Пре више од десет година догодио се следећи догађај у нашој парохији. Тада сам био прислужитељ у олтару, служећи са оцем Анатолијем (Проскурином), настојатељем храма иконе Богородице Донске у граду Митишчи (северно од Москве). Један човек му је пришао и рекао: „Оче, тежак ми је живот. Благословите да се обесим.“ Можете замислити очево изненађење. Међутим, отац Анатолиј га је саслушао до краја и објаснио му да је самоубиство страшан грех и да је људски живот непроцењив дар Божији. Али човек није хтео да чује за то и наставио је да наговара свештеника да му да благослов за самоубиство. Тада је отац Анатолиј рекао: „У реду. Само, када се будеш бесио, кажи ово: ‘Господе, предајем Ти дух свој, а тело предајем вама демонима’.“ Зашто му је отац Анатолиј дао такав савет и шта је тачно у том тренутку предосећао – и даље је за мене мистерија. Али човек је био задовољан овим одговором и отишао је са јасним планом. Наравно, сада схватам да је отац Анатолиј несумњиво почео да се моли за тог несрећн...
Студентски протести у Србији су виши ниво игрице живота на којем ми маторци нити јесмо нити смо били, који, заробљени у кавезу свог знања и искуства које тако посесивно обоготворавамо, спутани својим себичњачким интересима, или не разумијемо или нећемо да разумијемо. Упорно хоћемо да студентима навучемо наше чизме и да их угурамо у нашу пртину. Наш живот, увелико истрошен или при крају, калемимо на младицу њиховог живота. Србија, прожета протестима студената и других грађана, једна је велика пијаца. На њеним тезгама је свакојаких ђаконија: политичких, идеолошких, духовних, културолошких... Исто тако и под тезгама, од обавјештајних до криминалних. Вода је узбуркана и замућена и многи у њој лове. Као што на зеленој пијаци има за свачији џеп, тако на овој има за свачији врједносни систем живота: од сатанског, преко демократског, до јеванђељског. Али, ми матори брижници и кибицери на њој не тражимо оно што нам одговара, него оно што нам не одговара и онда нам читава пијаца не ...