Јер да си хтео жртве, ја би ти их принео; за жртве паљенице не мариш.
Жртва је Богу Дух скрушен, срце скрушено и смерно Бог неће одбацити.
(Псалам 50)
Пре пар дана био сам на једном парастосу, било је пола године деди мог најбољег пријатеља. Оно што је за нас двојицу обележило дан била је свињска глава постављена на средину гроба. На питање зашто је она ту, нико није имао смислен одговор, али су добро знали да упозоре како ''то тако треба'', уз добро познате мрке погледе када се нешто негативно прокоментарише о непотребним обичајима или њиховој паганској основи. Пошто је свињска глава била прави утисак дана, присећали смо се и осталих обичаја, који су најчешће на сваком месту различти, увек уз објашњење да ''то тако треба за непредак куће или за здравље'', а који са религијом имају додирних тачака онолико колико и они који их практикују. Где се у нашем народу поставља граница између вере и сујеверја и да ли она за људе уопште постоји?
У периоду када већина народа прославља своје крсне славе, то питање још више добија на тежини. Период празника (наравно оних који су, барем у основи, верски) често у нашем народу буде период на коме би нам и становништво Содома позавидело. Тешко је рећи колико људи зна барем основно о светитељу кога прославља, мало је њих који барем тог дана оду на Литургију, али се зато слава припрема недељама унапред, уз обавезне породичне свађе. Свађе најчешће настају због недостатка новца, који у комбинацији са жељом да се добро покажемо пред људима увек доведе до проблема. Ко ће размишљати о светом Ђорђу кад треба спремити печење, сервирати мезе, прорачунати колико је пића потребно? Уместо да се на тај дан окупе најближи пријатељи, да се прослави у искреној и пријатељској атмосфери, тај ручак или вечера претвара се у сујетно доказивање не тако блиским људима о томе чији син има бољи просек на факултету, празне приче, свађе о политици, породична препуцавања...
Обичаји око сахрана су посебна тема. Нема краја у Србији који нема своје изоловане обичаје посвећене сахранама и парастосима. Туга за преминулим пада у други план јер треба организивати сахрану, испоштовати сваки обичај за који не постоји ни у чему утемељено објашњење. Кад мислити о преминулом поред свих тих битнијих ствари?
У нашем народу сујеверје је заиста заменило веру. Тешко је објаснити како се то десило, али је јасно да се многима не може доказати да у Светом Писму није написано да је грех опрати судове на празник, доћи на гробље у фармеркама, одбити ракију за покојника. Форма је убила суштину. Оптерећени формалностима, заборављамо прави смисао сваког празника. Не, није грех слушати музику ако си имао смртни случај пре две недеље, али јесте грех посвађати се са својим ближњима. Не одаје се почаст људима који су дошли на помен, већ покојнику. Нигде у Православљу не постоје сви ти обичаји којима се људи оптерећују, али зато стоји да се треба помолити за душу преминулог. Ни један светитељ се неће ''наљутити'' ако за његов празник не купимо довољно вина. Светитељи нису поткупљиви, па да се умилостиве једном обилном вечером. Њих ћемо умилостивити молитвом, то је једино што очекују од нас тог дана. Христос нас на Страшном Суду неће питати зашто нисмо појели део славског колача, али хоће како смо се понашали према својим ближњима. Нико од светих отаца није рекао да ћемо горети у паклу ако сами себи купимо бројаницу, али су нам лепо објаснили да је не користимо за украс већ за молитву.
Сујеверје и вера не иду једно уз друго. Сујеверје је базирано на празним обичајима, утемељеним искључиво на материјалном добитку на овом свету. Нешто се ради само да би касније ''било боље''. Сујеверје нема дубину, нема духовну димензију, већ је нека врста трговине са неким ко се назива Богом. Зато људи оптерећени обичајима јесу везани за овај свет. Њима је мишљење људи битније од искрене жртве Богу. А жртва Богу не приноси се никаквом количином хране и пића, већ подвигом и молитвом. Ниси мањи Србин ако не попијеш литар ракије за славу, али јеси ако не следиш пут Светог Саве. Наши светитељи су једино мерило Српства. Светосавље је оно што одражава прави дух нашег народа, а не измишљени обичаји, створени само ради доброг повода за преждеравање и опијање. Такви обичаји немају никакве везе са Православљем. То мишљење се мора искоренити из нашег народа, уколико желимо да сазнамо праву лепоту Православља, јер у супротном заиста од дрвећа нећемо видети шуму.
Обичаји око сахрана су посебна тема. Нема краја у Србији који нема своје изоловане обичаје посвећене сахранама и парастосима. Туга за преминулим пада у други план јер треба организивати сахрану, испоштовати сваки обичај за који не постоји ни у чему утемељено објашњење. Кад мислити о преминулом поред свих тих битнијих ствари?
У нашем народу сујеверје је заиста заменило веру. Тешко је објаснити како се то десило, али је јасно да се многима не може доказати да у Светом Писму није написано да је грех опрати судове на празник, доћи на гробље у фармеркама, одбити ракију за покојника. Форма је убила суштину. Оптерећени формалностима, заборављамо прави смисао сваког празника. Не, није грех слушати музику ако си имао смртни случај пре две недеље, али јесте грех посвађати се са својим ближњима. Не одаје се почаст људима који су дошли на помен, већ покојнику. Нигде у Православљу не постоје сви ти обичаји којима се људи оптерећују, али зато стоји да се треба помолити за душу преминулог. Ни један светитељ се неће ''наљутити'' ако за његов празник не купимо довољно вина. Светитељи нису поткупљиви, па да се умилостиве једном обилном вечером. Њих ћемо умилостивити молитвом, то је једино што очекују од нас тог дана. Христос нас на Страшном Суду неће питати зашто нисмо појели део славског колача, али хоће како смо се понашали према својим ближњима. Нико од светих отаца није рекао да ћемо горети у паклу ако сами себи купимо бројаницу, али су нам лепо објаснили да је не користимо за украс већ за молитву.
Сујеверје и вера не иду једно уз друго. Сујеверје је базирано на празним обичајима, утемељеним искључиво на материјалном добитку на овом свету. Нешто се ради само да би касније ''било боље''. Сујеверје нема дубину, нема духовну димензију, већ је нека врста трговине са неким ко се назива Богом. Зато људи оптерећени обичајима јесу везани за овај свет. Њима је мишљење људи битније од искрене жртве Богу. А жртва Богу не приноси се никаквом количином хране и пића, већ подвигом и молитвом. Ниси мањи Србин ако не попијеш литар ракије за славу, али јеси ако не следиш пут Светог Саве. Наши светитељи су једино мерило Српства. Светосавље је оно што одражава прави дух нашег народа, а не измишљени обичаји, створени само ради доброг повода за преждеравање и опијање. Такви обичаји немају никакве везе са Православљем. То мишљење се мора искоренити из нашег народа, уколико желимо да сазнамо праву лепоту Православља, јер у супротном заиста од дрвећа нећемо видети шуму.
Коментари
Постави коментар