Пређи на главни садржај

Хришћанство и прогрес

Често се говори о Хришћанству (овде свакако мислим на Православље) као нечему застарелом и превазиђеном, нечему што би дијалектика или еволуција требале да прогутају, и тако обезбеде напредак човечанству уместо стагнирања у месту. Да ли је уопште могуће повезати појмове као што су прогрес, модернизација и савременост са Православљем? Где настаје граница између тих појмова и јесу ли они нужно супротни једни другом?

Прогрес је нешто чиме је данашње човечанство преокупирано. Напредак у послу, економији, каријери, јесте основни циљ сваког човека. Отварају се нове компаније, стварају нови пројекти и превазилазе ранији, технологија сваког дана све више напредује, оно што је важило пре недељу дана данас већ може да буде застарело. Човечанство данас несумњиво напредује на пољу технологије. Да ли овакав напредак човечанства значи престанак потребе за религијом? Да ли су компјутери превазишли Бога, месанџери и и-мејлови заменили молитву, а програмирање заменило аскетизам?

У свом несумњивом технолошком напретку човечанство је одбацило све оно застарело. Религија је од стране модерног света проглашена за нешто што кочи његов развој. У времену када човек схвата да може све, наука је постала нови Бог, тако да потребе за оним старим више заиста нема. Вера у науку данас предњачи. Духовни живот човека угушен је морем информација, спољних ефеката, материјалних задовољстава данас доступних већини људи. Лака забава је данас на сваком кораку, довољна су два-три клика и улазимо у безгранични свет интернета, где се губи свака жеља за неком другом стварношћу. Ту су и игрице, улазак у потпуно други, виртуелни свет. За комуникацију имамо друштвене мреже, где ће нам на сваких пар секунди пажњу привући нека нова слика, статус или порука. Медицина је на врхунцу развоја, за велики број болести пронађен је лек, тако да једна милиграмска таблета решава све наше физичке проблеме. Што се тиче психичких, и за њих постоје таблете за смирење и антидепресиви, па се тако данас добро расположење налази у капсулама. Тако је сваки облик духовног живота апсолутно пронашао замену у материјалном, па зато данас модерни свет сматра да је било какав вид духовне активности - пуко губљење времена доконих људи или затуцана фанатичност.

Ипак, постоји оно што хемија и даље не може да реши. Колико год модерни свет тежио супротном, човечији дух није и не може бити убијен. Иако га мучимо и запостављамо, у разним ситуацијама наших живота он се јавља. Тада се јавља потреба за нечим што није материјално, тежња за нечим вишим од скора у игрици, нечим духовнијим од листања слика на инстаграму. Утеху у тешким тренуцима неће нам дати ни једна машина, нити ћемо је у себе унети неком таблетом. То је она пукотина у људској души коју наука никад неће бити у стању да реши. Оно што не може да се превазиђе какав год модел ''Самсунга'' изашао јесте бол у људском срцу, који се решава једино Љубављу. Тада, када се јавља потреба за нечим вишим од овог пролазног света, на сцену ступа превазиђена и заборављена метафизика.

Метеријални свет је променљив и пролазан, то је јасно свим мудријим људима још од његовог настанка. Као такав, у њему постоји потенцијал за било који облик напретка и развитка. У том пропадљивом свету влада хегеловска дијалектика и превазилажење. У духовном свету важе другачија правила. Не може се променити нити превазићи оно што је вечно. До њега се само може доћи, оно се може истражити и открити другима. У духовном животу напредак не представља превазилажење, јер је духовни простор неограничен. Хришћанство не брани нити кочи напредак човека у материјалном свету. Сваки Хришћанин који се боји науке је маловеран. Зашто би се бојао истраживања и проучавања Божије творевине? Што се тиче технолошког напретка, сам по себи он није ни добар ни лош. Ако се технологија користи на прави начин, наш духовни и нтелектуални напредак се може појачати. Ако се користи на погрешан начин, постаћемо њени робови. Све је, као и увек, у људској слободи. Прави Хришћанин заправо ће овом свету дати свој пуни допринос, као потпуна личност искоришћавајући све своје потенцијале.

Ако се појединац усресреди на напредак у материјалном свету, а запостави духовни напредак, доћи ће тренутак када ће схватити да му утеху у тешким тренуцима не пружа никакава материја. Окружени стварима и технологијом заборавићемо на себе, друге и Бога, заборавићемо на истински живот баш онда када мислимо да га поседујемо у потпуности.

Коментари

Најчитанији текстови

Ијан Кертис (Џои Дивижн) - Бескрај говори

"Терет који носим, и поред унутрашњег склада, прихватам као проклетство, несрећну погодбу..." Већина људи зна како је тешко носити у себи бол због нечега. Свако је носи на свој начин и на различите начине се бори са њом. Ретко ко на крају из те борбе изађе као победник. Како је онда тешко носити у себи бол целог света? Како је то када вашој личној патњи додате патњу сваког појединца на свету, када вашој личној борби додате борбу неког клинца са улице, деца из прихватилишта, радника треће смене, проститутке, затвореника... Како је када вас поред личне немоћи да утичете на свој живота разара и немоћ да утичете на свет за који видите да ''у злу лежи''? Како је када фанатично тражите љубав у свету из кога је она протерана? Такав је био Ијан Кертис. Тако је настао ''Џои Дивижн''.

Како је будиста постао светогорац

На мом последњем путовању на Свету Гору срео сам искушеника- монаха из Кине.  Уствари, он ме је изненадио својим присуством. Православна раса (мантија прим. прир.) на кинеском човеку? Донекле сам се изненадио. Никада ово нисам видео раније изблиза, само у мисионарским сликама. Зар наследник велике културне традиције да прихвати Хришћанство? Моји пријатељи и ја радознало смо га питали о томе.

Андреј Тарковски - Борба за духовност у уметности

Aндреј Тарковски није најпознатији светски редитељ. Његови филмови не рекламирају се на великим билбордима, не најављују се данима и не приказују у ударним терминима на ТВ каналима. Његови филмови не служе да се опустите, уз храну и пиће убијете пар сати, насмејете се и забавите. Они нису храна за потрошачку културу данашњег друштва. Тарковски је остао становник Зоне из ''Сталкера'', зоне у коју се данас све више људи боји да уђе, јер им је светско шаренило и гламур много примамљивије. Филмови Андреја Тарковског не служе да на два сата заборавите на свет око себе, већ напротив, да преиспитате себе и сврху свог постојања.

Култура тетовирања у Православљу

Наше истраживање је покушај да се одговори на тему која заокупља све већу пажњу свих верника, а које неће садржати пристрасне и непоткрепљене закључке, што махом јесте случај. Намера овог чланка није ни промоција нити позив на неодмерено и непромишљено тетовирање (које овде треба да нађе своје утемељење). Наше мишљење не претендује да буде једино меродавно, али јесте сведочанство да православље није изолован случај када говоримо о култури тетовирања.

Мистични мотиви у песмама ВИС Идола

За време СФРЈ, у домаћим књижарама могла се наћи литература од римокатоличког мистицизма па све до далекоисточних философија и религија. За православну мисао, није било места. Разлог јасан, највећи конститутивни народ   требало је разграничити и поделити у сваком смислу, а православље је (бар традиционално) било већински вероисповедање у Срба. Отуда и пројекат Македонске Православне Цркве, црногорске нације, покрајинских граница из 1974. Управо у једној таквој атмосфери 1982. излази албум ВИС Идола под називом „Одбрана и последњи дани“, као својеврсна контрамера и истинска побуна.