Ретки су млади који у периоду адолесценције нису или немају проблем са страстима, пре свега блудом. Развој интернета незадрживо је поспешио ширење и прихватање порнографије. Пред вама је преписка између једног студента и јеромонаха Саватија (Бастовоја) која даје одговоре не само на тему порнографије и како се борити са истом, већ и хришћанског погледа на жену.
Питање:
Не знам да ли ме се сећате уопште. Жалио сам се да сам надвладан страшћу интернета. У то време нисам био потпуно прецизан. Желео бих да опет напишем нешто о себи, да би знали о неким стварима које се тичу мог живота до сада: чак од средње школе, будући интровертан карактер, врло самосвестан (као многи тинејџери), почео сам да гледам еротске филмове и часописе. Након краћег времена почео сам и да мастурбирам. Након полагања пријемног испита за факултет, сусрео сам се на факултету са људима из УПХСР-а (Удружења Православних Хришћана Студената Румуније). Учланио сам се у удружење и врло добро прилагодио.
У току ходочашћа које смо чинили заједно, имао сам прилику да упознам монахе из различитих манастира и скитова из целе земље. Када сам имао своју прву исповест, након дужег времена, изненада сам потпуно престао са пушењем и мастурбацијом. Није било лако. Као последица, следила су ноћна истечења која се дешавају чак и у овом периоду. Да будем искрен, мука ми је више од њих, она се више не заустављају (а знамо за лоша расположења која долазе од њих). Већ две године размишљам о монаштву. Да будем још прецизнији, привлачи ме монашки живот. Али унутар, у мени, постоји стање сталне узбурканости.
Враћајући се на интернет, рекао сам да је то постало страст, јер сам гледао, а и даље гледам опсцене, скаредне ствари. Чак и ако прибегавам честој исповести, настављам да чиним грех. Почео сам гледањем свих врста вулгарних сцена, али ми је брзо досадило па сам стога прешао на „уметнички” еротицизам. Почео сам да гајим ову страст и то није добро. Свестан сам тога. Сада се не задовољавам тако лако, и користећи речи Фројда, рекао бих да ово води вишем либиду.
Али проблем је други. Пре гледању ових опсцених сцена, у мом уму ја и даље имам могућност избора: могу да се уздржим од гледања или могу да гледам и да задовољим своје телесне жеље. Зашто у тим тренуцима ја заборављам Бога и све друго? Зашто морам да задовољим жеље тела? Ја сам роб својих телесних жеља и то ми се уопште не допада. У исто време, гледајући све то, мислим да чиним прељубу својим умом, а ни то ми се уопште не допада. Мука ми је од понављања овог греха опет и опет. Губим храброст када видим да се не могу зауставити. Почео сам да напуштам мисли о монашком животу и мислим да је боље бити у свету и размишљати о манастиру, него бити у манастиру и мислити о свету.
Још имам да одслушам предавања на факултету и онда ћу донети одлуку, али у самом овом тренутку, ја сам врло збуњен. Са једне стране врло сам мучен својим телесним жељама (ноћна истечења, гледање еротских филмова и слика), са друге стране постоји борба са свим тим мислима која пролазе кроз мој ум. Сада сам потпуно збуњен, не знам шта да мислим и шта да радим. Покушаћу да останем близу мог исповедника колико будем могао. Али и ту такође постоји проблем. Причам са њим само на исповести, али бих желео да разговарам са њиме више у слободно време и да му кажем све како се осећам и све о чему мислим. Ако желите и ако можете, молим вас, помозите ми некако и ја ћу вам бити захвалан.
Одговор:
Твоје бриге подсећају ме на стару причу, сличну онима из „Отачника“, књиге која је пуна примера из монашког живота. Једно вече, пре оброка, брат из манастира ме узео за руку и повео са стране, говорећи ми да жели да ме пита нешто. Овај брат је био у манастиру већ пет година, али није још постао монах, јер је био премлад.
Када смо отишли у мрачно двориште и када нас нико није могао чути, питао ме: „Шта да радим, телесне страсти ме муче и мислим да можда није требало да постанем монах, можда Бог жели да се оженим?“ Нисам дуго размишљао и узвратио сам му директном реченицом: „Али замисли да ће оне умрети и да ће их црви појести. Испод њихове нежне коже, оне имају гомилу црева” и друго слично овоме.
