Постоји једна црква у Москви коју сам посетио приликом
поклоничклог путовања са групом Београђана коју је водио старешина руске цркве
отац Василије Тарасјев, а која је посвећена Богородици - Всех Скорбящих Радость
- Свих тужних радост. Дева Марија, не
само Христородица, већ и Богородица, давно је нашла место у срцима свих правих
Хришћана света, и то не као ''четврта'' у Светом Тројству, већ као Мајка свих
људи, Мајка Црква. Као таква, Богородица је за све људе, заиста, све: Утешитељица,
Заштитница, Брза Помоћница, Путеводитељица, Молитељица, Добротворка, Умиљенија
итд. До мога доласка у Москву нисам знао да негде у хришћанском свету постоји и
таква црква, посвећена Мајци која је свима тужнима у свету - радост. Ништа
природније него да Она која је родила свима људима Спаситеља света, која Га је
прослављала са апостолима на земљи и која Га и даље прославља са мноштвом
светих Божијих угодника на небу - буде и трајно остане за све тужне, непрекидно
вређане и кажњаване, за све физички и душевно унесрећене, непрестана Радост. Па
ипак, требало је да сиђе Дух Свети са голубом инспирације на архитекту цркве у
Москви и на оног ко се сетио да ову дивну невесту у срцу Москве посвети управо
Богородици - Всјех скорбјашчих радост. Зар може бити случајно да смо у овој цркви
присуствовали незаборавној вечерњој служби коју је пратио један од најбољих
црквених хорова Русије, диригента Матвејева!
Иако се ми у богатој разноврсности и поетској лепоти бројних хришћанских молитава обраћамо некад директно Богу, ипак чешће Христу као другом Лицу Свете Тројице, али и Сину човечијем, Богочовеку Исусу Христу, молитве Богородици Марији, спеване у току низа векова, не само од светитеља, већ и од светитеља-песника (свети Симеон Нови Теолог, у нашој православној српској средини владика Николај Велимировић, отац Јустин Поповић, у најновије време песник Љубомир Симовић, и не само он) превазилазе по броју и разноврсности друге молитве. Зар то није убедљив знак да је земаљском човеку и када се радује, и још више, када пати, од првих месеци живота и на самом крају његовом, када испушта душу, на уснама или срцу, реч: мајка и Богомајка.
Исто је толико тужно колико и радосно наше Православље.
Патње православних народа кроз историју - народа, најчешће сиромашног, убогог,
простог, недовољно цивилизованог и често примитивног, патње које трају до данас
и никако не престају, нити имају изгледа да престану - да ли би биле уопште
подношљиве и могуће без вере у Христа и Богородицу, вере искрене и тврде каква
су и лица наших динараца, вере једноставног и простог руског или српског сељака
који разговара са Богом, као што би човек разговарао са неким ко му је
најближи, па зато и може да се љути на Њега, да се свађа са Њим, да Му прети
напуштањем, а да га ипак никад не напусти. Тако ми је једном објаснио и утешио
ме мој покојни професор теологије др Душан Кашић, када сам му се пожалио на
жагор и немир нашег света у цркви за време богосужења. ''Немојте да вам то
смета. Српски човек се у цркви осећа као унук у дедином крилу, чупка деди браду
и задева га, а притом га много воли.''
Туга, tristitia, грех је према хришћанском учењу који може
да постане и смртни грех када му се пасивно предамо и почнемо у њему да
уживамо. Велики Данац Сорен Кјеркегор, тај уједно и Иван и Аљоша Карамазов
Данске, тачно је приметио да за тугу не треба ништа, она се може чак имати, за
разлику од радости, коју треба активно стећи; радостан јесам, а не могу радост
имати. Зато и јесте тајанствен преображај наше туге у радост када се молимо у
својој клети, када се саборно молимо у цркви и за време Литургије, када смо се
исповедили и причестили, али и када смо учинили неко добро дело без трунке
помисли на награду, или када смо неком од срца опростили увреду, заборављајући
је, а не памтећи.
Чини ми се да нико у хришћанском свету није узносио тако пламене,
дубоко проживљене молитве Богородици као руски народ, руски светитељи, од
светог Сергеја Радоњешког, према непревазиђеног у љубави према Богородици
светог Серафима Саровског, до руског светитеља у нашем веку, Јована Кронштадског.
Ако смо се и када смо се заситили свих ''изама'', када смо
схватили да наука није нипошто есхатолошки усмерена, када су нам ратови постали
тако мрски, јер су нам испунили срце тугом и учинили нас дубоко несрећним, а да
при томе ни ова туга нити жалост не изазивају у нама - што је веома значајно -
ни бес или освету, ни очајање или нихилизам, враћамо се и окрећемо тужно лице
нашој Богородици, ''Всјех скорбјашчих
радости'', препуштајући се да нас прелије божански миомирис серафимовске
Радости која нас онда једино може целе превести преко бездана ништавила, страха
и туге. Радост у Христу коју нам преноси Мајка света, Богородица.
Владета Јеротић - Само
дела љубави остају
Коментари
Постави коментар