Пређи на главни садржај

Сигурност и „сигурност“

Један од идеала модерног човека без икакве дилеме је - сигурност. Сигуран посао, сигурна плата, сигурно стамбено питање. Удобан живот, избегавање сваког проблема, непријатности, туге, свакако спадају под идеал сигурности, који је наметнут човеку данашњице као нешто чему треба тежити. Човек се тако труди да из свог живота избаци било какву неизвесност коју носи сутрашњица, јер му је наметнут страх од таквог осећаја. Против тога он се бори на једини начин који му је познат - стицањем! Сигуран посао, рачун у банци, стан, аутомобил... Све је ово потребно модерном човеку како би се осећао - сигурним!

Доћи до те ''сигурности'' није ни мало лако. Потребно је много жртвовања и уступака да би се стигло до сигурног посла. Немало пута је потребно прихватити ''правила игре'', мало и газити преко других, замаскирати морална начела. Јер ипак, за највише морално начело постављена је - сигурност. Томе вреди жртвовати и достојанство, пријатељство, част. Од најситнијих до најкрупнијих ситуација, такви људи не називају се нечаснима или преварантима, јер они су успели да се ''снађу''. Ипак, какву год позицију или плату стекли, и даље нисте сигурни! Потребно је одржати то место, а ''правила игре'' вам говоре да у пословном свету нема ближњих, има само конкурената. Морате бити стално на опрезу, што, наравно, доводи до болести савременог друштва - стреса, параноје, депресије. Ипак, ради идеала ''сигурности'' и то вреди претрпети.

Савремени човек често не схвата да у трци за сигурношћу - губи свој живот! Он се заиста бори, пати, жртвује, али је његов циљ увек недостижан. Парадокс који он не види јесте да тражи сигурност у пролазним стварима. Колко год била висока позиција на послу - увек може остати без ње, колико год новца имао на рачуну - увек може да нестане и изгуби вредност, колико год био богат - увек ће му бити потребно ''још мало'' како би коначно био задовољан, колико год велико имање имао - увек га и најобичнија олуја може уништити.

Постављајући ''сигурност'' за свој идеал, од оних најутицајнијих и најбогатијих, до оних најсиромашнијих, људи себе осуђују на несрећу. Горка истина је да се ни у једном моменту неће осетити сигурним. Ипак, он ту сигурност увек види у неком другом. Кад би стекао као он, кад би био на тој позицији, кад би имао такав посао...  И тако у недоглед. Зарад те сигурности склањамо се у страну ономе коме треба, попуштамо ономе ко чини неправду, затварамо очи на лоше ствари око нас. Зарад те сигурности не истражујемо оно што нам није неопходно, потврђујемо оно што не мислимо, потискујемо своју личност чинећи од себе силом нешто што нисмо. Зарад те сигурности гушимо своја осећања лажним осмесима и лажном љубазношћу.. А заправо једино што је потребно је запитати се - да ли заиста треба осетити сигурност?
Бити ''сигуран'' значи - бежати од живота! ''Сигурност'' значи одуство проблема, искушења, опасности, непријатности, а управо нас оне чине живима. Модерна цивилизација управо то и жели. Безличне, неспремне, просечне људе, ушушкане у своје привиде сигурности. ''Удобно утупљене''! Бирати ''сигурност'' значи бирати лакши пут. Као у Хакслијевом ''Врлом Новом Свету'' у коме се сваки нелагодни осећај или узнемиреност лечи халуциногеним средством (''сома'') и тако се човек опет враћа у свету ''сигурност''. To што је код Хаксилја приказано као ''сома'', данас су заправо све оне ствари које чине ''сигурност'', а које одстрањују неизвесност, тугу, бол. Модерна цивилизација не жели храбре, већ послушне и уплашене људе. Зато је страх од губитка ''сигурности'' најбољи начин за контролу модерног човека.

Овом ''вишем циљу'' заједно служе све, наизглед супротстављене стране, све идеологије, све политичке опције, економски и филозофски системи. Сви они заједно робују управо идеји да човеку донесу ''сигурност'', а његову личност потчине својим циљевима. Једино што се у потпуности супротставља овом идеалу ''сигурности'' је - Хришћанство!

''Сигурност'' је непријатељ сваког искреног Хришћанина. ''Не мислите да сам дошао да донесем мир, него мач'' (Мт 10, 34). Христос нам ни једном не обећава да ћемо током живота имати мир и сигурност. Он нам говори управо супротно, да ћемо бити прогоњени и мучени. Он нам јасно предочава да ја пут до Царства Небеског трновит, а не лаган и безбедан. Није то због тога што Бог жели да се мучимо, или из осветољубиве жеље да нам ''врати'' за издају из Едемског врта. Не! Господ зна да само кроз искушења наша вера долази до савршенства. Само након мука и патње, истински ћемо доживети Божију Благодат. Само у својим несрећама, из дубине срца ћемо завапити Богу. Само када нам је лице у облику Мунковог ''Крика'', имаћемо прилику да осетимо Божанску утеху.