На све ово, брат ми је мирно одговорио: „Читам и сам Отачник, познајем ову врсту богословских поука, али када погледам у жену, заборавим и Отачник, па чак и Бога.“
Када си миран ови лекови изгледа да помажу, али када си пун страсти оне више не помажу. Чуо сам утешне савете неких људи типа: „Шта налазиш у њима? Зар не видиш њихову одвратну шминку, зар не видиш колико су одвратне? Како можеш да гледаш ова одвратна створења, зар не схваташ да постоје многи који су се испрљали са њима?“
Али онда ми на ум падну речи Светог Писма: Видећи синови Божји кћери човечије како су лепе, узимаше их за жене. (Пост 6). Видите, Дух Свети говори да су оне лепе. Оне су лепе, а не одвратне. Оне су лепе, јер су и оне храмови Божији.
Слушај о чему сам размишљао док сам читао стари Псалтир, онај на старословенском волим да читам користећи тај стари језик, да бих се придружио духу древних молитвених припева. (јеромонах је Румун, и црвеконсловенски није богослужбени језик прим. прир.) У току читања зауставио сам се на стиху, који сам овако читао: Њихове кћери улепшавале су се и дотеривале као лица идола; и ово ме ја нагнало да мислим о идолима, размишљајући такође и о чињеници да у овом псалму, они говоре о кћерима странаца из чијих руке је Давид молио да буде избављен. Све ми је изгледало прилично јасно: кћери туђина чак и ако се улепшавају, лажне су као и њихови идоли. Али у старом Псалтиру, овај стих има другачије значење: Њихове кћери су сличне Цркви. Размишљао сам о томе два дана, какво значење могу дати чињеници да су „кћери туђина“ лепе и да су сличне Цркви, а не сличне лицима идола. До краја сам добио одговор који ми је дао мир. Имао сам откривење у смислу православног монаштва.
Монах није особа, која је постала монах из разлога што је сматрао да су кћери људске ружне, већ особа која чак и када види њихову лепоту, не улази к њима. Као што је Јован Златоусти рекао у „Беседи о девствености“: У чему је велика ствар што су паганске девојке одбијале, кад су одустајале од брака из разлога што је лош? Зар није нормално да се отарасиш ствари које не волиш? Ето зашто су хришћанске девојке заслужиле да буду цењене, јер су знајући да је брак благословен, сачувале себе од њега, Христа ради.
Да, кћери човечије, чак и оне које су развратне, лепе су као Црква. Нико нас не може убедити у друго, када нам не само наше очи, већ и срце и ум, говоре ову голу истину. Чак и ако нам наш ум буде постојано говорио да нам се оне не допадају, њихова лепота ипак остаје. Чак је и Давид рекао да су оне лепе, слично Цркви, већ као сама Црква.
Ово ме тера да размишљам о комунистичком периоду, када Цркве нису биле у потпуности уништене, неке од њих су биле претворене у музеје, позоришта, неке чак и у складишта и у гимнастичке сале. Кад би погледали споља, оне су изгледале као праве Цркве, али када уђете унутра то више није била Црква. Исто је и са женском лепотом. Оне су лепе, оне су створене по мери Творца, јер их је Он учинио Његовим Црквама. Али оне су мртве, оне су затворене слично Црквама из комунистичког периода, ако у њима нема Литургије. Ово је једини њихов проблем, ако у њима више нема службе.
Бог се осећа увређеним када их ми проклињемо, јер су оне Његова створења. Он их је створио, а не ми. Зато Господ попушта телесну страст на оне који осуђују „лаке“ жене да им покаже да ни они нису далеко од њих. Сам сам сусрео неке монахе који су прекоравали другог брата, када је говорио са женом, говорећи му да је говорио са ђаволом. Али до краја, ти велики „подвижници” су се оженили „ђаволом“ а друга браћа су наставила да се брину о свом подвижничком животу.
Тако да нема ничег лошег у томе, што се теби допада њихова лепота. И Самом Богу се допада. Али када те страст освоји, покушај да их гледаш као иконе Божије. Јер мислим да не би могао да о икони мислиш на исти начин, на који размишљаш док луташ интернетом?!
Можда ћеш ме прекорити да је то толико тешко?! Уствари, то је немогуће. Ево и зашто. Из разлога што их не можемо гледати чистим очима, боље је да их уопште не гледамо. Ако би ми имали непрестану Литургију у нама самима, Оног Кога оне немају, ми би били слични Богу, Који чак и када види те ствари о којима ти говориш и многе друге, не осећа жељу. Телесна страст, будући нешто својствено нашој природи, може бити превладана само уз помоћ Духа Светог кроз Службу.
Ето зашто ми грешни, који још нисмо постали савршена светилишта, не гледамо на њих, да не би постали ругачи Светиње и ругачи самима себи, који смо и сами Цркве.
