Пређи на главни садржај

Благодатни огањ

Од 335. године на сваку Велику суботу у храм Гроба Господњег у Јерусалиму силази Благодатни огањ сведочећи "о присуству Божјем које просвећује таму људску. Но, огањ не долази само онима који га дочекују у Јерусалиму, већ долази због васцелог рода људског." ("Кога имам на небу?" - Хаџи Драгана Поповић)

Гроб Господњи је место у пећини где је лежало тело Христово по погребу. Сада је то Кувуклија- капела Гроба Господњег унутар храма Васкрсења Христовог у Јерусалиму.

Ходочасници (хаџије) долазе са свих страна. Московљани из 16. века забележили су да се међу присутним Хришћанима налазе: Грци, Сиријци, Срби, Ибери (Грузини), Руси, аријанци, воложи…

Каже се да би сваки хришћанин барем једном у животу требао да оде на хаџилук у Јерусалим. Управо хаџи у презимену наших сународника јесте титула коју је неко од предака оставио у наследство својим потомцима.

Оно што пројављује величину Истине Божије, јесте процедура која претходи силаску Огња. Још са вечери Великог петка, у храму су погашена сва кандила, а врата Кувуклије запечаћена. Око 12 часова литија коју предводи јерусалимски патријарх пристиже пред храм. Патријарх се разодева, остаје само у стихару, и са 33 свеће у рукама, по броју Спаситељевих година проживљених на земљи, улази у капелу Гроба Господњег. Људи са усрдном молитвом ишчекују чудо.

"Тог дана кад смо били крај Гроба Господњег, патријарх се молио око један час. Видео сам плави бљесак у Кувуклији, а затим је он све јаче и јаче светлео. Пламен је мало помало, а потом разгоревајући букнуо и када је патријарх почео да предаје запаљене свеће верницима, пламен се ширио по целом храму муњевитом брзином."

Да би се отклониле сумње у овај чудесан догађај, појава светог Огња се збива под строгим и ревносним надзором цивилних власти. "Све ватре у храму се гасе још претходног дана, на Велики петак, и храм остаје под контролом полиције. Просторија Гроба Господњег се темељито прегледа и затим се улаз у њу запечаћује. Самог патријарха прегледају од главе до пете, како би утврдили нема ли нечег запаљивог. Тек после тога скидају печат са улаза у Гроб Господњи и пуштају патријарха у њега ради добијања Благодатног огња."

Неповерење не долази само од израелских власти, већ и од других конфесија. "У параклису Анђела је и јерменски представник, и то само на метар и по, "контролисући" да случајно патријарх сам не упали свежњеве свећа. Ово неповерење казује о томе да Благодатни огањ заиста долази, и то само православном патријарху." (исти извор)

Православни првосвештеници који добијају Благодатни огањ су људи високе духовности, који сами представљају узор благочестивости. У успоменама Варваре Брин де-Сент Иполит, ходочаснице из 19. века, она описује како је после појаве овог чуда на Велику суботу 1859. године посетила митрополита Мелетија из Петре, који је те године примио Благодатни огањ: "Био је веома омршао и убледео, али је израз његовог лица зато био пријатнији и одликовао се необичним спокојем. Посматрао ме пажљиво и продорно и, погађајући моју потпуну убеђеност у знамење Божје благодати, рекао: Овога пута благодат је већ била сишла на Гроб Спаситељев када сам ушао у Кувуклију; јасно је: ви сте се сви тако усрдно молили да је Бог услишио ваше молитве. Дешавало се да се дуго молим са сузама, а да Огањ не силази с небеса до два часа. Овога пута сам га угледао чим су се за мном затворила врата... Кад сам изашао, био сам као слеп, ништа нисам видео. Да ме нису придржавали, пао бих."

На крају, Благодатни огањ се не зове случајно. По природи благ, у првим минутима не пече, те се људи њиме умивају и прелазе преко коже.

Зато, свети Огањ обара људску логику, законе природе, доказујући да је апсолутна Истина у вери православној, одвајајући је од свих светских религија. То и нас обавезује да као следбеници Истине, својим делима будемо синови Истине, синови подвига, а не синови комфора и лажи.

Христос Васкрсе из мртвих, смрћу смрт победи!

Коментари

Најчитанији текстови

Ијан Кертис (Џои Дивижн) - Бескрај говори

"Терет који носим, и поред унутрашњег склада, прихватам као проклетство, несрећну погодбу..." Већина људи зна како је тешко носити у себи бол због нечега. Свако је носи на свој начин и на различите начине се бори са њом. Ретко ко на крају из те борбе изађе као победник. Како је онда тешко носити у себи бол целог света? Како је то када вашој личној патњи додате патњу сваког појединца на свету, када вашој личној борби додате борбу неког клинца са улице, деца из прихватилишта, радника треће смене, проститутке, затвореника... Како је када вас поред личне немоћи да утичете на свој живота разара и немоћ да утичете на свет за који видите да ''у злу лежи''? Како је када фанатично тражите љубав у свету из кога је она протерана? Такав је био Ијан Кертис. Тако је настао ''Џои Дивижн''.

Како је будиста постао светогорац

На мом последњем путовању на Свету Гору срео сам искушеника- монаха из Кине.  Уствари, он ме је изненадио својим присуством. Православна раса (мантија прим. прир.) на кинеском човеку? Донекле сам се изненадио. Никада ово нисам видео раније изблиза, само у мисионарским сликама. Зар наследник велике културне традиције да прихвати Хришћанство? Моји пријатељи и ја радознало смо га питали о томе.

Андреј Тарковски - Борба за духовност у уметности

Aндреј Тарковски није најпознатији светски редитељ. Његови филмови не рекламирају се на великим билбордима, не најављују се данима и не приказују у ударним терминима на ТВ каналима. Његови филмови не служе да се опустите, уз храну и пиће убијете пар сати, насмејете се и забавите. Они нису храна за потрошачку културу данашњег друштва. Тарковски је остао становник Зоне из ''Сталкера'', зоне у коју се данас све више људи боји да уђе, јер им је светско шаренило и гламур много примамљивије. Филмови Андреја Тарковског не служе да на два сата заборавите на свет око себе, већ напротив, да преиспитате себе и сврху свог постојања.

Култура тетовирања у Православљу

Наше истраживање је покушај да се одговори на тему која заокупља све већу пажњу свих верника, а које неће садржати пристрасне и непоткрепљене закључке, што махом јесте случај. Намера овог чланка није ни промоција нити позив на неодмерено и непромишљено тетовирање (које овде треба да нађе своје утемељење). Наше мишљење не претендује да буде једино меродавно, али јесте сведочанство да православље није изолован случај када говоримо о култури тетовирања.

Мистични мотиви у песмама ВИС Идола

За време СФРЈ, у домаћим књижарама могла се наћи литература од римокатоличког мистицизма па све до далекоисточних философија и религија. За православну мисао, није било места. Разлог јасан, највећи конститутивни народ   требало је разграничити и поделити у сваком смислу, а православље је (бар традиционално) било већински вероисповедање у Срба. Отуда и пројекат Македонске Православне Цркве, црногорске нације, покрајинских граница из 1974. Управо у једној таквој атмосфери 1982. излази албум ВИС Идола под називом „Одбрана и последњи дани“, као својеврсна контрамера и истинска побуна.