''Знам дела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих. Јер говориш: Богат сам, и обогатио сам се, и ништа ми не треба; а не знаш да си несрећан, и јадан, и сиромашан, и слеп, и наг.'' (Откр. 3,15-17) Тежити за ''сигурношћу'' значи управо бити - млак. Без животних падова, посртања, уздизања, победа и пораза - не може се живети хришћански. Хришћанин је призван да живи, а не да бежи од живота. Хришћанин не тежи сигурности, већ подвигу.

Постоји само једна Сигурност у овом животу. То је она истинска Сигурност, која не може да се изгуби или потроши. То је Сигурност уз Христа! То је осећај сигурности када се удубимо у молитву и доживимо Божије присуство. Тада, када је Он уз нас, никаква спољашња околност не може да нас помути и узнемири. Потпуно смо предани осећају Његовог присуства и захвални што нас је узео под Своје окриље. Тада стичемо Сигурност за даљи живот. Она произилази из потпуног поверења у Господа, у његов план за наш живот и потпуно препуштање Његовој вољи. Једино таква Сигурност не доноси нам, већ односи из живота, сваку бригу, стрес, депресију, страх. Тада осећамо сигурност и за нaше ближње, јер знамо да је, путем наших молитви, Господ и уз њих. Тада нема страха и немоћи, јер знамо да је Господ уз оне за које се молимо као што је и са нама. Таква Сигурност не потиче од пролазног, већ од Вечности!

Коментари

Постави коментар

Најчитанији текстови

Ијан Кертис (Џои Дивижн) - Бескрај говори

"Терет који носим, и поред унутрашњег склада, прихватам као проклетство, несрећну погодбу..." Већина људи зна како је тешко носити у себи бол због нечега. Свако је носи на свој начин и на различите начине се бори са њом. Ретко ко на крају из те борбе изађе као победник. Како је онда тешко носити у себи бол целог света? Како је то када вашој личној патњи додате патњу сваког појединца на свету, када вашој личној борби додате борбу неког клинца са улице, деца из прихватилишта, радника треће смене, проститутке, затвореника... Како је када вас поред личне немоћи да утичете на свој живота разара и немоћ да утичете на свет за који видите да ''у злу лежи''? Како је када фанатично тражите љубав у свету из кога је она протерана? Такав је био Ијан Кертис. Тако је настао ''Џои Дивижн''.

Како је будиста постао светогорац

На мом последњем путовању на Свету Гору срео сам искушеника- монаха из Кине.  Уствари, он ме је изненадио својим присуством. Православна раса (мантија прим. прир.) на кинеском човеку? Донекле сам се изненадио. Никада ово нисам видео раније изблиза, само у мисионарским сликама. Зар наследник велике културне традиције да прихвати Хришћанство? Моји пријатељи и ја радознало смо га питали о томе.

Андреј Тарковски - Борба за духовност у уметности

Aндреј Тарковски није најпознатији светски редитељ. Његови филмови не рекламирају се на великим билбордима, не најављују се данима и не приказују у ударним терминима на ТВ каналима. Његови филмови не служе да се опустите, уз храну и пиће убијете пар сати, насмејете се и забавите. Они нису храна за потрошачку културу данашњег друштва. Тарковски је остао становник Зоне из ''Сталкера'', зоне у коју се данас све више људи боји да уђе, јер им је светско шаренило и гламур много примамљивије. Филмови Андреја Тарковског не служе да на два сата заборавите на свет око себе, већ напротив, да преиспитате себе и сврху свог постојања.

Култура тетовирања у Православљу

Наше истраживање је покушај да се одговори на тему која заокупља све већу пажњу свих верника, а које неће садржати пристрасне и непоткрепљене закључке, што махом јесте случај. Намера овог чланка није ни промоција нити позив на неодмерено и непромишљено тетовирање (које овде треба да нађе своје утемељење). Наше мишљење не претендује да буде једино меродавно, али јесте сведочанство да православље није изолован случај када говоримо о култури тетовирања.

Мистични мотиви у песмама ВИС Идола

За време СФРЈ, у домаћим књижарама могла се наћи литература од римокатоличког мистицизма па све до далекоисточних философија и религија. За православну мисао, није било места. Разлог јасан, највећи конститутивни народ   требало је разграничити и поделити у сваком смислу, а православље је (бар традиционално) било већински вероисповедање у Срба. Отуда и пројекат Македонске Православне Цркве, црногорске нације, покрајинских граница из 1974. Управо у једној таквој атмосфери 1982. излази албум ВИС Идола под називом „Одбрана и последњи дани“, као својеврсна контрамера и истинска побуна.