Да побегнеш од ове привлачности, требао би да створиш себи једну подвижничку атмосферу. Није апсолутно неопходно да строго постиш и да избегаваш спавање. Једи шта желиш, али само мало и одмарај се онолико колико је довољно да не будеш нервозан, или неспособан за рад. Покушај да избегнеш бескорисне разговоре и гледање телевизије и слушање музике. Све то ти ремети ум и слаби пажњу. Јер због телесне страсти морамо да чувамо пажњу, јер нам телесна страст долази кроз мисли које можемо зауставити и отарасити се страсти. У овом периоду, покушај да никоме не говориш о твојим утисцима и осећањима, већ само твом исповеднику (или некој другој духовној особи, која би била у стању да ти помогне). Мислим да за кратко време, ако будеш радио ово пун наде и кротости, осетићеш дело Литургије унутар себе. Читај катизму ујутру, једну увече и једну у два сата ујутру ако будеш могао. Да би се добро одморио иди у кревет у десет сати и моли се све време на овај начин „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног“.
Али мораш савладати сваку конвенционалност у току молитви. Постави себе испред Бога, тачно на начин како стварно јесте; не покушавај да изгледаш боље (можда би било боље да уопште немаш жеља у том тренутку), само се баци на под своје собе након што си угасио светло и реци: „Поледај Боже сада смо само Ти и ја. Погледај ме, шта сам постао, шта је остало од Твог створења. Погледај ме и заплачи јер ја више не могу плакати. Ја Те не разумем и не желим Те више; пронашао сам себи други живот који ми изгледа занимљивији и привлачнији. Иди од мене јер сам грешан. Никада Те нисам волео, никада Те чак нисам слушао. Знам да си овде, али Те не осећам и не препознајем. Али молим Те, не иди од мене предалеко, молим Те сачекај ме да устанем, помози ми да устанем јер си ме Ти створио и можеш са мном учинити шта год желиш. Не одбаци ме од Лица Твога и Духа Твога Светог не одузми од мене. Јер погледај, само смо Ти и ја сада. Само смо ми остали. Немој се гнушати мојих грехова и немој отићи. Остани уз мене чак и ако Те не видим, ако Те не осећам и ако Те не послушам. Молим Те, остани чак и ако не будем желео да останеш. Јер си Ти Онај Који нам даје живот, Који нас подиже из мртвих. Без Тебе, ми смо ништа. И Теби, Милостивом захваљујемо Боже: Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и векове векова. Амин.“
Реци све што те мучи користећи пар једноставних речи, а ако је могуће уопште и не користећи речи. Остани на земљи у мрачној соби и мисли како је Бог свуда присутан, тако да мора бити и у твојој соби. Он не може нестати из твоје собе. То није могуће. Бори се са Богом као Јаков и дозволи да будеш рањен од Њега. Причај са Њим и тражи му објашњења, питај о свему што ти није јасно. Причај са Њим и слушај Његово тихо разумевање, Његово стрпљење и љубав којом те љуби.
Али слушај посебно о Његовој неспособности да ти помогне без твоје воље. Немој се изненадити и немој погрешно схватити ове речи. Ми смо учинили Бога беспомоћним у односу на нас. Мисли да Он увек корача око нас, слично рањеном псу и преклиње за нашу помоћ да би нас спасио. Ако се овако будеш молио, немогуће је да не будеш покривен благодаћу Духа Светог, да не сретнеш кротост препуну радости и да се не испуниш добром надом. А ово стање мораш одгајити у себи, да би био способан да га узмеш и понесеш са собом и ван своје мрачне собе и оно ће те чувати од свих осећајних и духовних искушења. Причешћуј се што год можеш чешће, чак сваке Недеље, ако је могуће. Али прво питај свог исповедника о томе. Јер ако је онима који су поседнути од стране демона, канонима препоручено да се често причешћују да би одагнали ђавола који је туђин нашој природи, исто и још више смо у потреби за честим Причешћем да би побегли од страсти које су нам у самој природи.
Треба ти промена средине, један бег од свега оног што се око тебе налази. Људска природа се врло брзо прилагођава, и из тог разлога требаш наћи супротну могућност оном што видиш на Интернету. Није присилно остати у молитвеном режиму, који плаши многе људе већ да начини од тебе одскочну даску за нормалност. Онда се труди колико будеш могао, али немој правити паузу више од две недеље у приступању Светом Причешћу. Када видиш, да те старе навике нападају, подвизавај се пар дана и Причести. Наше тело које је толико лењо, као да се плаши тешког рада, биће мирно да остане у нормалном ритму, без да те баца у страсти о којим си говорио (само се немој уморити са овим подвижничким делом). Мало подвизавања је потребно да би осетио радост, да би осетио Причешће.
