"Мене ће убити, а
ти немој заборавити о чему смо разговарали."
Отац Данил Сисојев, упркос богоборном СССРу, родио се у
побожној породици 12. јануара 1974. године у Москви. Његови родитељи пришли су
вери још као студенти 70-их година и своју веру предали првенцу Данилу. Отац му
је такође био свештеник.
Уписао је Московску духовну семинарију. Његов друг са факулета,
отац Алексеј (Лимарев) у својим сећањима пише да су теолошка зрелост и знање
била толика да Данил није ишао на предавања ради слушања, већ их је користио за
читање духовне литературе, као једино слободно време између градива и послушања
(читања тропара и стихира). Често је улазио у полемике са предавачима, иако је то у питању био тек "зелени
студент". Остаје анегдота да је инспектор Богословије (узгред јеромонах и
игуман) корио Данила јер се причешћивао на сваком богослужењу. Данил се заиста
трудио да се причести сваке недеље и говорио да то захтева светоотачко предање.
Говорио је да се богослужење врши да би се људи причешћивали, а не да би
присуствовали као посматрачи са стране.
Данил је сваки дан читао келејно богослужбено правило и
успевајући да на време да испите и колоквијуме, истовремено је не само успевао,
већ свакодневно доживљавао литургијски живот Цркве. Такође, одлично је познавао
философију - античку и средњевековну.
Философски се односио према животу и спокојно односио према
смрти. Изнад његовог кревета је висила таблица са натписом: Све пролази. "И чинило нам се да
пред нама стоји неки од древних философа који се брине ни о чему земаљском, већ
пре свега о души и о својим ближњим. Заиста, он је био философ. За њега ништа
из материјалног света као да није постојало. Њега уопште није занимало шта ће
обући или јести, буквално за њега није постојао спољашњи свет. Живео је само
љубављу према Богу, вери, људима", сећа се отац Алексеј.
"Имао је изузетну радну способност. Једном приликом је
рекао да нема ничег тешког у томе да за један дан прочита две или три књиге.
Запрепастио сам се: како за дан две или три књиге? За њега је то било
једноставно и природно. Он је читао очима, читао толико брзо да је сем
уметничке и богословске литературе сваког дана успевао да прочита богослужбено
правило у данима када нисмо присуствовали у храму. Сем тога, он је свакога дана
увече вршио вечерњу и јутарњу службу и то по уставу – како је одређено, са
библијским песмама. За нас је то било откровење јер се нигде у храму не служе
библијске песме сем у дане Великог Поста."
Данил је заиста за све био ван свог времена, и својих
година. Такву ревност, сачувао је до краја живота. Но пре него што будемо
говорили о мучеништву, сетићемо се његовог плодоносног рада. По речима оца
Алексеја: "од самог почетка примања свештеничког чина отац Данил је
изабрао најтежи вид служења - мисионарство, чему су почетак поставили Апостоли.
У древној Цркви мисионарство је било истоветно мучеништву.
Један дан би ишао протестантима, сутра муслиманима,
прекосутра би служио молебан за Татаре на њиховом језику (то је био јединствен
случај и он га је служио сваке недеље!). Разговарао је и са члановима секти.
Плодова је било јако пуно. Многе је обратио и крстио.
Са дозволом администрације или духовног старешинства он би
договарао сусрет, где је долазио сам или са једним или два своја помоћника. Око
оца Данила би седело 30-50 протестаната. У почетку би он постављао питања, а
затим би на њих одговарао сам. При том их је задивио познавањем Светог Писма. Обично
протестанти одлично познају текст Библије, међутим, он није само цитирао, он је
напамет знао огромне фрагменте. Знао је новозаветне стихове за које постоје
пророчанства старозаветних пророка. Знао је како та места тумаче Свети Оци
златне епохе Хришћанства, знао је шта о томе говоре тумачи средњег века. Тешка
места Светог Писма памтио је у оригиналу. И што је најважније знао је како су
та места схватали носиоци тог језика. Могао је поредити верзије: грчку,
древно-јеврејску, сиријску и словенску. Како је говорио Свети Игњатије
Брјанчанинов: његов ум је пливао у водама Светог Писма. То је заиста било
јединствено. То је поражавало протестанте и доводило их у ћорсокак. На питања
која је постављао нису могли да одговоре. У исто време није било питања на које
он не би могао да одговори.
