Постоји мишљење међу одређеним православним верницима, али и неким духовницима, да је погрешно или беспотребно молити се за оне који свесно живе грешним животом. Наше је, како кажу, да онима који греше скренемо пажњу на последице греха, упутимо их на Јеванђеље, и ту наша делатност престаје. Главни аргумент онима који то тврде је то да Бог ништа не жели на силу, па ни људско спасење. Ако је неко решио да пропадне, ми то нашим молитвама не можемо да исправимо против његове воље, већ ћемо само бригом за њега погоршати своје стање. Овакво мишљење је погрешно и потпуно нехришћанско. Са хришћанске тачке гледишта, постоји више разлога зашто је, не само исправно, него и преко потребно молити се за ближње који су потпали под грех и кренули погрешним путем.
Молити се за некога ко је у заблуди ни на кој начин није кршење његове слободе, већ заправо одраз наше. Кршити нечију слободу значи наметати му мишљење, иако чак ни тада слобода коју нам Бог даје није прекршена - он и даље има право да бира. Чак и кад свесно бира оно погрешно, нада да ће се вратити на прави пут увек постоји. Ниједна људска одлука није коначна. Наше је да се молимо Богу за ближњег, а Он ће сам наћи пут до људског срца. Никад не можемо да знамо и предвидимо начине на које Бог одвраћа људе са погрешног пута, већ да се надамо да ће онај за ког се молимо прихватити Божији позив који ће сигурно уследити. Хришћани треба да своју веру сведоче љубављу, а молитва за другог је највиши облик испољавања љубави. И сам Христос каже да ''не требају здрави лекаре, већ болесни''. Стога су наше молитве много потребније ближњима који су духовно оболели и који су на погрешном путу.
Чак и када нас ближњи отворено повређује својим начином живота, молитва за њега не сме да престаје, колико год нам то било тешко. Управо је то одраз истинске љубави. Што је ситуација безнадежнија, што је неко више огрезао у грех и порок, утолико је потребнија милост Божија коју тражимо у својим молитвама. Често је то и једини начин на који на таквог човека можемо да утичемо, јер ''што је људима немогуће, Богу је могуће''. Тада уместо очајања над његовим начином живота, ми добијамо наду у његово спасење.
Овакав став такође је погубан и по нас саме. Осуђујући друге за њихове грехе, ми уздижемо себе сматрајући да нису вредни тога да ''трошимо'' своје молитве на њих. Љубав се не троши, она се само увећава. Нико на свету није недостојан наше љубави, па чак ни они који нас својим начином живота отворено повређују. Хришћанска Љубав разликује се од тренутно модерног схватања карме управо због тога што ''не тражи своје''. Хришћанин не прижељкује казну, већ искупљење брату који је на погрешном путу.
Зато смо ми као Хришћани, много потребнији онима који су ван Цркве него онима који су у њој. Колико год да је неопходно молити се за браћу у Христу, још смо потребнији онима који још нису спознали Истину, иако је много лакше ''учаурити'' се у оквире црквене заједнице и бити само уз истомишљенике и оне који су на нашој страни. Колико год да је пријатно водити духовне разговоре са људима из Цркве, потребно је и напустити ту комфор зону, и помоћи онима који Цркви још нису пришли, или их подржати ако су кренули ка њој.
На крају, ''да су сви Хришћани онакви какви треба да буду, на свету не би било безбожника.''
Коментари
Постави коментар