или маскираним подмићивањем, комплиметном дами или ласкањем мушкарцу, добром боцом вина или срећном женидбом, често потпуно нескривеним хвалисањем или ведро изреченом непристојношћу...
Сасвим су му непријатна такозвана ''убеђења'': ''паметном'' човеку уопште не треба да их вуче са собом. Чему? У животу је све – питање циља. А и људи са ''убеђењима'' – само су глупави догматици, јалови борци за принципе; прави мучитељи ''реалисте''.
''Реалиста'' мора ''напред''. Он мора да сагледа у чему је, заправо, ствар, откуда ''дува ветар'', како треба да се ''постави'', како да се на време ''престроји'', и није ли потребно извршити ''салто мортале''. (...)
Зато је и веома важно пронаћи даровите људе, путем подстицања поверења извлачити из њих све најбоље, да би се њихови резултати, потом, представили под својим именом. Човек искоришћен на тај начин може се, касније, одстранити по кратком поступку или на неки други начин.
Даље, препоручује се напипати у свакој ситуацији центар моћи, на одређено време, прикључити му се, и, заједно са њим, угњетавати слабије; притом, најбоље је, ако је могуће, што ређе показивати себе у јавности и што ређе се излагати опасности.
Корисно је не одбијати ништа директно ни једном човеку, већ, напротив – благонамерно саслушати свакога, а затим га завлачити празним обећањима, испуњавати његову молбу ''што касније'', да би, као резултат свега тога, свалио могући неуспех на другога.
Али, најважније је – заинтересовати што је могуће више људи за њихов сопствен успех, постајући скоро некаква штедна касица, некакав живи акомулатор њихових нада, симпатија и енергије. Тада ћеш постепено постати ''резултанта'' у паралелограму социјалних сила. Теби ће долазити са свих страна, при чему уопште неће ни бити свесни своје сарадње.
Постоји много сличних ''метода''. Истински каријериста њима овлада у потпуности и стиче нове методе, ширећи своје способности према прилагођавању и својој недодирљивости, не служећи никаквој идеји и ослобађајући се од сваке веће отворености. Људска историја је богата сличним примерима, посебно у смутним временима; и само правилно, хришћанско, религиозно васпитање може научити човека шта би требало да му значи дивна реч ''служити''.
Коментари
Постави коментар