Раздражљивот коју осећаш је увод у очајање. Због твоје страсти ти мислиш да Бог не слуша твоје молитве и немаш храбрости. Али Исус је рекао: Не бојте се, Ја победих свет. Овај тежња је упућена свима, не само Светитељима из календара. Вера у Бога није ограничена само у прихватању Његовог постојања и уласка у историју, већ такође се односи и на то да Он постоји и да је ту ради тебе и да жели да ради за тебе. Ово је он што човек не може поверовати да семе вере може померити планине.
Мораш знати да су честа истечења због твоје нервозе. Неки мисле да су честа истечења знак мушкости, али истина је управо супротна. Мушкост се може користити на овај или онај начин. Мушка потенција, као што добро знамо, не зависи од биолошког, већ од психичког, од моћи воље. Из тог разлога људи са већом сексуалном потенцијом могу издржати боље веће нападе сексуалности, које су једном користили са добрим резултатима.
Можеш читати у Житијама Светих, колико је неустрашивих војника и опасних разбојника отишло у монахе и достигло потпуну победу над страстима. Једном сам знао монаха који је у првој половини године од његовог доласка у манастир имао више истечења сваке ноћи. Он је устајао, падао на колена и онда одлазио да спава. Можда мислиш да је био као Рамбо, али истина је другачија: био је мршав, нервозан, плачљивац и увек је претио како ће отићи кући и оженити се. Временом ствари су се мењале, постао је чвршћи и ствари су се више смириле. Отарасио се нервозе и честих истечења. Можеш читати о истчењима у Правилима Светог Јована Касијана. Тамо су давани упути о моћи страсти, која је већа код једних, а мања код других. Свети Јован је рекао да: „Што је већа страст, рођенији си за монаштво”.
Исту ствар говори и Свети Јован Златоусти, када објашњава речи Спаситеља нашег: „Постоје евнуси, који су тако рођени, постоје евнуси које су људи ушкопили, и постоје евнуси који су сами себе учинили евнусима Царства ради Божијег.” Тако, Сам Бог је то рекао. Изгледа као парадокс, јер ми обично мислимо да у манастир одлазе само импотентне и поремећене особе. Импотентне особе, говори Свети Јован Касијан не могу да се подвизавају у девствености, тако да морају да се подвизавају у другим добрим делима. И ово је исправна ствар за Бога, јер Он свима нуди поштено суђење. Према томе, они који су љубазни по природи неће однети победнички венац, већ они који су сурови и који постану благи, борбом против тог лудила однеће венац победника.
Овако је и са свим осталим врлинама. И поново Свети Јован Касијан даје пример монаха, који је једно време имао истечење управо пред Литургију. Али када се Савет Стараца окупио, одлучили су да учине изузетак и допусте му да приђе Причешћу, јер је то била подвала демона, монах је живео светим животом. Много пута, ђаво попушта ову невољу на почетнике, да би их довео у очајање. То јер нешто слично типа: „Ето видиш, ти си велики грешник, али ти желиш да глумиш великог хришћанина. Пусти то, живи као и сви остали, ако не желиш да се разболиш и имаш хормонске поремећаје.“
Ако не обраћаш пажњу, биће као да се и није десило. Опери се, уради педесет поклона, реци 50. Псалам и биће као да се није десило ништа. Буди сигуран да ће само због овога, твој грех бити опроштен, постоји канон који говори о томе. Да ли мислиш да се жене боље осећају у својим месечним циклусима? Или да ли оне то могу променити? Погледајмо у нашу људску природу са свим њеним слабостима и неспособностима. Истечења се могу десити због хладног времена, ако спаваш у хладној соби, због безумног смејања, због слатке или масне хране или када си пијан. Узрок може бити и у узимању течности ноћу, што може довести до контракције мишића, који задржавају течност. Тако да постоји више разлога који могу узроковати истечења: неке су од ђавола, неке су од одсуства пажње а нека од људске природе. Ниједно од овог ти не сме представљати узрок пометње.
У тој књизи је написано да су чак и велики монаси, пустињаци без иједне страсти, и даље имали истечења. Ово је цена која се мора платити природи. Иако се након подвижничког периода, истечења дешавају без еротских снова и без икаквих осећања.
Мислим да је Господ тако уредио ствари, да се нико не би погордио. Чак и ожењени људи имају истечења. Да ли мислиш да се они добро осећају након тога, поготово када су им жене трудне? Они су „паметнији” у мастурбирању у овом периоду! Они немају мир од свог брака. Само монаси познају прави мир. Ово је из разлога јер су монаси достигли прави мир, кроз накупљање Духа Светог. Целокупна природа се у монаху мења изнутра и он постаје носилац унутрашње Литургије (о којој сам говорио на почетку).
