Светац који је продавао новине

Михаило Максимович родио се 4. јуна 1896. године у Русији, у Харковској губернији у месташцу Адамовски. Његова породица избегла је из Србије у Русију у 18. веку пред најездом турских освајача. Остаје запамћено да је његова француска дадиља, под дечаковим утицајем, прешла у Православље.

Kао осамнаестогодишњак завршио је Полтавски кадетски корпус и уписао се на Правни факултет на харковском Царском универзитету где је дипломирао четири године касније. По избијању револуције, официр Максимович креће у рат на страни цара. Бива рањен у ногу, и остаје хром до краја живота.

Пред најездом бољшевика уточиште проналази у Србији. Као млад избеглица, бивши племић прехрањивао је породицу уличном продајом дневне штампе. У Београду уписује и 1925. године завршава Богословски факултет. Следеће године замонашио се у Миљковом манастиру код Свилајнца узевши име Јован, по свом славном претку светом Јовану Тобољском.

Наредне две године предаје веронауку у кикиндској Државној гимназији. „Волите Бога, будите одани православној вери. Будите послушни вашим учитељима и свима старијима који вас уче добру. Радите и чувајте се лењости која је мајка свих порока. Највише се чувајте свађа, опраштајте једни другима када сте увређени.“ Подучавао је ђаке личним примером и вредностима од којих су многе данас запостављене. Потом бива постављен за суплента Богословије у Охридској епархији у Битољу. Охридском епархијом тада је управљао владика Николај Велимировић. Управо потоњи, свети владика Николај, говорио је:
„ако желите да видите живог светитеља, идите у Битољ код оца Јована”.

Ђаци Богословије приметили су да отац Јован једе мало, и то само једном дневно, и да се никада не љути и никада не спава, већ проводи ноћи клечећи пред иконом. Од дана свог монашког пострига препустио се чудесном подвигу да никада више за живота не легне у кревет, лишивши себе одмора. У Битољу се убрзо прочуо као добротвор и мисионар.

Из Битоља одлази у далеки Шангај. За епископа Руске заграничне цркве у Шангају рукоположен је 1934. године. У Шангају је основао Сиротиште светог Тихона Задонског које је удомило чак три и по хиљаде деце. Несрећне и напуштене малишане налазио је по буџацима шангајских четврти изгладнеле и болесне. Тешко су га погађале и посете душевним болесницима и за њих се посебно молио. Сачувана су многобројна сведочанства некадашњих смртно болесних људи којима је Јован Шангајски помогао.

Руси су после доласка комуниста на власт у Кини поново кренули у изгнанство. Одатле, Свети синод Руске заграничне цркве поставља владику Јована 1951. године за архиепископа западноевропског. У Паризу је служио Свету литургију на француском и холандском, баш као својевремено на грчком, црквенословенском, кинеском, или касније енглеском. Свети Јован потом одлази у Сан Франциско да би помагао завршетак градње тамошње велике Саборне цркве посвећене Пресветој Богородици. Стиже у јесен 1962. године, баш у време када се северноамерички континент упознавао са лепотама Православља. Управо ће архиепископ Јован остати један од омиљенијих светитеља наше прекоокеанске браће у Христу. Упокојио се пре тачно пола века, у Николајевској цркви у Сијетлу, у 71. години. Света Црква прославља га на данашњи дан (2. Јул) од 1994. године.

„Погледај на убогост речи наших,

које ти ипак из љубави приносимо,

и помози нам, угодниче Божији Јоване,

да се убудуће очистимо од сваке нечистоте тела и духа,

делајући Господу са страхом и радујући Му се са трепетом”.

Извор: Политика, Предање, СПЦ