Пређи на главни садржај

Како је пожар у Нотр Даму распалио молитву у срцима Парижана

Андреј Строцев, православни хришћанин из Минска, студент мастер студија религиологије на Високој школи социјалних студија у Паризу (EHESS), на свом фејсбук профилу доноси потресно сведочанство о пожару у париској катедрали Пресвете Богородице.

Ево како је све било.

Ја сам код куће, телефонирам родитељима. Почињем да говорим једну важну ствар, кад наједном, напољу се чује звук сирена. Затварам прозор, кажем: „Надам се да није ништа страшно“. Разговор завршавам тачно у осам сати.

Укључујем Месинџер, отварам Фејсбук.

Прва новост коју видим су фотографије Нотр Дама у пламену.

Последњи пут сам био тамо 5. априла, када је изношен трнов венац Христов на поклоњење верницима.

Излазим из куће. Живим у близини.

Из своје улице видим огроман стуб дима.

За неких 20 минута стижем пешке до мелкитске цркве Saint-Julien-le-Pauvre, насупрот које се преко реке налази Нотр Дам. Отуд се види цео пожар.

Људи стоје и певају Аве Марија (Богородице Дјево) на француском – Je vous salue Marie.

Остајем тамо.

Све време долазе нови људи. У једном тренутку цела улица је прекривена са неколико стотина људи, и сви певају.

Неки се моле на коленима, у шест редова.

Неки држе иконе и розаријуме (бројанице).

Мало социологије: скоро сви су између 20 и 30 година старости. Отприлике је подједнак број мушкараца и жена. Лица су европска, индијска, афричка, магребска, кинеска. Има и неколико деце.
На видеу се појављује и брат Андреј, аутор сведочанства.

Појављује се мој комшија и неко време остаје. Затим долазе троје мојих пријатеља.

Молитва је непрестана, без пауза.

Одрасли мушкарци су у сузама. И не само они.

Неколико пута неко излази напред и моли за минут тишине. Али, на крајевима се и даље чује певање.

Први пут прочитан је одломак из Јеванђеља по Јовану 2, 13–25, о истеривању трговаца из Јерусалимског храма и Христовом пророчанству о његовом разорењу. Код јеванђелисте Јована то је Христова прва Пасха у Јерусалиму. Код осталих јеванђелиста то се догађа одмах после Христовог уласка у Јерусалим, тј. уочи последње Пасхе. Неки сматрају да је реч управо о Страсном понедељку.

Други пут сви заједно читају Оче наш.

Трећи пут се чита молитва светој Геновеви, заштитници Париза.

Четврти пут – молитва Богородици папе Јована Павла II, коју је он својевремено изговорио испред Нотр Дама.

Пети пут – молитва св. Франциска.

Шести пут – поезија Шарла Пегија о Богородици.

Седми пут – молитва за ватрогасце.

(Можда сам нешто заборавио).

Доноси се вода и кекс, сви додају једни другима.

Нема ни свештеника, нити било кога ко би на било који начин руководио, све је апсолутно самоорганизовано.

Појављују се дечак и девојчица са виолинама и певању додају своју музику.

Смркава се, пале се уличне светиљке.

Са два торња непрестано допире светлуцање батеријских лампи ватрогасаца.

Изнад катедрале светлуцају црвене тачке и звездице – дронови.

Са свих страна звоне звона.

У 23.10 излази човек и саопштава да је структура катедрале успешно спасена.

Неко почиње да пева химну Nous Te saluons, Couronnée d'étoiles (Поздрављамо те, звездама овенчану).

Затим се пева још неколико Богородичиних песама.

Стиже информација да су трнов венац Христов и туника св. Лудовика успешно изнесени из пламена.

Неко почиње да пева Salve Regina (Слави се, Царице) на латинском, такође прихватају сви.

Затим опет Je vous salue Marie, без престанка.

Пламен се још увек уздиже, али је слабији.

Људи постепено почињу да се разилазе.

После поноћи устајем и крећем са пријатељима ка метроу.

Прилази ми једна новинарка, показује ми телефон на ком је записала цео текст Je vous salue Marie и пита која је то молитва.

Објашњавам јој.

Прилазимо да погледамо из друге улице, тамо је исто такво мноштво народа, и сви певају.

Слично је било и у другим улицама, на мостовима и трговима.

Хиљаде људи сатима певају на улицама.

Била је то нека врста [духовне] револуције.

Превод са руског: Иван С. Недић, Јелена Недић
Извор: pouke.org

Коментари

Најчитанији текстови

Ијан Кертис (Џои Дивижн) - Бескрај говори

"Терет који носим, и поред унутрашњег склада, прихватам као проклетство, несрећну погодбу..." Већина људи зна како је тешко носити у себи бол због нечега. Свако је носи на свој начин и на различите начине се бори са њом. Ретко ко на крају из те борбе изађе као победник. Како је онда тешко носити у себи бол целог света? Како је то када вашој личној патњи додате патњу сваког појединца на свету, када вашој личној борби додате борбу неког клинца са улице, деца из прихватилишта, радника треће смене, проститутке, затвореника... Како је када вас поред личне немоћи да утичете на свој живота разара и немоћ да утичете на свет за који видите да ''у злу лежи''? Како је када фанатично тражите љубав у свету из кога је она протерана? Такав је био Ијан Кертис. Тако је настао ''Џои Дивижн''.

Како је будиста постао светогорац

На мом последњем путовању на Свету Гору срео сам искушеника- монаха из Кине.  Уствари, он ме је изненадио својим присуством. Православна раса (мантија прим. прир.) на кинеском човеку? Донекле сам се изненадио. Никада ово нисам видео раније изблиза, само у мисионарским сликама. Зар наследник велике културне традиције да прихвати Хришћанство? Моји пријатељи и ја радознало смо га питали о томе.

Андреј Тарковски - Борба за духовност у уметности

Aндреј Тарковски није најпознатији светски редитељ. Његови филмови не рекламирају се на великим билбордима, не најављују се данима и не приказују у ударним терминима на ТВ каналима. Његови филмови не служе да се опустите, уз храну и пиће убијете пар сати, насмејете се и забавите. Они нису храна за потрошачку културу данашњег друштва. Тарковски је остао становник Зоне из ''Сталкера'', зоне у коју се данас све више људи боји да уђе, јер им је светско шаренило и гламур много примамљивије. Филмови Андреја Тарковског не служе да на два сата заборавите на свет око себе, већ напротив, да преиспитате себе и сврху свог постојања.

Култура тетовирања у Православљу

Наше истраживање је покушај да се одговори на тему која заокупља све већу пажњу свих верника, а које неће садржати пристрасне и непоткрепљене закључке, што махом јесте случај. Намера овог чланка није ни промоција нити позив на неодмерено и непромишљено тетовирање (које овде треба да нађе своје утемељење). Наше мишљење не претендује да буде једино меродавно, али јесте сведочанство да православље није изолован случај када говоримо о култури тетовирања.

Мистични мотиви у песмама ВИС Идола

За време СФРЈ, у домаћим књижарама могла се наћи литература од римокатоличког мистицизма па све до далекоисточних философија и религија. За православну мисао, није било места. Разлог јасан, највећи конститутивни народ   требало је разграничити и поделити у сваком смислу, а православље је (бар традиционално) било већински вероисповедање у Срба. Отуда и пројекат Македонске Православне Цркве, црногорске нације, покрајинских граница из 1974. Управо у једној таквој атмосфери 1982. излази албум ВИС Идола под називом „Одбрана и последњи дани“, као својеврсна контрамера и истинска побуна.