Мало труда је потребно, истина је, али је могуће. У тајни монаштва, Бог је поставио посебан дар, који просечан човек не може ни замислити. Тај дар штити монаха од сурових напада страсти. За монаха је све лакше, јер се он само у једној ноћи борио са свом тежином, са којом се обичан човек бори целог живота. Ова тежина је страх и дрхтање пре ноћи монашког рукополагања. Али када се то заврши, капије се затварају иза тебе и цео свет је осветљен новом светлошћу, коју не би мењао ни за какву другу лепоту.
Одговор странцу који би могао бити сваки од нас.
Јеромонах Саватије Бастовој
Питање:
Не знам да ли ме се сећате уопште. Жалио сам се да сам надвладан страшћу интернета. У то време нисам био потпуно прецизан. Желео бих да опет напишем нешто о себи, да би знали о неким стварима које се тичу мог живота до сада: чак од средње школе, будући интровертан карактер, врло самосвестан (као многи тинејџери), почео сам да гледам еротске филмове и часописе. Након краћег времена почео сам и да мастурбирам. Након полагања пријемног испита за факултет, сусрео сам се на факултету са људима из УПХСР-а (Удружења Православних Хришћана Студената Румуније). Учланио сам се у удружење и врло добро прилагодио.
У току ходочашћа које смо чинили заједно, имао сам прилику да упознам монахе из различитих манастира и скитова из целе земље. Када сам имао своју прву исповест, након дужег времена, изненада сам потпуно престао са пушењем и мастурбацијом. Није било лако. Као последица, следила су ноћна истечења која се дешавају чак и у овом периоду. Да будем искрен, мука ми је више од њих, она се више не заустављају (а знамо за лоша расположења која долазе од њих). Већ две године размишљам о монаштву. Да будем још прецизнији, привлачи ме монашки живот. Али унутар, у мени, постоји стање сталне узбурканости.
Враћајући се на интернет, рекао сам да је то постало страст, јер сам гледао, а и даље гледам опсцене, скаредне ствари. Чак и ако прибегавам честој исповести, настављам да чиним грех. Почео сам гледањем свих врста вулгарних сцена, али ми је брзо досадило па сам стога прешао на „уметнички” еротицизам. Почео сам да гајим ову страст и то није добро. Свестан сам тога. Сада се не задовољавам тако лако, и користећи речи Фројда, рекао бих да ово води вишем либиду.
Али проблем је други. Пре гледању ових опсцених сцена, у мом уму ја и даље имам могућност избора: могу да се уздржим од гледања или могу да гледам и да задовољим своје телесне жеље. Зашто у тим тренуцима ја заборављам Бога и све друго? Зашто морам да задовољим жеље тела? Ја сам роб својих телесних жеља и то ми се уопште не допада. У исто време, гледајући све то, мислим да чиним прељубу својим умом, а ни то ми се уопште не допада. Мука ми је од понављања овог греха опет и опет. Губим храброст када видим да се не могу зауставити. Почео сам да напуштам мисли о монашком животу и мислим да је боље бити у свету и размишљати о манастиру, него бити у манастиру и мислити о свету.
Још имам да одслушам предавања на факултету и онда ћу донети одлуку, али у самом овом тренутку, ја сам врло збуњен. Са једне стране врло сам мучен својим телесним жељама (ноћна истечења, гледање еротских филмова и слика), са друге стране постоји борба са свим тим мислима која пролазе кроз мој ум. Сада сам потпуно збуњен, не знам шта да мислим и шта да радим. Покушаћу да останем близу мог исповедника колико будем могао. Али и ту такође постоји проблем. Причам са њим само на исповести, али бих желео да разговарам са њиме више у слободно време и да му кажем све како се осећам и све о чему мислим. Ако желите и ако можете, молим вас, помозите ми некако и ја ћу вам бити захвалан.
Одговор:
Твоје бриге подсећају ме на стару причу, сличну онима из „Отачника“, књиге која је пуна примера из монашког живота. Једно вече, пре оброка, брат из манастира ме узео за руку и повео са стране, говорећи ми да жели да ме пита нешто. Овај брат је био у манастиру већ пет година, али није још постао монах, јер је био премлад.
Када смо отишли у мрачно двориште и када нас нико није могао чути, питао ме: „Шта да радим, телесне страсти ме муче и мислим да можда није требало да постанем монах, можда Бог жели да се оженим?“ Нисам дуго размишљао и узвратио сам му директном реченицом: „Али замисли да ће оне умрети и да ће их црви појести. Испод њихове нежне коже, оне имају гомилу црева” и друго слично овоме.
