У XVIII веку живео је у Русији дечак по имену Герман, који је чезнуо за Богом више него за било чим другим у овом пролазном свету. Када је имао дванаест година овај - за Бога већ опредељени - дечак отишао је у манастир. Духовник тог манастира је био чувени старац Теодор Санаксарски, пријатељ монаха Пајсија Величковског. Једном приликом неки људи, у потрази за печуркама, зађоше дубоко у шуму и тамо набасаше на малену колибу. Из колибе изиђе дечак: био је то млади Герман који је већ у том узрасту подвижнички живео у беспутној руској дивиљини. Герман је читавим својим бићем волео тиховатељски живот у дивљини, јер је управо ту проналазио Бога. Док је још био сасвим млад, Герман се нашао лицем у лице са смрћу: оболео је од опасне и болне инфекције. И мада се - тешко болестан - већ растављао са животом, Герман није хтео да иде земаљскоме лекару, већ се закључао у келију и са сузама молио Богу своме за исцељење. После целоноћне молитве Герман је пао у несвест од исцрпљености и бесвесно лежао ...
Од четврте или пете године имала сам осећај вечности, то је најбоље што умем да опишем. Мисао је гласила овако: Ја сам увек постојала и увек ћу постојати . Довољна је једна погрешна премиса да човек скрене у лаж. Од кад знам за себе пратила ме је једна помисао која је происходила из моје природне радозналости и извртала је у прелест, надахнута гордошћу сујете коју су у мени хранили спољашњи подстицаји и хвале околине, као и самоиспуњујуће пророчанство, чијем су испуњењу допринеле моје природне способности у комбинацији са условима у којима сам одрасла. Та помисао је гласила: „Твоје постојање је од изузетног значаја и дошла си у овај живот, не без разлога, већ да оствариш нешто „велико“.“ Не бивајући, премда крштена, утемељена на православном предању и литургијском ритму живота, моја душа у зачетку беше идеално тле за оперисање нечистих сила. Развијала се брзо, али противречно, у вечитој борби опсена знања овога света са смирењем семена крштења. Осећај посебности стварао је осећај одбач...