Од 335. године на сваку Велику суботу у храм Гроба Господњег у Јерусалиму силази
Благодатни огањ сведочећи "о
присуству Божјем које просвећује таму људску. Но, огањ не долази само онима
који га дочекују у Јерусалиму, већ долази због васцелог рода људског."
("Кога имам на небу?" - Хаџи Драгана Поповић)
Гроб Господњи је место у пећини где је лежало тело Христово по погребу. Сада је то Кувуклија- капела Гроба Господњег унутар храма Васкрсења Христовог у Јерусалиму.
Ходочасници (хаџије) долазе са свих страна. Московљани из 16. века забележили су да се међу присутним Хришћанима налазе: Грци, Сиријци, Срби, Ибери (Грузини), Руси, аријанци, воложи…
Каже се да би сваки хришћанин барем једном у животу требао да оде на хаџилук у Јерусалим. Управо хаџи у презимену наших сународника јесте титула коју је неко од предака оставио у наследство својим потомцима.
Оно што пројављује величину Истине Божије, јесте процедура која претходи силаску Огња. Још са вечери Великог петка, у храму су погашена сва кандила, а врата Кувуклије запечаћена. Око 12 часова литија коју предводи јерусалимски патријарх пристиже пред храм. Патријарх се разодева, остаје само у стихару, и са 33 свеће у рукама, по броју Спаситељевих година проживљених на земљи, улази у капелу Гроба Господњег. Људи са усрдном молитвом ишчекују чудо.
"Тог дана кад смо били крај Гроба Господњег, патријарх се молио око један час. Видео сам плави бљесак у Кувуклији, а затим је он све јаче и јаче светлео. Пламен је мало помало, а потом разгоревајући букнуо и када је патријарх почео да предаје запаљене свеће верницима, пламен се ширио по целом храму муњевитом брзином."
Да би се отклониле сумње у овај чудесан догађај, појава светог Огња се збива под строгим и ревносним надзором цивилних власти. "Све ватре у храму се гасе још претходног дана, на Велики петак, и храм остаје под контролом полиције. Просторија Гроба Господњег се темељито прегледа и затим се улаз у њу запечаћује. Самог патријарха прегледају од главе до пете, како би утврдили нема ли нечег запаљивог. Тек после тога скидају печат са улаза у Гроб Господњи и пуштају патријарха у њега ради добијања Благодатног огња."
Неповерење не долази само од израелских власти, већ и од других конфесија. "У параклису Анђела је и јерменски представник, и то само на метар и по, "контролисући" да случајно патријарх сам не упали свежњеве свећа. Ово неповерење казује о томе да Благодатни огањ заиста долази, и то само православном патријарху." (исти извор)
Православни првосвештеници који добијају Благодатни огањ су људи високе духовности, који сами представљају узор благочестивости. У успоменама Варваре Брин де-Сент Иполит, ходочаснице из 19. века, она описује како је после појаве овог чуда на Велику суботу 1859. године посетила митрополита Мелетија из Петре, који је те године примио Благодатни огањ: "Био је веома омршао и убледео, али је израз његовог лица зато био пријатнији и одликовао се необичним спокојем. Посматрао ме пажљиво и продорно и, погађајући моју потпуну убеђеност у знамење Божје благодати, рекао: Овога пута благодат је већ била сишла на Гроб Спаситељев када сам ушао у Кувуклију; јасно је: ви сте се сви тако усрдно молили да је Бог услишио ваше молитве. Дешавало се да се дуго молим са сузама, а да Огањ не силази с небеса до два часа. Овога пута сам га угледао чим су се за мном затворила врата... Кад сам изашао, био сам као слеп, ништа нисам видео. Да ме нису придржавали, пао бих."
На крају, Благодатни огањ се не зове случајно. По природи благ, у првим минутима не пече, те се људи њиме умивају и прелазе преко коже.
Зато, свети Огањ обара људску логику, законе природе, доказујући да је апсолутна Истина у вери православној, одвајајући је од свих светских религија. То и нас обавезује да као следбеници Истине, својим делима будемо синови Истине, синови подвига, а не синови комфора и лажи.