На све ово, брат ми је мирно одговорио: „Читам и сам Отачник, познајем ову врсту богословских поука, али када погледам у жену, заборавим и Отачник, па чак и Бога.“
Када си миран ови лекови изгледа да помажу, али када си пун страсти оне више не помажу. Чуо сам утешне савете неких људи типа: „Шта налазиш у њима? Зар не видиш њихову одвратну шминку, зар не видиш колико су одвратне? Како можеш да гледаш ова одвратна створења, зар не схваташ да постоје многи који су се испрљали са њима?“
Али онда ми на ум падну речи Светог Писма: Видећи синови Божји кћери човечије како су лепе, узимаше их за жене. (Пост 6). Видите, Дух Свети говори да су оне лепе. Оне су лепе, а не одвратне. Оне су лепе, јер су и оне храмови Божији.
Слушај о чему сам размишљао док сам читао стари Псалтир, онај на старословенском волим да читам користећи тај стари језик, да бих се придружио духу древних молитвених припева. (јеромонах је Румун, и црвеконсловенски није богослужбени језик прим. прир.) У току читања зауставио сам се на стиху, који сам овако читао: Њихове кћери улепшавале су се и дотеривале као лица идола; и ово ме ја нагнало да мислим о идолима, размишљајући такође и о чињеници да у овом псалму, они говоре о кћерима странаца из чијих руке је Давид молио да буде избављен. Све ми је изгледало прилично јасно: кћери туђина чак и ако се улепшавају, лажне су као и њихови идоли. Али у старом Псалтиру, овај стих има другачије значење: Њихове кћери су сличне Цркви. Размишљао сам о томе два дана, какво значење могу дати чињеници да су „кћери туђина“ лепе и да су сличне Цркви, а не сличне лицима идола. До краја сам добио одговор који ми је дао мир. Имао сам откривење у смислу православног монаштва.
Монах није особа, која је постала монах из разлога што је сматрао да су кћери људске ружне, већ особа која чак и када види њихову лепоту, не улази к њима. Као што је Јован Златоусти рекао у „Беседи о девствености“: У чему је велика ствар што су паганске девојке одбијале, кад су одустајале од брака из разлога што је лош? Зар није нормално да се отарасиш ствари које не волиш? Ето зашто су хришћанске девојке заслужиле да буду цењене, јер су знајући да је брак благословен, сачувале себе од њега, Христа ради.
Да, кћери човечије, чак и оне које су развратне, лепе су као Црква. Нико нас не може убедити у друго, када нам не само наше очи, већ и срце и ум, говоре ову голу истину. Чак и ако нам наш ум буде постојано говорио да нам се оне не допадају, њихова лепота ипак остаје. Чак је и Давид рекао да су оне лепе, слично Цркви, већ као сама Црква.
Ово ме тера да размишљам о комунистичком периоду, када Цркве нису биле у потпуности уништене, неке од њих су биле претворене у музеје, позоришта, неке чак и у складишта и у гимнастичке сале. Кад би погледали споља, оне су изгледале као праве Цркве, али када уђете унутра то више није била Црква. Исто је и са женском лепотом. Оне су лепе, оне су створене по мери Творца, јер их је Он учинио Његовим Црквама. Али оне су мртве, оне су затворене слично Црквама из комунистичког периода, ако у њима нема Литургије. Ово је једини њихов проблем, ако у њима више нема службе.
Бог се осећа увређеним када их ми проклињемо, јер су оне Његова створења. Он их је створио, а не ми. Зато Господ попушта телесну страст на оне који осуђују „лаке“ жене да им покаже да ни они нису далеко од њих. Сам сам сусрео неке монахе који су прекоравали другог брата, када је говорио са женом, говорећи му да је говорио са ђаволом. Али до краја, ти велики „подвижници” су се оженили „ђаволом“ а друга браћа су наставила да се брину о свом подвижничком животу.
Тако да нема ничег лошег у томе, што се теби допада њихова лепота. И Самом Богу се допада. Али када те страст освоји, покушај да их гледаш као иконе Божије. Јер мислим да не би могао да о икони мислиш на исти начин, на који размишљаш док луташ интернетом?!
Можда ћеш ме прекорити да је то толико тешко?! Уствари, то је немогуће. Ево и зашто. Из разлога што их не можемо гледати чистим очима, боље је да их уопште не гледамо. Ако би ми имали непрестану Литургију у нама самима, Оног Кога оне немају, ми би били слични Богу, Који чак и када види те ствари о којима ти говориш и многе друге, не осећа жељу. Телесна страст, будући нешто својствено нашој природи, може бити превладана само уз помоћ Духа Светог кроз Службу.
Ето зашто ми грешни, који још нисмо постали савршена светилишта, не гледамо на њих, да не би постали ругачи Светиње и ругачи самима себи, који смо и сами Цркве.