Нешто слично било је и са муслиманима. Договоривши једном
јавну расправу о. Данил је на њега звао своје студенте из семинарије који су
били сведоци како он лако влада текстом Корана, како поставља питања, како
упоређује тешка места коранских текстова и открива унутрашње противречности
који постоје у том тексту. Након тога су многи људи са недоумицом гледали на
своје учитеље – имаме не схватајући како нису у стању да познају Коран као што
га зна православни свештеник. О. Данил не збуњујући се нимало, предлагао је да
се сусретну још једном и да се припреме са одговорима на питања на која нису
могли да одговоре тог пута. Штавише, он је и раније предлагао тему за расправу.
Поред свега тога, да га не би оптуживали да лоше познаје Ислам и да га
неправилно тумачи он је питао за дозволу да посећује предавања исламског учења
о Богу. Истовремено да муслимани не би створили погрешну представу о
Православљу, звао их је на беседе које држао сваке недеље у свом храму.
Наше опште убеђење касније било је да је био спреман да
сваком дијалогу приђе без предрасуда, искрено. Ако неко успе да докаже да смо
на путу заблуде, да нисмо у праву, спремни смо да се тога одрекнемо. Та
искреност је освајала људе са којима је говорио о. Данил."
Са друге стране о. Олег Стењајев каже да никаквог
непријатељства према иновернима није имао. "Он сам о томе говори у својим
предавањима: Ја волим те људе, али не делим њихову веру и убеђења". Ту се
показују особине карактера оца Данила, али и какав став треба да има један православни
мисионар у контакту са људима других веровања и убеђења, став који је красио и
све светитеље.
Управо о његовој смрти говори отац Олег. "Када га је
Саид Бурјатски осудио на смрт, чуле су се две оптужбе: прва, што је о. Данил
имао отворене полемике са муслиманима, а друго, што их је крстио. Међутим, ове
полемике су се организовале по иницијативи самих муслимана. А то што су они
ишли њему да се крсте – знак је да им је нешто недостајало у Исламу, зато су и
долазили.
Када сам му говорио: "Тебе ће убити!", он ми је
одговарао: "Шта је са тобом? Ја нисам достојан тога". Он је сматрао
да ће бити мученик ако га убију за веру. Ту није било ни сенке страха, само
страхопоштовање пред мученичком смрћу. Сматра се да се мученичка смрт ретко
шаље.
Човека убијају када га се боје. Боје се његове духовне
надмоћи. Оцу Данилу су претили 14 пута. Чак и тог дана, када су га убили, прво
су га звали и захтевали да престане да говори са муслиманима. Након његовог
убиства многи муслимани су почели да се крсте. О томе су ми причали свештеници
из других храмова. То убиство је имало обрнути ефекат."
Свештеномученик отац Данил убијен је у ноћи 19. на 20.
новембар 2009. године (35 година) у храму апостола Томе, који је подигао и у
којем је служио. Упркос свему, његово дело се наставља: издају се књиге,
спроводи се настава у мисионарској школи коју је основао, добротворни фонд
основан у његовом име помаже породицама погинулих свештеника. Такође постоји и
мисионарски центар СПЦ који носи његово име. Зато његова смрт није крај, већ почетак,
победа! Јер "војнике Божије и
Христове не убијају, већ само овенчавају" (Свети Кипријан Картагенски,
Посланица 66).
Његовим речима, води се и наше грешно уредништво:
"Истински
мисионар може бити само онај ко види да се други налази у опасности, опасности
духовној, да не може наследити Живот вечни због својих убеђења. Да се не може
приближити Богу имајући моралне заблуде или заблуде у вери."
Слава Му и милост!
Коментари
Постави коментар