Гроб Господњи је место у пећини где је лежало тело Христово по погребу. Сада је то Кувуклија- капела Гроба Господњег унутар храма Васкрсења Христовог у Јерусалиму.
Ходочасници (хаџије) долазе са свих страна. Московљани из 16. века забележили су да се међу присутним Хришћанима налазе: Грци, Сиријци, Срби, Ибери (Грузини), Руси, аријанци, воложи…
Каже се да би сваки хришћанин барем једном у животу требао да оде на хаџилук у Јерусалим. Управо хаџи у презимену наших сународника јесте титула коју је неко од предака оставио у наследство својим потомцима.
Оно што пројављује величину Истине Божије, јесте процедура која претходи силаску Огња. Још са вечери Великог петка, у храму су погашена сва кандила, а врата Кувуклије запечаћена. Око 12 часова литија коју предводи јерусалимски патријарх пристиже пред храм. Патријарх се разодева, остаје само у стихару, и са 33 свеће у рукама, по броју Спаситељевих година проживљених на земљи, улази у капелу Гроба Господњег. Људи са усрдном молитвом ишчекују чудо.
"Тог дана кад смо били крај Гроба Господњег, патријарх се молио око један час. Видео сам плави бљесак у Кувуклији, а затим је он све јаче и јаче светлео. Пламен је мало помало, а потом разгоревајући букнуо и када је патријарх почео да предаје запаљене свеће верницима, пламен се ширио по целом храму муњевитом брзином."
Да би се отклониле сумње у овај чудесан догађај, појава светог Огња се збива под строгим и ревносним надзором цивилних власти. "Све ватре у храму се гасе још претходног дана, на Велики петак, и храм остаје под контролом полиције. Просторија Гроба Господњег се темељито прегледа и затим се улаз у њу запечаћује. Самог патријарха прегледају од главе до пете, како би утврдили нема ли нечег запаљивог. Тек после тога скидају печат са улаза у Гроб Господњи и пуштају патријарха у њега ради добијања Благодатног огња."
Неповерење не долази само од израелских власти, већ и од других конфесија. "У параклису Анђела је и јерменски представник, и то само на метар и по, "контролисући" да случајно патријарх сам не упали свежњеве свећа. Ово неповерење казује о томе да Благодатни огањ заиста долази, и то само православном патријарху." (исти извор)
Православни првосвештеници који добијају Благодатни огањ су људи високе духовности, који сами представљају узор благочестивости. У успоменама Варваре Брин де-Сент Иполит, ходочаснице из 19. века, она описује како је после појаве овог чуда на Велику суботу 1859. године посетила митрополита Мелетија из Петре, који је те године примио Благодатни огањ: "Био је веома омршао и убледео, али је израз његовог лица зато био пријатнији и одликовао се необичним спокојем. Посматрао ме пажљиво и продорно и, погађајући моју потпуну убеђеност у знамење Божје благодати, рекао: Овога пута благодат је већ била сишла на Гроб Спаситељев када сам ушао у Кувуклију; јасно је: ви сте се сви тако усрдно молили да је Бог услишио ваше молитве. Дешавало се да се дуго молим са сузама, а да Огањ не силази с небеса до два часа. Овога пута сам га угледао чим су се за мном затворила врата... Кад сам изашао, био сам као слеп, ништа нисам видео. Да ме нису придржавали, пао бих."
На крају, Благодатни огањ се не зове случајно. По природи благ, у првим минутима не пече, те се људи њиме умивају и прелазе преко коже.
Зато, свети Огањ обара људску логику, законе природе, доказујући да је апсолутна Истина у вери православној, одвајајући је од свих светских религија. То и нас обавезује да као следбеници Истине, својим делима будемо синови Истине, синови подвига, а не синови комфора и лажи.
Христос Васкрсе из мртвих, смрћу смрт
победи!
Коментари
Постави коментар