Да побегнеш од ове привлачности, требао би да створиш себи једну подвижничку атмосферу. Није апсолутно неопходно да строго постиш и да избегаваш спавање. Једи шта желиш, али само мало и одмарај се онолико колико је довољно да не будеш нервозан, или неспособан за рад. Покушај да избегнеш бескорисне разговоре и гледање телевизије и слушање музике. Све то ти ремети ум и слаби пажњу. Јер због телесне страсти морамо да чувамо пажњу, јер нам телесна страст долази кроз мисли које можемо зауставити и отарасити се страсти. У овом периоду, покушај да никоме не говориш о твојим утисцима и осећањима, већ само твом исповеднику (или некој другој духовној особи, која би била у стању да ти помогне). Мислим да за кратко време, ако будеш радио ово пун наде и кротости, осетићеш дело Литургије унутар себе. Читај катизму ујутру, једну увече и једну у два сата ујутру ако будеш могао. Да би се добро одморио иди у кревет у десет сати и моли се све време на овај начин „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног“.
Али мораш савладати сваку конвенционалност у току молитви. Постави себе испред Бога, тачно на начин како стварно јесте; не покушавај да изгледаш боље (можда би било боље да уопште немаш жеља у том тренутку), само се баци на под своје собе након што си угасио светло и реци: „Поледај Боже сада смо само Ти и ја. Погледај ме, шта сам постао, шта је остало од Твог створења. Погледај ме и заплачи јер ја више не могу плакати. Ја Те не разумем и не желим Те више; пронашао сам себи други живот који ми изгледа занимљивији и привлачнији. Иди од мене јер сам грешан. Никада Те нисам волео, никада Те чак нисам слушао. Знам да си овде, али Те не осећам и не препознајем. Али молим Те, не иди од мене предалеко, молим Те сачекај ме да устанем, помози ми да устанем јер си ме Ти створио и можеш са мном учинити шта год желиш. Не одбаци ме од Лица Твога и Духа Твога Светог не одузми од мене. Јер погледај, само смо Ти и ја сада. Само смо ми остали. Немој се гнушати мојих грехова и немој отићи. Остани уз мене чак и ако Те не видим, ако Те не осећам и ако Те не послушам. Молим Те, остани чак и ако не будем желео да останеш. Јер си Ти Онај Који нам даје живот, Који нас подиже из мртвих. Без Тебе, ми смо ништа. И Теби, Милостивом захваљујемо Боже: Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и векове векова. Амин.“
Реци све што те мучи користећи пар једноставних речи, а ако је могуће уопште и не користећи речи. Остани на земљи у мрачној соби и мисли како је Бог свуда присутан, тако да мора бити и у твојој соби. Он не може нестати из твоје собе. То није могуће. Бори се са Богом као Јаков и дозволи да будеш рањен од Њега. Причај са Њим и тражи му објашњења, питај о свему што ти није јасно. Причај са Њим и слушај Његово тихо разумевање, Његово стрпљење и љубав којом те љуби.
Али слушај посебно о Његовој неспособности да ти помогне без твоје воље. Немој се изненадити и немој погрешно схватити ове речи. Ми смо учинили Бога беспомоћним у односу на нас. Мисли да Он увек корача око нас, слично рањеном псу и преклиње за нашу помоћ да би нас спасио. Ако се овако будеш молио, немогуће је да не будеш покривен благодаћу Духа Светог, да не сретнеш кротост препуну радости и да се не испуниш добром надом. А ово стање мораш одгајити у себи, да би био способан да га узмеш и понесеш са собом и ван своје мрачне собе и оно ће те чувати од свих осећајних и духовних искушења. Причешћуј се што год можеш чешће, чак сваке Недеље, ако је могуће. Али прво питај свог исповедника о томе. Јер ако је онима који су поседнути од стране демона, канонима препоручено да се често причешћују да би одагнали ђавола који је туђин нашој природи, исто и још више смо у потреби за честим Причешћем да би побегли од страсти које су нам у самој природи.
Треба ти промена средине, један бег од свега оног што се око тебе налази. Људска природа се врло брзо прилагођава, и из тог разлога требаш наћи супротну могућност оном што видиш на Интернету. Није присилно остати у молитвеном режиму, који плаши многе људе већ да начини од тебе одскочну даску за нормалност. Онда се труди колико будеш могао, али немој правити паузу више од две недеље у приступању Светом Причешћу. Када видиш, да те старе навике нападају, подвизавај се пар дана и Причести. Наше тело које је толико лењо, као да се плаши тешког рада, биће мирно да остане у нормалном ритму, без да те баца у страсти о којим си говорио (само се немој уморити са овим подвижничким делом). Мало подвизавања је потребно да би осетио радост, да би осетио Причешће.
Раздражљивот коју осећаш је увод у очајање. Због твоје страсти ти мислиш да Бог не слуша твоје молитве и немаш храбрости. Али Исус је рекао: Не бојте се, Ја победих свет. Овај тежња је упућена свима, не само Светитељима из календара. Вера у Бога није ограничена само у прихватању Његовог постојања и уласка у историју, већ такође се односи и на то да Он постоји и да је ту ради тебе и да жели да ради за тебе. Ово је он што човек не може поверовати да семе вере може померити планине.
Мораш знати да су честа истечења због твоје нервозе. Неки мисле да су честа истечења знак мушкости, али истина је управо супротна. Мушкост се може користити на овај или онај начин. Мушка потенција, као што добро знамо, не зависи од биолошког, већ од психичког, од моћи воље. Из тог разлога људи са већом сексуалном потенцијом могу издржати боље веће нападе сексуалности, које су једном користили са добрим резултатима.
Можеш читати у Житијама Светих, колико је неустрашивих војника и опасних разбојника отишло у монахе и достигло потпуну победу над страстима. Једном сам знао монаха који је у првој половини године од његовог доласка у манастир имао више истечења сваке ноћи. Он је устајао, падао на колена и онда одлазио да спава. Можда мислиш да је био као Рамбо, али истина је другачија: био је мршав, нервозан, плачљивац и увек је претио како ће отићи кући и оженити се. Временом ствари су се мењале, постао је чвршћи и ствари су се више смириле. Отарасио се нервозе и честих истечења. Можеш читати о истчењима у Правилима Светог Јована Касијана. Тамо су давани упути о моћи страсти, која је већа код једних, а мања код других. Свети Јован је рекао да: „Што је већа страст, рођенији си за монаштво”.
Овако је и са свим осталим врлинама. И поново Свети Јован Касијан даје пример монаха, који је једно време имао истечење управо пред Литургију. Али када се Савет Стараца окупио, одлучили су да учине изузетак и допусте му да приђе Причешћу, јер је то била подвала демона, монах је живео светим животом. Много пута, ђаво попушта ову невољу на почетнике, да би их довео у очајање. То јер нешто слично типа: „Ето видиш, ти си велики грешник, али ти желиш да глумиш великог хришћанина. Пусти то, живи као и сви остали, ако не желиш да се разболиш и имаш хормонске поремећаје.“
Ако не обраћаш пажњу, биће као да се и није десило. Опери се, уради педесет поклона, реци 50. Псалам и биће као да се није десило ништа. Буди сигуран да ће само због овога, твој грех бити опроштен, постоји канон који говори о томе. Да ли мислиш да се жене боље осећају у својим месечним циклусима? Или да ли оне то могу променити? Погледајмо у нашу људску природу са свим њеним слабостима и неспособностима. Истечења се могу десити због хладног времена, ако спаваш у хладној соби, због безумног смејања, због слатке или масне хране или када си пијан. Узрок може бити и у узимању течности ноћу, што може довести до контракције мишића, који задржавају течност. Тако да постоји више разлога који могу узроковати истечења: неке су од ђавола, неке су од одсуства пажње а нека од људске природе. Ниједно од овог ти не сме представљати узрок пометње.
У тој књизи је написано да су чак и велики монаси, пустињаци без иједне страсти, и даље имали истечења. Ово је цена која се мора платити природи. Иако се након подвижничког периода, истечења дешавају без еротских снова и без икаквих осећања.
Мислим да је Господ тако уредио ствари, да се нико не би погордио. Чак и ожењени људи имају истечења. Да ли мислиш да се они добро осећају након тога, поготово када су им жене трудне? Они су „паметнији” у мастурбирању у овом периоду! Они немају мир од свог брака. Само монаси познају прави мир. Ово је из разлога јер су монаси достигли прави мир, кроз накупљање Духа Светог. Целокупна природа се у монаху мења изнутра и он постаје носилац унутрашње Литургије (о којој сам говорио на почетку).
Мало труда је потребно, истина је, али је могуће. У тајни монаштва, Бог је поставио посебан дар, који просечан човек не може ни замислити. Тај дар штити монаха од сурових напада страсти. За монаха је све лакше, јер се он само у једној ноћи борио са свом тежином, са којом се обичан човек бори целог живота. Ова тежина је страх и дрхтање пре ноћи монашког рукополагања. Али када се то заврши, капије се затварају иза тебе и цео свет је осветљен новом светлошћу, коју не би мењао ни за какву другу лепоту.
Одговор странцу који би могао бити сваки од нас.
Јеромонах Саватије Бастовој
Коментари
Постави коментар